Eparhija raško – prizrenska u egzilu objavila je intervju NJegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog u egzilu G.G. Artemija dat u julu mesecu 2017. godine za nedeljnik “NIN“, ali tamo nije objavljen.
Na početku ovog razgovora moram da Vas pitam: da li, opet, ne bi primili DŽozefa Bajdena? I ako bi ga danas primili, njega ili njegovog naslednika u američkoj admnistraciji, pod kojim bi ga uslovima primili?
Javnost u Srbiji, pa i čitaoci NIN-a su, nažalost, dezinformisani. Pitanje Bajdena je banalizovano. Uzima se kao sudbonosno pitanje u slučaju ”Artemije”. A nije tako. Bajden je bio samo okidač za izvršenje zločina na koji se čekalo, po ličnom priznanju izvršitelja, ”deset godina”. Tačnije bi bilo reći ne da se na tu odluku (o raščinjenju Ep. Artemija) ”čekalo deset godina”, nego da se deset godina svesno i intezivno radilo da do toga dođe. Čekala se samo zgodna prilika. E, ta prilika je bio ”slučaj” Bajden. Malo se zna kako je došlo do Naše odluke da Bajdenu zabranimo posetu manastiru Dečanima. A došlo je do toga (na stranu šta je on sve uradio Srbima i Srbiji tokom NATO bombardovanja) zato što je on prekršio osnovni red pristojnosti. Naime, On je planirao i odlučio da poseti Dečane, a da se pre toga Nama, kao nadležnom Episkopu, nije ni javio, a kamo li zatražio dozvolu za tu posetu, što je osnovni red kada se odlazi u nečiju kuću. On je bahato, poput razbojnika, upao u moju kuću bez najave i dozvole. Ako bi danas, on ili bilo ko drugi, tako nešto pokušao, nema sumnje da bi i ja isto postupio, tj. zabranio bi mu ulazak.
Da li i danas mislite da ste zbog Bajdena udaljeni iz Srpske pravoslavne crkve?
Nikada tako nisam mislio. To sam već objasnio u prethodnom odgovoru. Bajden nije uzrok nego povod. Nema sumnje da je Bajden (čitaj: administracija SAD) tome doprineo. Pritisak sa te strane na građanske vlasti u Beogradu, a preko njih na Sinod i Sabor, je nesumnjiv. To je do sada na mnogo mesta napisano i dokazano. Ko se zainteresuje, naći će. Razlozi za takve odluke Sinoda i Sabora prema meni su mnogo stariji, kako jedan od njih reče ”deset godina”. To je, ustvari, moj principijelni rad, borba i zalaganje, s jedne strane, na očuvanju naše svete vere pravoslavne od jeresi ekumenizma, i s druge strane, na opstanku Srba na Kosovu i Matohiji, kao i Kosova i Metohije u Srbiji. Ta naša borba je, takođe, mnogima poznata. I jedno pojašnjenje: nisu oni (Sabor) mene udaljili iz Srpske pravoslavne crkve, nego su samo (iako nekanonski i bezakono) doneli takvu odluku. Ja sam i dalje ono što sam bio i tamo gde sam bio, samo – u egzilu.
Šta mislite o SPC danas? Da li SPC vrši svoju istorijsku misiju očuvanja države, vere i naroda?
U Svetom Pismu je rečeno da se svako drvo po plodovima svojim poznaje. U Vašem pitanju je jedna nejasnoća. Vi SPC poistovećujete sa Beogradskom Patrijaršijom u ”današnjem izdanju”, što je greška. Stoga, SPC je sada, i uvek će biti, ona koja vrši svoju duhovnu misiju ostaje verna duhu i zaveštanju Svetoga Save, Svetog Kneza Lazara, Vladike Nikolaja, prep. o. Justina… SPC je ona koja se toga drži. Nažalost, to nije slučaj sa današnjom Patrijaršijom. Primera za to ima na pretek. Ko ima oči da vidi, taj to i vidi.
