Zašto nijednom u modernoj istoriji vodeće sile Zapada (Austrougarska, Francuska, SAD) nisu želele slobodu Srbije već su na različite načine održavale diktatore na vlasti
Odlomak iz knjige Mila Lompara „Poluintelektualac i nacionalna politika“
Srbiju ne žele da vide slobodnu
Zapadni (američki) uticaj je istorijski potvrđeno podržavao autoritarnu, diktatorsku i totalitarnu vlast kod nas – u različitim vremenima. Od datuma državne nezavisnosti Srbije (1878) postojale su tri takve vlasti.
Posle Berlinskog kongresa, izrazito proaustrijski režim kralja Milana Obrenovića – koji je Tajnom konvencijom (1881) državnu suverenost stavio u ruke austrijskih (zapadnih) činilaca – bio je u direktnom sukobu sa sopstvenim narodom. Diktatura kralja Aleksandra Karađorđevića, uvedena 6. januara 1929. godine, imala je snažnu podršku francuskih finansijskih krugova. Posle 1953. godine, totalitarni režim titoističke Jugoslavije uživao je višedecenijsku finansijsku, propagandnu i vojnu podršku zapadnih (američkih) činilaca.
Zašto su sva tri režima imala odlučujuću podršku zapadnih činilaca? Ako bi se oslonili na narodno raspoloženje, oblikovano dugotrajnim dejstvima kulturne podloge, zapadni činioci ne bi imali osiguran plasman svojih interesa. Otud se oni opredeljuju za kontrolu onih političkih pojedinaca koji – posredujući narodno raspoloženje – idu u susret njihovim interesima. Tako cilj zapadne politike (kontrola) postoji u saglasnosti sa sredstvima kojima se ona služi (diktatura). Simulakrum nastaje u času kada se zapadne vrednosti uvedu u uspostavljene odnose, jer se njihov sadržaj kao cilj (demokratija) razilazi sa neophodnim sredstvima (diktatura).
Ne treba, pak, brkati dolazak jugoslovenskih komunista na vlast sa podrškom na kojoj je počivao titoistički režim. Jer, Sovjetski Savez je – kao posledicu svoje vojne pobede 1945. godine – doveo na vlast komuniste u brojnim zemljama Istočne Evrope. Ali, samo se jugoslovenski komunistički režim odvojio od sovjetskog uticaja posle nekoliko godina, pa je ipak ostao i totalitarni i diktatorski.
Izvor: Milo Lompar, Poluintelektualac i nacionalna politika
