Izbori su potrebni vlastima i stranim činiocima, jer je za njih bolje da duboko štetne i, čak, izdajničke odluke vlasti budu donete u što legitimnijem skupštinskom sazivu. Potrebni su i opoziciji, jer je u ovakvom stanju uskraćena za pristup finansijama i medijima. Izbori neće doneti promene, tvrdi prof. dr Milo Lompar u ekskluzivnom intervjuu za Magazin Tabloid.
Univerzitetski profesor književnosti Milo Lompar sebe opisuje kao intelektualca, koji se knjigama, predavanjima i intervjuima protivi antinacionalnoj i antidemokratskoj politici režima. Odbija da učestvuje u manifestacijama u korist režima i u televizijskim i novinskim programima koje ne odobrava.
U intervjuu za naš Magazin profesor Lompar objašnjava zašto narod ne pruža otpor vlasti, koja uništava državu i izaziva truljenje društva, ali i kakvu ulogu u tome imaju opozicioni derivati Demokratske stranke, koji imaju ista stanovišta kao i režim, kao i iste kontrolore iz stranih centara moći.
Popović: Kaže se da “svaki narod zaslužuje vlast koju ima”. Da li je moguće da su Srbi toliko grešni da zaista zaslužuju Vučića i SNS?
Lompar: Ova izreka podrazumeva da dominantni kulturni model unutar kog postoji jedan narod, ili jedno društvo, određuje političko ponašanje vlasti. Taj model je do 2000. godine uglavnom bio određen titoističkim nasleđem: odnos prema jugoslovenstvu i komunizmu bio je protivrečan, srpsko nasleđe je postepeno dobijalo znatnije prisustvo, ratovi su imali dvostruka obrazloženja: kao ratovi za odbranu jugoslovenske države i kao ratovi za srpska nacionalna prava. No, pojam srpskog naroda bio je bitno fragmentarizovan: davnašnje regionalne predstave nadograđene su republičkim i pokrajinskim granicama. Tek je zločinačko NATO bombardovanje 1999. godine dalo isključivo srpski karakter ratnim događajima.
Taj mutni model počeo se raspadati posle 2000 godine. Ključna je bila prva decenija, jer je trebalo sačekati novo pokolenje koje bi prihvatilo novo poimanje države, društva, okruženja, komunikacije, posla. To se upadljivo obrazuje u poslednjoj deceniji. Taj model, na kome počiva sadašnja vlast, ima dva sastojka. Prvi je kulturno nasleđe koje se priziva u javnu svest da bi se obezbedio privid političkog kontinuiteta vladajuće stranke sa prethodnom rodoljubivom ideologijom: dan zastave, ćirilica, navijačka poistovećivanja sa nacijom. Svi ti činioci su nesprovodivi, ali zadovoljavaju folklornu predstavu o nacionalnoj politici.
Drugi sastojak je duhovna situacija vremena kojom se postavljaju temelji novog poimanja javnog morala: potpuna predaja imovine u ruke stranih činilaca: aerodrom, zemljište Beograda na vodi, Rio Tinto; netradicionalna seksualna orijentacija kao zvanični i opresivni činilac uprkos većinskoj volji ljudi; zakon o obaveznoj upotrebi rodne ravnopravnosti u jeziku; odbijanje da se poveća broj časova srpskog jezika i istorije u školama. Itd. Ti činioci su agenda koja će se u budućnosti sprovoditi. Ona ima svoju cenu za društvo: kriminalizacija koju tolerišu strani činioci da bi se srpska nacionalna prava i u Republici Srpskoj, i u Crnoj Gori mogla postepeno svoditi na što manju meru.
Nedavno smo imali i simboličko pokazivanje ovog sklopa: posle nemačkih zastava, upriličenih za vreme posete Angele Merkel, kada je trebalo da se javnim napisima na nemačkom jeziku u ljudsku svest ureže kolonijalni žig, došao je dan srpskih zastava, kao zadovoljavanje folklornih predstava. Mogli bismo kazati da sadašnja vlast forsira dva oblika srpskog nacionalizma: dekorativno-nemački i navijačko-folklorni. Reč je, dakle, o složenom spletu propagandnih dejstava koja onemogućavaju veliku većinu stanovništva da rasuđuje i da se orijentiše.
