Tokom izbijanja SARS-1 2002-2003, trebalo je oko 20 meseci da se vakcine pripreme za ispitivanje na ljudima u kliničkim ispitivanjima, uprkos činjenici da zabrinutost za bezbednost još uvek nije rešena.
Ovo je već bilo prebrzo u poređenju sa uobičajenim vremenom potrebnim da bi se pretklinička ispitivanja ili studije na životinjama mogle na zadovoljavajući način završiti pre nego što je započeto bilo kakav etički eksperiment ili kliničko ispitivanje na ljudima. Međutim, za kandidate za vakcinu za Covid-19, klinička ispitivanja započela su jedva pet meseci od početka SARS-Cov-2, zaobilazeći uobičajena predklinička ispitivanja koja su potrebna i ignorišući ozbiljne sigurnosne probleme u prethodnom pokušaju ubrzanja sa SARS-1 vakcinom (koja je na kraju potrošen).
Jedno od glavnih bezbednosnih pitanja u razvoju vakcine je kako zaobići opasnost da vakcina zaista može „pojačati“ patogenost virusa ili ga učiniti agresivnijim, verovatno zbog poboljšanja zavisnog od antitela (ADE), kao u prethodnim studijama na životinjama.
Ako bi se ovo dogodilo u velikom ispitivanju na ljudima, ishod bi mogao biti katastrofalan. Ovaj ozbiljni neželjeni efekat možda neće otkriti ni kliničko ispitivanje, posebno u visoko pristrasnim kliničkim ispitivanjima prepunim sukoba interesa koji uključuju kompanije koje se bave vakcinom. Čak i kada se otkrije ozbiljan štetan događaj, obično se pomete pod tepih.
Na primer, početni rezultati kliničkih ispitivanja za COVID-19 iz Moderne navodno je pokazao da su tri od 15 eksperimentalnih ispitanika u grupi sa visokim dozama patili od ozbiljnih i medicinski značajnih simptoma. Moderna je, međutim, zaključila da je vakcina „generalno bezbedna i dobro se podnosi“, o čemu su korumpirani mediji poslušno izveštavali, prikrivajući stvarnu opasnost od vakcine. U drskom neetičnom ponašanju, Moderna je čak koristila dobrovoljnog primaoca vakcine, Ian Haidon-a, da bi se pojavio u mnogim medijskim nastupima koji promovišu modernu eksperimentalnu vakcinu COVID-19.
Modern je ohrabrio Hajdona da se pojavi na televiziji kako bi obmanuo javnost i akcionare. Nepunih 12 sati nakon vakcinacije, Haidon je patio od bolova u mišićima, povraćao, imao temperaturu od 39,5 stepeni C i izgubio svest. Vakcinu je gurnuo dr. Entoni Fauči, direktor američkog Nacionalnog instituta za alergije i zarazne bolesti i finansirao Bil Gejts , koristeći eksperimentalnu mRNK tehnologiju koja bi navodno omogućila brzu primenu, napuštajući konvencionalne predkliničke studije i studije na životinjama.
Činjenica da je potpuno nova tehnologija vakcine protiv RNK koja se nikada ranije nije koristila kod ljudi signal opasnosti koju ne treba zanemariti. Nekoliko američkih kandidata ( Modern, Pfizer / BioNTech i Arcturus Therapeutics) koristite ovu nikad odobrenu tehnologiju.
Egzogena mRNK je u osnovi imunostimulativna i ova karakteristika mRNK može biti korisna ili štetna. Može pružiti pomoćni efekat i može inhibirati ekspresiju antigena i negativno uticati na imuni odgovor.
Paradoksalni efekti urođenog imunološkog prepoznavanja različitih formata mRNK vakcina nisu u potpunosti shvaćeni. Potencijalni bezbednosni problemi uključuju lokalno i sistemsko zapaljenje, biodistribuciju i perzistentnost eksprimiranog imunogena, stimulaciju autoreaktivnih antitela i potencijalne toksične efekte tuđih nukleotida i komponenti sistema za isporuku. Vakcina zasnovana na mRNA takođe može da indukuje snažne reakcije tipa I na interferon, koji su povezani ne samo sa upalom već i potencijalno sa autoimunitetom.