Naši verski velikodostojnici se grle i ljube sa (rimo)katolicima, muslimanima… Ispada da su Vaši dojučerašnji neprijatelji postali, preko noći, veliki prijatelji SPC. Kako to objašnjavate?
Mislim da se, nažalost, desilo nešto sasvim suprotno. Oni, koje vi nazivate ”Vaši dojučerašnji neprijatelji” (katolici i muslimani), ni po čemu nisu moji lični neprijatelji, nego su, prosto rečeno, neprijatelji Božiji, jer su napustili ili iskvarili bogootkrivenu Istinu koju je Gospod Hristos doneo u svet i predao ljudima radi njihovog večnog spasenja. I nisu oni ”preko noći” postali ”veliki prijatelji SPC”, nego je, naprotiv, (ne SPC) već Beogradska Patrijaršija, u liku svojih verskih velikodostojnika (ne pominjem nikoga po imenu), napustila vernost i predanje SPC onakvo kakvo nam je predao i u amanet ostavio naš Sveti Sava, i postala ”veliki prijatelj” neprijateljima Božijim kroz prihvatanje i praktikovanje svejeresi ekumenizma. I to je glavni ”greh” Episkopa Artemija, jer ih u tome ne sledi, nego želi da ostane veran SPC, svetosavskom putu, predanju i tradiciji.
Beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar sasvim otvoreno i drsko izjavljuje da Srbi ne mogu u Evropu sa Svetim Savom, a Hrvatska je, već u Evropskoj uniji sa Stepincem koga Vatikan hoće da proglasi za sveca?
Nas ne tangira i neuznemirava šta nadbiskup Hočevar misli i govori, niti to gde se nalazi Hrvatska, a najmanje, šta Vatikan sprema za Stepinca. Nas brine što Evropska Unija ”nema alternativu” za našu Srbiju, što su naše državne i crkvene vođe spremne da plate svaku cenu (pa da žrtvuju i Svetog Savu), samo da Srbiju uvedu u tu ”porodicu” evropskih naroda, kao da tamo zaista teče med i mleko, i da oni jedva čekaju da i nas usreće. I što je najgore, što sve to rade u ime naroda, koji se nizašta ne pita.
Kako objašnjavate da je 38 pravoslavnih sveštenika na čelu sa vladikom Lavrentijem posetilo Vatikan i ljubilo u ruku papu Vojtilu? Da li je to ohrabrilo Vatikan da pokrene inicijativu za proglašenje Stepinca za sveca?
Tu objašnjenja nema, već samo konstatacije. To je jedan od (mnogih) gorkih plodova uzraslih i stasalih na drvetu svejeresi ekumenizma kojim je, nažalost, Beogradska Patrijaršija poodavno zaražena. To je samo jedan, možda najizraženiji, primer izdaje Pravoslavlja i Svetosavlja i pokušaja da se napravi konpromis između svetlosti i tame, dobra i zla, Boga i đavola. Takve ekumenističke manifestacije su najgrublje kršenje svetih Kanona Crkve i izdaja vere Pravoslavne. Ta i slične manifestacije u Patrijaršiji nikoga ne uzbuđuju. Ma koliko da je to povod za najtežu osudu, ipak ne smatram da je to ohrabrilo Vatikan da proglašava zločinca za sveca. To i jeste u duhu Vatikana. Tužno je što i Patrijaršija usmerava vetar u jedra takve vatikanske odluke.
Kako objašnjavate da se SPC složila sa Tuđmanovom brojkom od oko 60.000 srpskih žrtava u Jasenovcu?
Nije se SPC sa tim složila, već Beogradska Patrijaršija. Razlog? Želja da srpska država što pre uđe u Evropsku Uniju, a SPC (B. P.) u jedinstvo sa Vatikanom kidajući jedinstvo sa Svetim Savom i Svetim Nikolajem žičkim koji napisa službu za 700.000 Jasenovačkih Novomučenika. B. P. sve to previđa. To njihova dela nepobitno svedoče. Ko ima oči da vidi, neka vidi.