Popović: Otkad je SNS na vlasti, više od 700.000 ljudi je napustilo Srbiju, država je zadužena s još 15 milijardi evra, institucije su urušene, vladar krši Ustav i zakone, sloboda medija ne postoji, privreda je u kolapsu, u usponu je samo organizovani kriminal… Kako objašnjavate ćutanje naroda? Zašto nema otpora?
Lompar: Otpor podrazumeva organizaciju. Organizacija podrazumeva ideologiju. Ako i vlast i opozicija prianjaju uz istu, evroatlantsku ideologiju, kako organizovati otpor? Sa kog stanovišta dati odgovor na nacionalna i demokratska pitanja kao odgovor koji bi bio različit u odnosu na vlast? To stanovište je ukinuto kod nas. To je vidljiv momenat tihe okupacije. Hiperosetljiv na medijsko prisustvo, predsednik države proganja po alternativnim portalima ono malo ljudi koji mu se protive u ime srpskih nacionalnih i demokratskih prava. U takvim okolnostima narod nije u mogućnosti da se bori za normalniji oblik života, osim sporadičnih buntova koji se medijski prikrivaju.
Popović: Citirate Njegoševu mudrost “Odbrana je sa životom skopčana”. Zašto sad, kad su ugroženi, Srbi ne brane pravo na normalan život?
Lompar: Prvi momenat: zato što je izdaja nagrađena. Podtekst je jasan: ako su oni koji su decenijama sve proglašavali izdajnicima postali to što su kod drugih osuđivali, sugestija je da je izdaja neminovna. Drugi momenat: radikalni individualizam nagriza svako osećanje solidarnosti. Njegova posledica je korupcija na svim nivoima, koja je – kako je davno pisao Slobodan Jovanović – pouzdan znak kvarenja naravi. Treći momenat: bekstvo od političke ideje u korist depolitizacije stvarnosti uvek je bio znak nedemokratskog karaktera društva, čak i diktature, pisao je takođe Slobodan Jovanović. Rezultat: kako je epohalna situacija postmoderna, kod nas imamo nedemokratsku situaciju u društvu na postmoderni način.
Popović: Da li je narod okovan strahom, pa zato trpi torturu vlasti?
Lompar: Strah za posao pokazao se dobrim mehanizmom kontrole masa. Novo pokolenje ljudi – posle 2000. godine – nema nikakve parametre da proceni stvarnost: oni ne znaju za bolje od ovoga. Glavni impuls mladih ljudi nije pobuna nego prilagođavanje. Sležu ramenima: sistem je loš, ali kako da se uklopim? Bez mladih ljudi, pobuna je neizvodiva. Sebičluk starijih ocenjuje se kao mudrost. I ko onda da se buni?
Popović: Šta bi trebalo da se desi, pa da pukne trpilo?
Lompar: U spontanitet negativnog raspoloženja mogu poverovati, ali u spontanitet organizovanog bunta ne verujem. Samo zapadni (američki, nemački) činioci mogu stvoriti probleme vlastima i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Zašto bi oni to činili, kad na najmanji pritisak ova vlast daje neki ustupak? Sa stanovišta zapadnih činilaca, ova vlast je najbolja: ima oreol nacionalne, dok izdaje nacionalne interese; ustupa KiM istrajno; podriva Srbe u Republici Srpskoj tako što priznaje Šmita za visokog komesara UN uprkos tome što ga ne priznaju ni Rusija ni Kina; učestvuje u političkoj smutnji u Crnoj Gori sa osnovanom sumnjom da pomaže večitom crnogorskom predsedniku.
Popović: Zašto opozicione stranke ne mogu da kanališu nezadovoljstvo naroda?
Lompar: Zato što nisu autonomne: ne nastoje da svoju snagu potvrde u narodu, da bi tako potvrđene postale poštovane i priznate kod zapadnih činilaca, nego se trude da snagu pronađu u bliskosti sa tim činiocima, pa da tako ojačaju svoj uticaj u narodu. To je namesnički, a ne demokratski put. Prednost vladajuće stranke je u tome što je snagu koju je SRS imala u narodu pretvorila u kapital kod zapadnih činilaca.
