ZAUVEK trogodišnja Milica Rakić je rođena u zoru 9. januara 1996. godine. Ubijena je 17. aprila 1999, u svom kupatilu, u Ulici Dimitrija Lazareva Raše u Batajnici.
Geleri agresorskih NATO bombi rasparčali su prozor, pokidali zavesu. Milica je sedela na noši. Majka Dušica je, koji trenutak pre, krenula da joj spremi postelju. Za san.
Tata Žarko pokupio je veš sa štrika i crvenu haljinicu sa izvezenim mačetom u korpi, koje spava. Brat Aleksa je njenu lutku smestio u krevetić, kraj jastuka. Tako je Milica odlazila na počinak.
Eksplozija je bila nagla i snažna. Nakon toga se ništa nije čulo, osim vriska njenog oca Žarka. Uzeo je Milicu u naručje. Trčao je niz stepenice, a dete mu je klonulo na rukama. Uleteo je u auto i vozio, nije se pomirio sa činjenicom da je već umrla.
Spomenik devojčici Milici Rakić stradaloj u NATO agresiji 1999. godine nalazi se u Tašmajdanskom parku u Beogradu.
Milici je pesmu posvetio srpski pesnik Dobrica Erić, u znak sećanja na Milicu Rakić i svu decu stradalu u NATO bombardovanju 1999. godine.
Čiko, ja tebe gledam s neba
I vidim te kao na slici
Čiko, ja sam onaj cvet-beba
Koji si ubrao u Batajnici.
Ja sam bila ona mala
Milica, što je zadremala
U maminom zagrljaju
A probudila se u raju.
Sad nisam ona bulka rumena
Već beli anđelak one bulke
Što gleda svoje najdraže s neba
I vidi tebe… i tvoje ruke.
Moj tata se sada brije
A moja mama pegla pelene
Ja ih vidim i žao mi je
Što ne vide i oni mene.
Eno i moje roze noše
I lutke što se smešila na me
Kad su tvoje zle tice došle
I otele me od moje mame.
Tada sam se ovde popela
S nekom dečicom nepoznatom
Ali bih mnogo više volela
Da sam dole, s mamom i tatom.
Da ti kažem još samo ovo
Pa idi i zaboravi me
Mama će da me rodi ponovo
I daće mi još lepše ime!
