Srpska akademska javnost svedoči neverovatnom sunovratu nekada jednog od najistaknutijih nacionalnih istoričara, akademika SANU Vasilija Krestića.
Da je u pitanju samo uznapredovala demencija, to ne bi trebalo ni spominjati, već zgražavanje izazivaju tvrdnje njegovih bliskih saradnika da koren njegovog zaokreta ka izdajničkom rukovodstvu SANU na čelu sa odlazećim Vladimirom Kostićem, fasciniranim NATO „vrednostima“, u potpunosti leži u nezajažljivom porivu za sticanje novca. Međutim, i to nedostojno sitnosopstveničko ponašanje pada u drugi plan u odnosu na patološku potrebu da se na stranicama srpskih naučnih časopisa sladostrasno obračunava sa svojim mrtvim kolegama.
Najnovija žrtva bez prava na odbranu je njegov daleko mlađi, nedavno preminuli novosadski istoričar Dejan Mikavica, koga je najprizemnijim, pa još sarkastičnim rečnikom, optužio za svojevrsno „autonomaštvo“ koje je navodno zastupao u naučnim radovima.
Nimalo viteški, nimalo dostojanstveno, sačekao je da mu kolega umre kako bi ga bez zadrške oklevetao. Šta li je u glavi Vasilija Krestića i, kad već nema dostojanstva i stida, ima li, taj vajni i „zabrinuti“ borac za ostanak Kosova i Metohije u Srbiji, zbog čega je nedavno obijao pragove srpske Patrijaršije, makar malo straha od Boga zbog napada na mladog pokojnog kolegu, praktično vršnjaka njegovog sina Petra Krestića, kome je svojim uticajem i vezama nepotistički decenijama krčio put do najviših naučnih zvanja? Ako je i od Vasilija, mnogo je!