Popović: Ko nanosi više štete Srbiji: građanske stranke s komesarima iz NVO, ili lažne patriotske organizacije, koje kohabitiraju s režimom?
Lompar: Građanske stranke su hipnotisane titoističkom definicijom nacionalizma, koju je u javnoj svesti odomaćila nevladina inteligencija: da je za sve na svetu, uključiv i zemljotrese na Aljasci i poremećeno kretanje kometa, kriv srpski nacionalizam. Drugi predmet njihove fascinacije su zapadni politički činioci, kojima ova definicija idealno odgovara za neutralizaciju srpskih interesa i ruskih uticaja. DS je rasejala brojne opozicione derivate kao školske primere nepromenljivosti: ono što su mislili dok su bili na vlasti, do 2012, oni i danas misle. Nijedan korak nisu napravili u svesti da preispitaju iskustvo poraza. Ako bi se sad vratili na vlast, opet bi ostao isti program na televiziji, možda i isti direktor, koji ne podleže ni penzionim ni biološkim kriterijumima; opet bi komesarska uprava Vide Ognjenović postala javni pogon Ministarstva kulture; opet bi objašnjavali da je privatizacija bila dobra. Oni ne žele da se menjaju u skladu sa prilikama, sa proživljenim iskustvima, ne žele da rizikuju, ne osećaju nikakvu dužnost prema narodu sa kojim žive, već čekaju da ih neko ustoliči. Mesto je, međutim, zauzeto.
Patriotske organizacije su fiksirane za vlast: ne pada im na pamet da se može biti u opoziciji, da veze sa narodom nisu veze sa vlašću, da se živi od svog rada a ne od iznajmljivanja svoje podrške vlastima. One su klijentelističke: ako bi se promenila vlast, mogle bi postati buntovne, kao do 2012, pod uslovom da njihovi interesi bude zanemareni. Ova vlast ih servisira kao beznačajne, ali jeftine klijente. I njima lepo: malo slikanja, malo priče. I kritikuju Gordanu Čomić kao ministra koji predlaže zakone o istopolnim zajednicama. A ne pitaju: kako se zove onaj čovek koji je osobu, koja je bila bič ideološke netolerancije desetinu godina, postavio za ministra, iako na izborima nije nastupala za vladajuću stranku, nego navodno protiv nje, i dobila veličanstveno manje od 1%. Pišu pisma protiv aktuelne vlasti zbog nametanja broja ubijenih u Jasenovcu i novog direktora Muzeja genocida, ali ne imenuju ko je čovek koji je to politički omogućio? Postoji samo jedno ime. To se vidi po tome što ga ne izgovaraju.
Obe političke formacije su plod delovanja dve vrste inteligencije: nevladine inteligencije, koja je strukturno vezana za strane činioce, pa je tako jači činilac u državnoj administraciji, i nacionalne inteligencije, koja je strukturno usmerena na vlast kao takvu, pa se zadovoljava statusnim i materijalnim kompenzacijama.
Popović: Vlast deset godina nanosi štetu državnim i nacionalnim interesima, a nijedna stranka nije uspela da stekne poverenje birača, da uđe u prostor koji su napustili SRS i DSS. Zašto?
Lompar: Zato što su zapadni činioci uspeli da podele političku scenu na dva pola, a oba oni kontrolišu. Treću poziciju, nacionalnu i demokratsku, uklanjaju iz vidokruga, jer komplikuje raspored dejstava. Najteže je kontrolisati demokratsku vlast, jer često počiva na koalicijama, i nacionalnu javnost, jer njeno mišljenje izvire iz vezanosti za nacionalne interese. Svaka okupacija to uklanja iz svesti. To je spoljašnji razlog.
Unutrašnji razlog je velika briga srpskog predsednika da se na političkom polu koji bi njegovu politiku s pravom osudio iz nacionalne perspektive ne pojavi neka politička organizacija. Ona bi mogla postati privlačna za njegove glasače.
Kao dopunski momenat se pojavljuje odsustvo vezanosti nacionalnih političara za politiku, za mišljenja, za uverenja. Oni su podređeni predstavi o politici kao isključivoj borbi za vlast, premda se ona može shvatiti i kao borba za ideje, za načine života, za oblike otpora, za raznovrsnu javnost. Učinak takve politike dolazi sporije, ali je dugotrajniji. Čovek bez istinskih uverenja nije političar nego politikant: najjeftiniji učesnik razmene usluga na političkoj pijaci.
