Neraskidiva veza kafane, kulture i politike
Prva beogradska pivara otvorena je početkom 18. veka, u toku austrijske okupacije, bila je to kafana „Crni orao” – Najstariji gradski podrumi vina bili su načičkani duž Smederevskog druma, na prilazu gradu iz pravca vinorodnog.
Kafanaa „Velika župa” (Foto Aca Simić), Iz kafane Velika pivara prvo pozorište preselilo se u Đumrukanu (gore desno), „Crni orao” sa „sopstvenom proizvodnjom pića” nalazio se na Dunavskoj jaliji, kraj Vidinskog druma, na uglu današnje Dušanove i Kapetan Mišine ulice (Fotografije Kolekcija „Bio jednom jedan Beograd”)
Pre petnaestak godina zbio se nemio događaj na bečkom aerodromu, gde je neki Beograđanin satima čekao presedanje za Peking. Sve je počelo kada je od personala tamošnjeg kafea naručio pivo, a oni mu prineli bezalkoholno. Dečje! Pomislio je da namerno sa njim zbijaju šale i razljutio se. Na sreću, psovao je samo na srpskom te nije došlo do nekog ozbiljnijeg incidenta… a moglo je.
Zbunjenim saputnicima je, pravdajući se, do Mongolije pričao bajke o Bajlonijevoj pivari kao najstarijoj i najpoznatijoj u prestonici, s najboljim pivom pod kapom nebeskom. Možda je neko i znao da greši, ali ko je smeo da mu protivreči! Jer, prva beogradska pivara otvorena je početkom 18. veka, u toku austrijske okupacije. Bila je to kafana „Crni orao”, sa „sopstvenom proizvodnjom pića”. Nalazila se na Dunavskoj jaliji, kraj Vidinskog druma, na uglu današnje Dušanove i Kapetan Mišine ulice, a nestala iz gradskog zemljopisa između dva rata.
Ako se radoznalac zapita kakve veze imaju pivare sa noćnim životom Beograda, evo odgovora: na spratu poviše mehane taborovala je austrijska posada Temišvarske kapije, a pošto su stražu držali i danju i noću, to je i kafana radila neprekidno, da se vojska i pivopije ne zlopate.
Velika pivara na uglu Balkanske i Gepratove oko 1920. godine
Prva predstava
Zapravo, prva zbilja beogradska bila je Velika pivara kojoj je temelje udario knjaz Miloš 1820, a nalazila se na sastavu Pivarske i Vaznesenjske, današnje Balkanske i Ulice admirala Geprata. A, kako je imala prostranu salu, u povest je ušla jer su se u njoj priređivale prve pozorišne predstave (čemu je verovatno doprineo Joakim Vujić, tada službenik na knjaževskom dvoru u Kragujevcu), ali i kao prostor u kojem je održana Svetoandrejska narodna skupština, kad joj je prvi put radno vreme produženo do zore! Od tada se celonoćno druženje s pivom uobročilo. Pozorište je preseljeno u Đumrukanu, ali slučaj Velike pivare svedoči o dugoj i neraskidivoj vezi kafane, kulture i politike.
Inače, pivaru poznatu kao Bajlonijeva nije otvorio rodonačelnik te pivarske loze Ignjat, već čast pripada izvesnom Filipu Đorđeviću koji je 1850. godine na dunavskoj strani pokrenuo Malu pivaru, kao konkurenciju knjaževskoj. Od tada su pivnice počele da niču gradom kao kukurek posle kiše. Iako se nigde ne pominje njihovo radno vreme, nema sumnje da su bar neke radile svu noć. To pitanje nije potezano ni docnije jer je ostalo van vidokruga grlatog Kola srpskih sestara… a žene su dobile pravo glasa tek posle drugog svetskog pokolja pa nisu imale ni gde niti kome glasno da se požale.
Prva posleratna pivnica otvorena je pod „pokroviteljstvom” BIP-a sredinom šezdesetih godina. Nalazila se u suterenu Doma kulture „Vuk Karadžić” u Ulici Ćirila i Metodija, nadomak Studentskog doma „Lola”, a zainteresovanima je predstavljena kao – „dansing”. Zaista, u njoj je nastupao sastav „Siluete”, a mladi su tu igrali i pili pivo i posle ponoći, kada bi im se, kao slučajno, priključili i nešto stariji sugrađani. Kako je ta „sablazan” promakla čuvarima javnog (socijalističkog) morala, ne zna se, ali je još mnogo piva proteklo pre nego što je otvorena i druga beogradska pivnica.