Sledeća opasnost od mRNKvakcine su upotreba biotehnoloških „nosača“ koji uključuju nanočestice lipida (LNP). LNP-ovi „inkapsuliraju mRNK konstrukte kako bi ih zaštitili od razgradnje i pojačali ćelijski unos“, dodatno poboljšavajući imuni sistem. LNP formulacije u tri Covid-19 mRNA vakcine su takođe „PEGilirane“, što znači da su nanočestice vakcine obložene sintetičkim, nerazgradivim i sve kontroverznijim polimerom koji se naziva polietilen glikol (PEG).
LNP mogu doprineti jednom ili više od sledećeg: imunološke reakcije, reakcije infuzije, reakcije komplementa, reakcije opsonizacije, reakcije antitela ili PEG reakcije nekih lipida ili PEG-a koje su inače povezane sa LNP-om, kao i neželjeni efekti unutar jetre. linija ili degradacija mRNK ili LNP, što bi moglo dovesti do značajnih štetnih efekata.
Dalje, PEG takođe može da izazove ozbiljne neuropsihijatrijske simptome kod potomaka, uključujući promene raspoloženja, bes, fobije i paranoju. Istraživači koji su svojevremeno pretpostavili da je polimer u velikoj meri „inertan“, sada preispituju njegovu biokompatibilnost i upozoravaju na podsticanje rasta tumora pomoću PEGiliranih čestica i negativne imunološke reakcije koje uključuju „verovatno nedovoljno dijagnostikovanu“ anafilaksiju opasnu po život.
Ovo izaziva značajnu zabrinutost jer je američka studija iz 2016. godine prijavila primetne i ponekad visoke nivoe antitela na PEG (uključujući antitela prve linije IgM i antitela IgG kasnije faze) u približno 72% savremenih ljudskih uzoraka i oko 56% istorijskih primeraka iz 1970- njih do devedesetih.
Proizvođači genetski modifikovanih adenovirusnih vektorskih vakcina COVID-19 koji prolaze kroz klinička ispitivanja (Johnson & Johnson, Oksford i CanSino) takođe koriste PEG kao jeftin dodatak za čuvanje vakcina. Ako se odobri jedna od PEGiliranih mRNK vakcina za Covid-19, povećana izloženost PEG-u biće bez presedana i potencijalno fatalna.
Poput mRNK vakcine, COVID-19 adenovirusne vektorske vakcine su i dalje eksperimentalne i ranije nisu korišćene u masovnoj vakcinaciji protiv zaraznih bolesti. S obzirom na istoriju loših sigurnosnih evidencija mnogih vakcina, rizik od nepredvidivih i potencijalno katastrofalnih štetnih efekata predstavlja glavnu zabrinutost.
Na primer, između ostalih opasnosti, vakcine protiv vektorskih virusa mogu se podvrgnuti rekombinaciji sa prirodnim virusima i proizvesti hibridne viruse koji mogu imati neželjena svojstva koja utiču na prenos ili virulenciju.
Brojne promenljive koje utiču na verovatnoću da će doći do rekombinacije i moguće ishode rekombinacije gotovo je nemoguće kvantifikovati tačno postojećim alatima i znanjem. Rizici su, međutim, stvarni, što ilustruje pojava mutiranih vrsta virusa, povećana patogenost i neočekivani ozbiljni neželjeni događaji (uključujući smrt) nakon nasumičnih kampanja vakcinacije i prethodnih neuspelih pokušaja razvoja himernih vakcina pomoću tehnologije genetskog inženjeringa.
Genetski inženjerirane vakcine nose značajnu nepredvidljivost i brojne inherentne štetne potencijalne opasnosti, uključujući nenamerne i neželjene neželjene efekte u odnosu na ciljane ili neciljane pojedince. Potencijalni štetni imuni efekti uključuju neočekivanu imunopatološku reakciju, autoimune reakcije, dugotrajnu toleranciju, trajnu infekciju i latentne infekcije.
Takođe postoji potencijal za prenos ili rekombinaciju genetskog materijala iz genetski modifikovanih virusa ili vakcina protiv GE vektora u ciljane pojedinačne ćelijske klice. Takođe može da se podvrgne hromozomskoj integraciji ili insercionoj mutagenezi, što dovodi do slučajnog umetanja konstrukcija vakcine u genom ćelije domaćina, što rezultira promenama u ekspresiji gena ili aktivacijom ćelijskih onkogena, povećavajući time mogućnost indukcije tumora.
Čak i manje genetske promene u virusima ili razlike među njima mogu rezultirati dramatičnim promenama u mogućnostima prenosa, preferencama domaćina i virulenciji. Novo, hibridno potomstvo virusa koje je rezultat takvih događaja može imati potpuno nepredvidive karakteristike.