Popović: Promene ne mogu da pokrenu stranke iz “N1 opozicija”, nastale iz restlova DS-a. Da li je ta procena pogrešna?
Lompar: Možda i mogu, ali društvo mora da istruli do poslednje tačke, da nezadovoljstvo ostane neoblikovano, ali javno nezadrživo. Tada kontrolisani haos može dovesti do smene vlasti bez promene politike. To je ključni momenat zapadnih političkih akcija.
Popović: Kako objašnjavate da taj deo opozicije, proevropske, deli iste stavove s režimom po ključnim pitanjima – odnosu prema Kosovu i Metohiji, odnosu prema SAD i EU, migrantima, javnim izvršiteljima?
Lompar: Iz zajedničke vezanosti za zapadne činioce. Oni ne žele da vide da je vladajuća stranka izdala svoju političku agendu, premda ne i svoje ponašanje, pa da na polu zapadnih interesa, na kojem se nalaze derivati DS, nema više samo njih. To uništava decenijsku samoumišljenost DS da je ona istorijska avangarda (tu predstavu su preuzeli od komunista), da ona zna koji put vodi u budućnost, da su oni nosioci kulture i civilizacije, šamanske modernizacije, simboli evropejstva i vrednosti. Oni su živa slika zatvorenog uma. Da bi održali tu predstavu, oni se nude za bolje izvršioce. Opozicija ni u jednoj tački nije išla u susret nacionalnim interesima, ako to ne odgovara stranim činiocima: ona nije energično osudila Inckov zakon o genocidu u Srebrenici, ona je zanemarila predsednikovo priznanje Šmita kao visokog predstavnika uprkos Rusiji, Kini i Srbima u Bosni. A to su bile teme koje su joj – zbog grešaka vlasti – omogućavale prodor među nacionalno orijentisane birače. Njeno protivljenje priznanju KiM za samostalnu državu je svakako pohvalno, ali nebitno, jer je i režim – koji je na KiM izdao sve što je mogao – deklarativno na toj poziciji. I – presudno – zato što priznanje i ne zavisi od srpskih vlasti nego od ruskog veta u UN. Opozicija, dakle, prati strane činioce u sadržaju politike: čak i kad se ne slaže sa njenim nosiocima. Izgleda da u ovih deset godina nije bilo potrebe za promenom nosilaca vladajuće politike: sadašnji predsednik i njegovi saradnici su idealni izvršioci političke izdaje i civilizacijske regresije.
Popović: Srpsko društvo je uvek bilo sklono podelama, ali nekad su one ostajale na nivou visoke politike i krupnog biznisa, a naprednjačka vlast je uspela da ih unese u svaku kuću, u svaku porodicu. Može li se to prevazići i naći zajednički interes, makar po egzistencijalnim pitanjima?
Lompar: Mora da se dogodi još veća propast i još veća sramota. Kako promeniti vlast koju bezuslovno podržavaju sve ustanove društva: stranke, mediji, ustanove kao SANU i SPC, Univerzitet? Kako promeniti vlast koju vode – kako mudro reče Vesna Pešić povodom Briselskog sporazuma – Čerčil i De Gol? Kako promeniti vlast koju ovako odrešito i nemački kategorično nedavno podrža Angela Merkel? Da bi uzdrmala vlast, opozicija bi morala da se zameri zapadnim (američkim, nemačkim) činiocima. Oni to nikako ne smeju i ne žele da urade.
Popović: Kako objašnjavate ćutanje tzv. intelektualne elite, koja ne reaguje na probleme koji uništavaju državu i narod?