Pivnica „Ruski car”
In vino veritas
Arheolozi su ustanovili da je pivo – prvo alkoholno piće u povesti ljudske civilizacije, pripisuju ga Sumerima i smeštaju ga u četvrti milenijum pre Hrista! Za petama mu je, naravno, vino, samo što je kod nas taj redosled bio obrnut, pa je i vinskih podruma bilo mnogo pre pivnica, ali se o tome malo zna.
Hroničar Beograda dr Vidoje Golubović pronašao je putopis nekog Prokopija, koji je još u četvrtom veku posetio Alba Greciju i zabeležio da u njoj postoje pandokeoni, a po detaljnom opisu prostorija, njihovom rasporedu i nameni zaključio da je reč o prvim hotelima na svetu. Još i da je svaki pri dnu atrijuma imao salu za druženje uz gozbu! Zapravo uz vino, koje se pilo odmah jer Vizantinci, odnosno braća Grci, još nisu doznali da smola ima svojstvo da ga sačuva „za dogodine” pa počeli da prave burad – od čamovine (četinara). Od tada živi i tradicija da hotelski restorani rade sve dok u njima ima gostiju… pa ko pre malaksa: gost ili posluga.
Najstariji gradski podrumi vina bili su načičkani duž Smederevskog druma, na prilazu gradu iz pravca vinorodnog kraja poznatog još u antičko doba. Ali, najčuvenija varoška vinarija bila je na Slaviji, gde je to božje piće, bar zvanično, naveliko nudio neki Momčilo S. Minić, koji je zarad velike navale kupaca uz nju otvorio kafanu „Velika Župa” s istim radnim vremenom. Dakle, danonoćno! Uspomena na tu kafanu decenijama je čuvana u „Aleksandrovačkom podrumu”, tesnom bifeu na uglu Nemanjine i Deligradske ulice u kojem je takođe negovano „promenljivo” radno vreme, o čemu je dosta znao naš veliki slikar Stojan Aralica koji je stanovao i stvarao na ćuviku susedne zgrade.
Prvi ovdašnji kafić gde je piće moglo da se sjurijedino „s nogu”
A onda je đavo došao po svoje u vidu uredbe o radnom vremenu svih ugostiteljskih objekata na teritoriji grada, sa zaprećenim kaznama koje su najbolje opisane narodnom izrekom koja opominje kako ćar može da pojede vajdu, a jedini izuzeci bile su takozvane diskoteke, u kojima su se mladi družili čak i posle ponoći, a uz muziku, ples i bezalkoholne, manje-više gazirane bućkuriše.
Veliki lom
Glogov kolac beogradskim kafanama udaren je sredinom 1978. godine, kada je u Ulici Đure Jakšića, iza kitnjastog zdanja SANU, otvorena kafana, „Zlatni papagaj” tj. prvi ovdašnji kafić. Utemeljivač Biba Spasić zamislio ga je kao prolazno svratište u pravom smislu reči u kojem je gost, želeo tako ili ne, piće mogao da sjuri jedino „s nogu” jer u tesnom lokalu nije bilo stolica ni s ove niti s one strane šanka.
Uz tu novotariju, došlo je i do jezičkih promena u gradskom žargonu, koji su saleteli novi izrazi – „makijato” za kafu s mlekom, „espreso” za onu proceđenu kroz filter automata s vrućom vodom i „kapučino” za istu takvu, ali sa šlagom.
Tako je počelo, a tek će se doznati kako će se završiti.
Pivce za živce
Slabije je poznato da je i kafana, otmeni „Ruski car”, na uglu Knez Mihailove i Obilićevog venca, nekada bio pivnica, da bi tek nakon poslednjeg rata bio istinski degradiran u – ekspres restoran „Zagreb”. Tu je rado zalazio komšija Nikola Pašić iz Glumačke – kako se nazivao gornji deo Francuske ulice – da čuje najnovije jutarnje vesti iz prve ruke, a ne „frizirane”, koje će mu servirati kad zasedne u fotelju predsednika vlade.