Na primer, preokret virulencije dokumentovan je kada je živa rekombinantna glikoproteinska vakcina protiv vakcinije-besnila pripremljena za divlje rakune i lisice zarazila 28-godišnju trudnicu. Reverzibilnost virulencije takođe je dokumentovana kada je rekombinacija komercijalnih vakcina protiv zaraznog laringotraheitisa (ILTV) kod živine rezultirala virulentnim rekombinantnim virusima koji su uzrokovali ozbiljne bolesti i pojavili se kao dominantni poljski sojevi u važnim regionima za proizvodnju živine u Australiji.
Pitanje rizika od rekombinacije zapravo je pokrenuto ranije na sastanku koji je sazvala Svetska zdravstvena organizacija 2003. godine, na kojem su regulatori koji predstavljaju Evropsku uniju, Sjedinjene Države, Kinu i Kanadu pokrenuli posebno pitanje o rekombinaciji: reaktivirani latentni virus mogao bi teoretski generisati patogeniji soj …
Rizik od rekombinacije treba proučavati ako je moguće u sistemu nekliničkog modela, ali takođe treba uzeti u obzir u dizajnu kliničkih ispitivanja. „Ovo je navedeno među preporukama i prioritetima SZO za budući rad“ kao jedno od nekoliko „ključnih pitanja koja treba dalje istražiti“. (15) Očigledno je, međutim, SZO, vlade i industrija vakcina ovu preporuku nikada nisu shvatile ozbiljno.
Takođe postoji zabrinutost da su neki ljudi možda već imuni na adenovirus koji prenosi gen za koronavirus u telo dok adenovirusi cirkulišu kroz ljudsku populaciju čineći vakcinu neefikasnom. Podaci inicijalnog kliničkog ispitivanja vektorske vakcine COVID-19, proizvedene od strane CanSino Biologics u Kini i objavljene u Lancetu, pokazali su da je kod najviše tri doze korišćene u studiji, broj neželjenih efekata bio visok – 75% ljudi u prijavio najveću dozu grupi sa najvišom dozom.
Neželjeni efekti su, između ostalih, uključivali vrućicu – bol na mestu injekcije, glavobolju, umor. Deset dobrovoljaca (9% ukupne ispitivane grupe) imalo je neželjene efekte stepena 3, definisane kao „ozbiljni i medicinski značajni simptomi“, šest (17%) u grupi sa najvišom dozom i dva (6%) u grupi sa malim i srednjim dozama. Studija je takođe otkrila da izgleda da pojedinačna doza vakcine, testirana na tri različita nivoa, indukuje dobar imunološki odgovor kod nekih ispitanika. Ali otprilike polovina dobrovoljaca – ljudi koji su već imali imunitet na kičmu vakcine – imala je potisnuti imuni odgovor.
Fiasko protiv vakcine protiv Dengvakia na Filipinima takođe ilustruje opasnost od žurbe u razvoju vakcina i omogućava tržišnim interesima vođenim tržišnim snagama da odgovore na zdravstvene potrebe ljudi. Kao rezultat, mnogi vakcinisani su patili ili umrli nakon neuspelog programa masovne vakcinacije. Prema rečima glavnog patologa javnog pravobranilaštva, 153 osobe vakcinisane sa Dengvakijem umrle su od 18. februara 2020.
Još jedan primer opasnosti korporativnog brzog praćenja kliničkih ispitivanja bezbednosti vakcine je slučaj HPV vakcine (humani papiloma virus). Dva najveća proizvođača vakcina dodali su neurotoksični dodatak aluminijuma u svoj placebo i smanjili periode posmatranja.
Brojni neželjeni događaji, uključujući povrede opasne po život, trajnu invalidnost, hospitalizacije i smrt, zabeleženi su kasnije nakon vakcinacije dvovalentnim, četverovalentnim ili devetalasnim HPV vakcinama. Naučnici u kompaniji redovno su isključivali, minimizirali ili prikrivali ove povrede koristeći se statističkim trikovima i nevažećim poređenjima dizajniranim da umanjuju njihov relativni značaj. Neke regulatorne agencije su uključene u maskiranje povećane učestalosti neželjenih efekata u postmarketinškim studijama nadzora.
Druga zabrinutost je što su vakcine proizvedene u ćelijskim kulturama često zagađene golim nukleinskim kiselinama, genomskim fragmentima, retrovirusima i drugim stranim materijalima koji nose neizvesne, ali potencijalno ozbiljne opasnosti. Ova kontaminacija može biti prisutna u izvornom materijalu, npr. Ljudskoj krvi, ljudskom ili životinjskom tkivu, bankama ćelija ili uvedena u proizvodni proces pomoću životinjskih seruma.