Lompar: Mislim da reaguju. Predsednik SANU predlaže elegantno napuštanje KiM. Akademik Ljubomir Simović pita šta bismo sa KiM i da nam ga vrate. Akademik Dušan Kovačević tvrdi da nemamo više snage ni za kakav otpor i predlaže nam – u propagandnom spotu koji je snimio za državnu televiziju – da slavimo dan zastave: zastave izgleda imamo. Bar nešto. Predsednik MOK-a Božidar Maljković kaže da moramo stajati pored kosovskih sportista na postolju, što potom ponavlja i predsednik države: Španci, začudo, na nedavnoj fudbalskoj utakmici, nisu morali ni ime da im izgovore. Lako je Špancima. Predsednik MS piše – sa udvoričkim naklonom predsedniku države – da se zna ko je najzaslužniji za formiranje kulturne politike: protiv koga onda organizuje skup koji dovodi u pitanje rodnu ravnopravnost u jeziku? Pred svake izbore, predsednik države se slika sa svim istaknutim članovima intelektualne, estradne i crkvene elite. Nema greške: ovo je njihova vlast. Dok ne padne.
Popović: Kako je moguće da pismo podrške predsedniku Vučiću potpiše šest akademika i osamdesetak univerzitetskih profesora, zajedno s kriminalcima poput Kristijana Golubovića i starleta Soraje i Tijane Ajfon?
Lompar: Možda pitanje treba drukčije postaviti: zašto su ovi koji su poslednje pomenuti dozvolili da osvanu u društvu koje čine oni koji su prvo pomenuti?
Popović: Pored zakonodavne, izvršne i sudske, Vučić je uveo i četvrtu granu vlasti – medijsku. Ta mu je najvažnija, nju koristi za progone političkih protivnika i kritičara. Da li pratite te medije? Koliko su toksični?
Lompar: Pratim elektronske medije u ograničenom obimu. Obično me neko obavesti kada me negde negativno pomenu. Kada me je predsednik države – u Ćirilici ‒ lažno optužio da sam bio mentor Bošku Obradoviću, to je objavljeno u elektronskom izdanju Politike, pa sam demantovao. Onda mi je jedan poslanik SNS rekao: Vaš demanti su videli samo čitaoci elektronskog izdanja, a ovo što mi kažemo – milioni. To je mera ponašanja vlasti: naša laž vredi, jer je milionska; istina je beznačajna, jer je zastupljena na malo mesta.
Televiziju ne gledam. Uvek se šalim sa jednim kolegom, koji ima izvesnih simpatija za vlast, po logici sopstvene nostalgije, jer je emotivno vezan za Miloševića. On ima na programu N1 i Novu. Ja nemam. Kažem: ovi koji su za vlast mogu da gledaju opoziciju, ali ovi koji su za opoziciju mogu samo da gledaju vlast.
Moj stav je karakterističan za individualno poimanje opozicionog ponašanja: uvek podržavam alternativne oblike izražavanja. Male izdavače, medije i štampu. Ne brkam brojnost i vrednost, jer i u književnosti razlikujem uspeh, moć i vrednost.
Popović: Vučić je okupirao političku scenu i na njoj instalirao kult svoje ličnosti. Da li je to dokaz da Srbi ne prihvataju demokratiju već traže samo vođu?
Lompar: Tako je lakše. Ako prebrojimo pripadnike i sledbenike DS i DSS u sadašnjoj vlasti, videćemo da ih je veoma mnogo. Kad je tako, zašto se nisu dogovorili 2008. godine i nastavili da vode državu u teškim okolnostima, nego su stranački ratovali do obostranog uništenja? A sad marširaju zajedno. Zato što su sad odgovornost preneli na predsednika države i SNS, kriju se ispod njegovih potreba za javnim pojavljivanjem, da bi – kad ova vlast padne – sve svalili na njen vidljivi deo. Kad imate vođu, on je kriv. Kada učestvujete u vlasti, delimično ste odgovorni. Prenos odgovornosti na vođu štiti od preispitivanja lične odgovornosti.
Popović: Vučić se često poredi s Josipom Brozom Titom. Da li Vi uočavate sličnosti?
