Janika Balaž rođen je Lukinom selu (naselju grada Zrenjanina) 23. decembra 1925. godine. Najpoznatiji tamburaš iz Vojvodine, a i čitave bivše Jugoslavije. Otac mu je bio kontrabasista, a deda kontrabasista. Ime njegovog oca je bilo Rac, što je u prevodu označavao pogrdan naziv za Srbe, pa je iz tog razloga Janika preuzeo prezime majke, Balaž. Rano detinjstvo je proveo u Bečeju, gde je počeo da svira violinu u lokalnoj kafani. Kasnije se pridružio grupi „Kozarci“, i zajedno sa njima nastavio da svira po Vojvodini. U Bečeju je završio osnovno muzičko obrazovanje. Prvih 7 dinara, kako je sam govorio, zaradio je kao mali, sa pevajući u vagonu voza od Bačkog Gradišta do Bečeja pesme – „Kad se Ciga zaželi medenih kolača“ i „Boci, boci, tarka“. Bio je dečak, nije znao note nego je svirao po sluhu. Započeo je sa violinom, a na nagovor profesora prešao je na tamburicu. Svoje početno znanje na svojoj tamburi je stekao slušajući iskusnije muzičare. Poznati Kozarci su svirali u to vreme uhotelu Imperijal, koji su ga i pozvali da nastupi sa njima. Na početku svoje karijere je kratko bio član Radio Titograda, u Crnoj Gori (1949 – 1952). Potom prelazi u Radio Novi Sad. U Titogradu je u simfonijskom orkestru svirao violinu, ali se od povratka u Novi Sad (1952), sa svojih 27 godina, potpuno posvetio tamburici, gde je imao i orkestar od osam članova. Sa njima je svirao i po kafanama Novog Sada, najviše na Petrovaradinskoj Tvrđavi, na osnovu koje mu je i posvećena daleko čuvena pesma „Osam tamburaša sa Petrovaradina“. Postao je i koncert majstor Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada na čelu sa dirigentom Savom Vukosavljevim i sa njima javno nastupao na radiju, televiziji i mnogim koncertima. Najviše uspeha u saradnji je imao sa doajenima starogradske pesme Zvonkom Bogdanom i Julijom Bisak. Proputovao je čitav svet. U pariskoj Olimpiji svirao je 36 puta. Svirao je pred kraljicom Elizabetom II, koja mu je nakon saopštila da „te trenutke nikada neće zaboraviti“. I pored velike slave van granica zemlje, Janika je ostao veran svom kraju i vraćao se. Janika Balaž i njegova tamburica su našle mesto i u snimljana dva filma – „Sakupljači perja“ (1967) i „Biće skoro propast sveta“ (1968). Smatra se da od filma „Sakupljači perja“, zapravo počinje period renesansne tamburice i tamburaške muzike (upravo u tom filmu se čuje zvuk Janikinog prima). Beleži se i zanimljiv detalj iz života ovog velikana 1972. godine, kada je grad Novi Sad posetio jedan od najvećih violinista svih vremena – David Ojstrah. On je svratio i u kafanu na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je Janika svirao sa svojim orkestrom. Oduševljen nastupom, ustao je i pred svima rekao: „Vi mene slavite kao najvećeg virtuoza svih vremena, ali ovaj čovek je veći umetnik od mene!“. Udruženje „Tamburica Janike Balaža“ je osnovano 10. februara 2001. godine u Novom Sadu, u čast na velikana tamburice Janiku Balaža. Umro je 12. novembra 1988. godine u Novom Sadu
Pročitaj više na: https://www.biografija.org/muzika/janika-balaz/