Mnogi kandidati za COVID-19 vakcinu proizvode se na takozvanim „besmrtnim“ ćelijskim linijama ili vrstama ćelija karcinoma (npr. Vero ćelije izvedene od afričkog zelenog majmuna) koje bi mogle da šire kancerogeni materijal u ljudskom primaocu. Proizvođači i nadležni organi nas uveravaju da sami po sebi ne uzrokuju tumore. Međutim, naučne studije nam govore da nakon što su ove ćelije nekoliko puta kultivisane, mogu preći u stanje raka.
Besmrtne ćelijske linije pokazuju sto puta veći broj događaja rekombinacije DNK od normalnih ćelija. To bi moglo rezultirati virusno-virusnim ili virusno-ćelijskim interakcijama koje mogu stvoriti nove viruse i rezultirati patološkim posledicama, uključujući autoimunost i rak. Čak je i američka FDA prepoznala ovu opasnost. U radu objavljenom na njenoj veb stranici stoji:
„U nekim slučajevima korišćene ćelijske linije mogu biti tumorogene, odnosno stvaraju tumore kada se ubrizgavaju u glodare. Neke od ovih ćelijskih linija koje formiraju tumor mogu sadržati viruse koji uzrokuju rak i koji se ne reprodukuju aktivno. Takve viruse je teško otkriti standardnim metodama.
Druga briga, ne samo u pogledu bezbednosnih pitanja, već i iz moralnih razloga, je upotreba pobačenih fetalnih ćelija u proizvodnji vakcina. Vakcine proizvedene od ljudskih fetalnih ćelija sadrže ostatke ćelija i zagađujuću fetalnu DNK (zajedno sa njenom epigenetskom modifikacijom) koje se ne mogu potpuno eliminisati tokom prečišćavanja nizvodno. To može izazvati insercionu mutagenezu (potencijalno uzrokuje rak) i autoimunost kod vakcinisanih.
Najmanje šest od COVID-19 vakcina (Cansino, AstraZeneca / Okford, Janssen, ImmunitiBio / NantKvest, Universiti of Pittsburgh i Altimmune) koristi jednu od dve ljudske fetalne ćelijske linije: HEK-293, ćelijska linija bubrega koja potiče od fetusa prekinutog oko 1972; i PER. C6, vlasnička ćelijska linija u vlasništvu Jansena.
Postoji mnogo verovatnih bioloških mehanizama za potencijalne štetne efekte svih vakcina u pripremi za COVID-19. Istorija vakcinacije obiluje naučnim dokazima o neželjenim efektima kroz pojačanu patogenost, mutacije, rekombinaciju, indukovanu disfunkciju imunog sistema i razne nespecifične efekte nakon vakcinacije uprkos regulatornom odobrenju i ranijim kliničkim ispitivanjima i drugim korporativnim studijama za koje se tvrdi da su dokaz sigurnosti.
Inherentna opasnost od ubrizgavanja fragmenata mikrobnih proteina, zagađivača, DNK i drugih stranih materijala u ljudsko telo dobro je dokumentovana u naučnoj literaturi. Praktično sve vakcine sadrže tako opasne strane fragmente i materijale i neizbežno su nebezbedne. Štaviše, izloženost vakcinama doprinosi drugim opasnostima od pesticida, zagađivača vazduha, zračenja…
Procene bezbednosti u naučnom miljeu preduzeća su krajnje neadekvatne i često pogrešne. Pretklinička ispitivanja i klinička ispitivanja izvode ili sponzorišu same korporacije koje prodaju vakcine i one se ne bave na adekvatan način verovatnim neželjenim efektima koje studije koje sponzoriše kompanija ne mogu otkriti.
Ne postoje nezavisne studije koje bi mogle potvrditi tvrdnje proizvođača vakcina. Stoga nema razloga da verujemo da će potencijalne koristi od predstojeće vakcine COVID-19 nadmašiti potencijalne štetne efekte, uprkos sigurnosnim uveravanjima industrije vakcina, međunarodnih institucija, vlada i glavnih medicinskih naučnih grupa.
Autor: Romeo F. KUIJANO, doktor medicine (u penziji)
Katedra za farmakologiju i toksikologiju
Medicinski fakultet Univerziteta na Filipinima Manila