Lompar: Bio sam izložen podsmehu nevladine (drugosrbijanske) inteligencije kada sam – pre 15 godina – opisivao obnovu titoizma koja nam predstoji: kao sistema neutralisanja srpskih nacionalnih prava, a ne kao komunističke ideologije. A eto Angela Merkel nam je nedavno pomogla da ponešto vidimo: kada odgovara nemačkim interesima, autoritarni režim biva podržan. Nije ga samo Putin odlikovao. Unutrašnja jednoobraznost, medijski monopol, saglasnost stranih činilaca. U razgovoru za agenciju BETA, nedavno sam kazao da bi se moglo desiti da predsednik Srbije počne da trguje interesima Srba u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Nije prošlo ni nedelju dana od te izjave, a on je primio Šmita u svojstvu visokog predstavnika UN uprkos odlukama Rusije i Kine da ovaj nemački političar to nije. Ako bude uspela da neutrališe srpska nacionalna prava u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, potom i Vojvodini, ova vlast će ostvariti titoističko rešenje u drugim uslovima. Izdvajanje KiM iz državnog sastava Srbije se podrazumeva, ali ova vlast je sve učinila što se tu moglo učiniti: ruski veto u UN je poslednja prepreka.
Popović: Da li je ikad postojao srpski vladar koji se prema Kosmetu odnosio slično Vučiću danas?
Lompar: Ako se izuzme titoistički poredak, nije bilo ovakve situacije: u ideološkom smislu, izrugivanje kosovskom mitu; u državnom smislu, predaja čitavog niza činilaca suverenosti na KiM; u političkom smislu, odricanje od kosovske komponente srpske politike. To ni kralj Milan – kao najkooperativniji srpski vladar u odnosu na zapadnu politiku – nije činio.
Popović: Kako smo došli do toga da niko ne reaguje kad predsednik države tvrdi da Srbija treba da se odrekne Prištine, Prizrena i ostalih kosovskih gradova kao što se Nemačka odrekla Kenigsberga, danas Kalinjingrada?
Lompar: Paralela je besmislena. Nemačka je izazvala rat u kojem je poražena. Ona je okupirana. Ako tako stoje stvari, a ne stoje, što pokazuje Rezolucija 1244, onda nama ne treba predsednik, neka postave okupacionog namesnika. On ne mora da se zaklinje na Miroslavljevom jevanđelju. Ako se već razvijaju neka poređenja, može se kazati da se Rusija povukla hiljadama kilometara na istok bez ispaljenog metka. I – da li su zapadne sile prestale da vode propagandni rat protiv nje? I sad tvrde da je Rusija agresor, jer se odupire zapadnoj dominaciji nad svojim narodom i svojim interesima u Ukrajini i Belorusiji. Da li su stali posle progona Srba iz Krajine? Neće stati ni na Drini. Otud: „odbrana je s životom skopčana”. A ima mnogo načina odbrane. Ako nema volje da se bori, čovek ne treba da laže: neka prizna da je odustao od sebe.
Popović: Vučić tvrdi da “narod razume da Srbija više nema ni metar na Kosovu” i da se zato “niko na ulici ne buni protiv” njegove spoljne politike. Da li je u pravu?
Lompar: U ovakvoj medijskoj dominaciji nevladine politike, sa čitavim nizom pratećih efekata, pravo je čudo da još poneko diže glas. I to ljuti predsednika države: „neki tamo opet dižu glave”, govorio je drug Tito. Tu je ključna uloga SPC. Ako se ona ne buni protiv takvih tvrdnji, onda je popustila poslednja linija odbrane. Mitropolit Amfilohije je pokazao da ne mora da bude tako.
Popović: Da li bi definitivna predaja Kosmeta, kroz tzv. Sporazum o dobrosusedskim odnosima, ugrozio Vučićev opstanak na vlasti?
Lompar: Zavisi od spoljnih činilaca više nego od unutrašnjih, ako izuzmemo SPC. Ukoliko bi zapadni (američki) činioci procenili da im on ne može pomoći oko Republike Srpske, da je njegova politička upotrebljivost iscrpljena, moglo bi biti kao u slučaju crnogorskog predsednika: postepeno uklanjanje ličnosti i suštinsko očuvanje politike. Ostaje sfinga ruske politike: ako bi oni stavili veto u UN, to bi pojačalo unutrašnji pritisak na vlast. Suviše nepoznanica za moje znanje.
Popović: Da li je moguće da do smene vlasti dođe na izborima?
