Uhapsili je i strpali u ćeliju
„Ja sam Katarina i ja sam u sredu, 8. jula uhapšena kod Srpskog Narodnog Pozorišta u Novom Sadu“, ovim rečima počinje svoju priču Katarina Prentić, devojka koja je provela noć u policijskoj stanici, uhapšena zbog protesta na kojem nije učestvovala“.
Katarina Prentić, privatna arhiva
“Ovo je je jedno od najtraumatičnijih trenutaka mog života, a ja sam prošla lagano. Još me steže u grudima. Svest o tome se mora dići – šta nam rade u državi”, navodi Katarina za portal Nova.
Ona je uveče, 8. juna, izašla u šetnju sa prijateljem.
“Našli smo se kod Srpskog narodnog pozorišta oko deset uveče i zatekli smo proteste. U nekoliko minuta što smo bacili pogled ka buci i dešavanjima, situacija se naglo promenila. Ljudi su počeli da beže od policije i mi sa njima. Ispred nas su se pojavila dva policajca u uniformama u kompletnom oklopu. Naredili su nam da legnemo na pod što smo i poslušali, zavezali su moju levu ruku za njegovu desnu plastičnom, crnom vezicom, noge su nam šutiranjem rastavili i rekli nam da gledamo na različite strane.
Pola metra od mene su nekoliko pandura tukli lika koji leži na podu. Kad su nas podigli da nas uvedu u maricu, drugi policajac je došao i još jače zategao vezicu oko naših ruku. Ubacili su nas u maricu i ja sam završila klečeći na podu, okružena većim brojem muškaraca nego što može da stane u kola”, navodi Katarina u svojoj priči koju je posle nekoliko dana ispričala na društvenim mrežama.
Potom su, kaže, odvezeni u stanicu Stari grad.
“Stavili su nas pedeset u jednu prostoriju da sedimo na podu, većina bez maski, vezana, i veoma skučena. Nekima su odbijali medicinsku pomoć, nekima su pretili. U stanici smo bili oko 23 časa. Bili su strogi prema nama do 3 ujutru kad su mere strogoće malo popustile i dozvolili su nam da zapalimo cigaretu i malo ćaskamo. Dala sam izjavu u stanici, da sam slučajno tu i da nisam napala gradsku kuću niti razbijala išta”, navodi Katarina.
U stanici je zadržana čak 16 sati!
“Mnogi ljudi su bili uhapšeni bez razloga, slučajni prolaznici i ljudi koji su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme”, opisuje ona, dodajući da su policajci iz te stanice bili veoma fini prema njima.
Katarina u razgovoru često zastaje, ćuti, pa nastavlja priču. Sporije komunicira i preživljava ponovo tu noć. Stalno ponavlja: “Užasno sam se osećala. Još me steže u grudima. A, opet ponavljam – ja sam najlakše prošla od svih koji su bili te noći privedeni”
Svi privedeni su, u grupama, voženi na Prekršajni sud. Pre toga im je, kaže, rečeno da potpišu formular da su zadržani 24 časa, da su “uhapšeni” u 21:00 i da su kamenicama gađali gradsku kuću.
“Ja, kao i mnogi, nisam to potpisala”, navodi Katarina.
Ona je u sudu prošla bez kazne i jedna je od retkih koja ništa nije platila.
“Momci koji su bili u mojoj situaciji su platili preko pedeset hiljada (50.000) dinara kazne, koje su morali da nabave u roku od dva sata da ne bi bili u zatvoru! Pohapsili su nevine i uzeli im pare iz novčanika, lažno svedočili protiv njih! Koliko dugo ćemo trpeti ovakvo ponašanje? Zar ćemo u ovakav svet dovoditi decu? Da ih biju na ulici? Da ih hapse bez razloga? Da nas sve lažu? Dokle više, ljudi?”, pita Katarina Prentić.
Odbili da pruže medicinsku pomoć povređenima
“Kada su nas dovezli pred stanicu, tamo je klečao čovek lica prekrivenog krvlju. U stanici su dugo odbili da mnogima pruže medicinsku pomoć… Jedan dečko je tražio pomoć, sa velikom posekotinom na nozi, molio je za medicinsku pomoć, da mu se ušije otvorena rana. Bilo ih je još… Tako se ophoditi prema drugim ljudskim bićima…”, negoduje Katarina.