Ako SPC uz pomoć Vatikana ”klizi” ka Evropskoj Uniji i tzv. Evropskim vrednostima, kuda onda ide srpska kultura i duhovnost?
I kultura i duhovnost jednog naroda izviru iz vere toga naroda, vere kojom taj narod živi i za koju umire. Ta neraskidiva veza kulture i duhovnosti sa verom najbolje se odslikava u istoriji našeg Srpskog naroda. Kada vera počinje da se menja, da se ”modernizuje”, prilagođava duhu ovoga veka, onda i sve što iz vere izrasta, kreće zajedno sa njom u sunovrat. Svedoci smo toga.
Zašto ste, svojevremeno, podneli tužbu protiv NATO agresije, a onda je povukli? Da li biste danas tu tužbu obnovili?
Malo pojašnjenje. Tužbu smo svojevremeno (2004) podneli međunarodnom sudu u Strazburu protiv četiri evropske države (Nemačke, Francuske, V. Britanije i Italije), zato što nisu savesno vršile svoju misiju na Kosovu i Metohiji, koja im je poverena od UN. Naime, pod njihovom ”zaštitom” nama su na Kosovu i Metohiji u NATO bombardovanju (1999) i martovskom pogromu (2004), porušene, spaljene ili oštećene 150 crkava i manastira, koje su po svome mandatu te države bile dužne da čuvaju i sačuvaju, a to nisu učinile i za to su trebale da snose odgovornost. Time je SPC naneta neprocenjiva šteta, ne samo materijalna, koliko duhovna. Istine radi treba reći, da tu tužbu nisam povukao ja, nego Sinod i Sabor. A zbog čega, jasno je.
Osnovana je Komisija za utvrđivanje zločina na Kosovu u vreme NATO agresije. Mislite li da će Tači, Haradinaj i ostali optuženi za najteže zločine biti izvedeni pred lice pravde?
Zaista ne.
Šta mislite o novoj premijerki Ani Brnabić? Kako objašnjavate njenu izjavu da, ukoliko mora da bira između Evropske unije i Rusije, da će izabrati Evropu?
Tragična ličnost. ”Našla se vila u čem’ nije bila”, rekao bi naš narod. Ni od koga izabrana, ni od koga prihvaćena. Postavljena na mesto najveće odgovornosti. Ona bi trebalo da dovrši ono što su drugi pre nje, zagledani u Evropu, poslušno pripremali. I u vezi Rusije i u vezi Kosova. O svemu ona (da li?) sama odlučuje. Narod niko ne pita, a i kasno je. Trebalo je to davno učiniti. Ali, Evropa…?
Svojevremeno ste predlagali opštu mobilizaciju i stalne manevre oko Kosova. Da li i danas smatrate da je to neophodno?
Bio sam i tada i danas za jasan i otvoren stav u odbrani naše svete kosovsko-metohijske zemlje. Kosovo je bilo utkano u moj život, ne samo kao vladike prizrenskog, nego i pre i posle toga. Sa brigom o Kosovu i našem stradalnom narodu na njemu, sam legao i ustajao. I činio što sam mogao. I mnogo više od toga. Tražio sam i predlagao mnoga rešenja, pa i to navedeno u pitanju, pokušavao da animiram odgovrne u državi Srbiji i u SPC, ali sve je to ostalo kao ”glas vapijućeg u pustinji”. Mnoge moje predloge od ranije u vezi Kosova smatram i danas aktuelnim. Briga i borba za opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji, i opstanak Kosova i Metohije u Srbiji, bila je i jeste moja stalna preokupacija. Ali, baš za to i moj drugi težak ”greh” zbog kojeg sam sa Kosova proteran, gonjen i progonjen, nesuđen ali osuđivan od zaljubljenika u Evropu kako u SPC tako i u državi Srbiji. Bogu blagodarim na svemu tome, jer verujem u reč Jevanđelja da ”nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće otkriti”. Kad -tad.
Izvor: NIN