Lompar: Kome su politički potrebni izbori posle tek jedne godine novog skupštinskog saziva? Nesumnjivo vlastima, jer ovakva skupština jasno pokazuje da vlast nema legitimitet koji bi bio uverljiv i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. To bi značilo da novim izborima treba stvoriti privid legitimiteta vlasti. Svojim ulaskom u skupštinu u zanemarljivom broju, lišena medijskog uticaja i decenijski žigosana u svim sadržajima, od opštih do pojedinačnih, opozicija bi davala legitimnost različitim rđavim odlukama: od Rio Tinta do Kosova i Metohije i Republike Srpske. Kome su još politički potrebni izbori? Stranim činiocima, jer je za njih bolje da duboko štetne i, čak, izdajničke odluke vlasti budu donete u što legitimnijem skupštinskom sazivu. Kome su finansijski, promotivno i pojedinačno potrebni izbori? Opoziciji, jer je u ovakvom stanju potpuno uskraćena za sva ova područja.
Na izborima u Crnoj Gori 2020. godine pokazalo se da poraz vladajuće stranke ne znači nužno pad režima, pošto su sve druge ustanove ostale netaknute. I to su obezbedili strani činioci. Pokrenut je dug i neizvestan proces relativne korekcije jedne politike uz čuvanje onih njenih sadržaja koji su potrebni zapadnim (američkim) činiocima. Kao da je taj način promene vlasti kod nas trenutno neostvarljiv. U odnosu na devedesete, stanje stvari je bitno različito: sadašnja vlast je uspela da sve bitne nacionalne činioce dovede u klijentelistički odnos, pa je tako SPC mnogo čvršće uz nju nego što je bilo devedesetih, dok opozicija ne menja političko ponašanje s kojim je poražena 2012. godine.
Popović: Ističete da ste za “pasivan otpor, da se radi s najmanjim mogućim rizikom”. S obzirom na stanje u kome se nalaze država i narod, šta još može da se rizikuje?
Lompar: Srpska pozicija je istorijski rizična: na granici svetova. To podrazumeva neprestanu koncentraciju. A mi smo narod mahova: prvi ustanak na Balkanu je srpski, jedina pobednička balkanska vojska u Prvom svetskom ratu je srpska. Itd. Dragiša Vasić je pisao kako su – posle pobedničkog Prvog svetskog rata – mislili da treba da legnu na livadu, gledaju u zvezde i odmaraju se. Nema toga na granici. Uticaji koje trpimo su raznostrani. Otud sam uvek smatrao da je neophodan preokret u unutrašnjoj politici: dovođenje u što veću saglasnost činilaca unutrašnje politike sa shvatanjima i tradicijama naroda. Zašto? Zato što je takvo ponašanje jedina pouzdana osnova sa koje srpski političari mogu neutralisati ili razblaživati strane, neminovne, pritiske. Sadašnje manipulativne tehnike dovode u sumnju ovakvo shvatanje. Jer, one menjaju opštu svest: cilj je da se promene osnovi ljudskog ponašanja, a ne nosioci političkog delovanja. To se vidi u književnosti i umetnosti: menjate ukus publike i ona jednostavno ne čuje ono što vredi. Njen sluh je tako postavljen da ne čuje. Otud pisac hita da vidi šta nju obuzima, prenosi te predstave u svoje delo i nastoji da bude opažen. Tako se vrednost potiskuje zbog uspeha. U politici stvari idu sporije, jer su kolektivne predstave čvršće od umetničkih, ali ipak idu u tom pravcu. To znači da se treba prilagoditi komunikaciono, da bi se očuvalo ono što je vredno. Treba, dakle, stvoriti alternativni prostor u što većem broju sadržaja. Kaže se da je to spor put. Možda. Naročito ako njime ne idete. Ali, zašto moćne adrese isijavaju gnev u odnosu na postojanje takve alternative? Oni koji nude radikalnije alternative treba da poštuju načelo: sam koračaj po putokazima koje postavljaš. Neka pokušaju revoluciju, reakciju, šta god, ali lično. Da vidimo rezultat.
Popović: Šta će, posle Vučića, ostati od Srbije?
Lompar: Ista politika, sa korekcijama na mestima koja su suviše osramoćena. Kao u Crnoj Gori. Pred kraj života, u svojoj Knjizi o Zmaju, iz 1902. godine, koja ga je dovela u sukob sa preovlađujućim javnim mnjenjem, Laza Kostić je pisao da je srpski narod na nizbrdici. A desetak godina potom, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, slava srpskog oružja i imena prošla je svetom. Činilo se da je veliki pesnik potpuno promašio. Kad je on mogao promašiti, sa takvim umetničkim i intelektualnim dometom, kao i životnim i političkim iskustvom, ne bi bila nikakva šteta da i jedan univerzitetski profesor književnosti pogreši u svojim procenama.
Popović: Iako svoju javnu delatnost držite u okvirima svoje profesije – predajete srpsku književnost, pišete i javno kritikujete antinacionalnu i antidemokratsku politiku režima – mnogi u Vama vide čoveka koji bi mogao da, kao predsednički kandidat, značajno doprinese pobedi nad Vučićem i oslobođenju Srbije. Šta bi trebalo da se desi, pa da se prihvatite tog ili takvog angažmana?
Lompar: Imamo situaciju koja nije nepoznata. Već na prvim izborima 1990. godine bilo je trezvenih glasova koji su upozoravali da opozicija – zbog neravnopravnih uslova – ne može računati da bude nešto više od demokratskog dekora. To se pokazalo kao tačno. Potom je obrazovana Srpska liberalna stranka (Nikola Milošević, Kosta Čavoški) koja je tražila poštovanje načela o ravnopravnosti izbornih uslova i neizlaženje na izbore dok se tako nešto ne ostvari. Bila je malobrojna, zbog čvrstog nacionalnog stava neinteresantna stranim činiocima, kao glas savesti neprijatna drugim opozicionim strankama, i otud potpuno neuticajna, pa je često služila za podsmeh sve brojnijim pragmatičarima i oportunistima na našoj političkoj sceni. Jedan njihov deo, vezan za DS i DSS, ipak je bio primoran da bojkotuje izbore 1997. godine. Niko se nije setio da ih pita zašto kasne sedam godina. Takva pitanja se u našoj politici nikad ne postavljaju.
Promenu vlasti 2000. godine omogućilo je oko 600.000 glasova razlike u korist Vojislava Koštunice u odnosu na Slobodana Miloševića. To je bio rezultat predsedničkih izbora, dok su na izborima za skupštinu SRJ pobedili SPS i SNP. Ali, promene je izazvao pad režima, a ne izborni bilans. Jer, značenje predsedničke pobede ciljano je preneto na trenutno, nasilno i neosnovano zaposedanje televizije, Narodne banke i drugih državnih ustanova. Bio je to meki državni udar. Njegovu ostvarljivost obezbedili su zapadni (američki) činioci: uz prećutnu ili javnu podršku vojne i policijske strukture.
Kako strani činioci nisu zainteresovani za promenu nosilaca sadašnje politike, nastojanje opozicije da izađe na izbore deluje samo kao njen ustupak stranim činiocima i ostajanje u vidnom polju javnosti za neko buduće (hipotetičko) stanje. Otud sledi da bi jedino istinsko opoziciono rešenje podrazumevalo promenu političke agende i ulazak u rizično polje učestalih protesta. Jer, sadašnji kurs opozicione politike nema mobilizacijsku snagu za raspoloženje aktivnog dela javnosti. On deluje nedovoljno podsticajno. Otud izbori ništa ne mogu rešiti. Oni su puka manifestacija. Milan Grol je tačno kazao: „Manifestacije prolaze, problemi ostaju.” To bi značilo da se opšte društveno truljenje nastavlja. Kakav politički razlog onda može biti u izlasku opozicije na izbore?
Intelektualac po prirodi stvari može sebi dozvoliti da kritikuje vlast, da joj protivreči, da zanemaruje medije, da ide suprotno od njihovih tokova. On to sebi može dozvoliti, jer oličava jednu duhovnu i političku poziciju: bori se za vrednosti, a ne za vlast. Otud mora da zna gde su mu granice: njegovo je da kaže šta vidi, da objasni šta razume, da pouči ako ima koga. Nije njegovo da upravlja: on svoj hleb treba da zarađuje izvan servisiranja svog političkog mišljenja. To je lako reći, ali je teško izdržati u takvom opredeljenju. Jer, on svakako smeta, katkad i nervira, uznemirava miran san i lep odraz u ogledalu tolikih propagandista.
