(P)likovi

Izborna predstava je završena, počinje haos, privredni kolaps, inflacija, rast cena, glad i beda

Ples nad svojim i grobljem Srbije

U režiji Aleksandra Vučića odigrana je predstava u kojoj su profitirali svi glumci, statisti i kaskaderi. Izgubili su normalni građani, koji su se uzalud nadali u promene. Ipak, i mnogi „pobednici“ moraće da se suoče s posledicama svojih prevara, manipulacija i avantura. U borbi za titulu lidera opozicije Dragan Đilas nije uspeo da savlada Vuka Jeremića, a obojici će rejting oboriti nova stranka, koju osniva Zdravko Ponoš. Boris Tadić je na veštačkom disanju, koje mu daju samo Šolakovi mediji i Aris Movsesijan, a zbrisani su suverenisti i radikali. U najtežem položaju je najveći „pobednik“ Aleksandar Vučić. Uspeo je da abonentima iz opozicija podeli uloge koje njemu odgovaraju, ali džabe. S vlasti ga neće oboriti njegovi opozicionari, nego njegovi poslovni ortaci Veljko Belivuk i Zvonko Veselinović. O haosu na političkoj sceni, koji najavljuje vreme opšteg stradanja piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Pobedu Srpske napredne stranke i voljenog sebe, Aleksandar Vučić je, po običaju, proglasio pre Republičke izborne komisije. U sedištu kartela, okružen beznačajnim statistima čija imena ne znaju ni članovi Predsedništva SNS-a, Vučić se pohvalio istorijskim uspehom, kakav nisu imali ni Slobodan Milošević, ni Nikola Pašić. Smrknut, kao da mu je Velja Nevolja izašao iz frižidera, „pobednik“ je otpio gutljaj šampanja i odgegao s bine. Ispraćen je aplauzima ulizica i trubačima, uz zvuke i prigodne stihove „Mesečine“ – „Nema više Sunca, nema više Meseca, nema tebe, nema mene, ničeg više nema, joj“.

Zna Vučić, uskoro mu stiže „joj“. U izbornoj noći pohvalio se novim petogodišnjim mandatom na mestu predsednika države i opstankom kartela na vlasti i sledeće četiri godine. Babi se snilo što je babi milo. Međutim, i ta baba je svesna da se uzalud gica, ističe mu rok upotrebe. Dužina boravka na vlasti, a i na slobodi, ne zavisi od veštine u sprovođenju političkih speltki, nego od volje njegovih zapadnih mentora. Ako ne bude izvršio davno preuzete obaveze i sveže naloge, gazde iz Vašingtona će ga lako i brzo eliminisati s političke scene.

Dok se to ne desi, Vučić će nastaviti da uništava Srbiju. To je uradio i ovim izbornim procesom, kad je perverznim političkim inženjeringom u parlament ubacio tačno 30 stranaka i pokreta. Cenzus od tri odsto mogu da preskoče samo tri stranke – SNS, SPS i SSP. Zahvaljujući besmislenom izbornom zakonu i Vučićevoj potrebi da u cirkus uvuče što više frikova bez stranačkih organizacija, glasača, programa, ideologija, novca… Vučić im zadovoljava egzibicionističke i lukrativne ambicije, a dobija bespogovornu poslušnost. Briga ga, ne daje im novac iz svog, nego iz džepa građana.

Iz budžeta se podmiruju apetiti poslanika iz fantomskih udruženja Aleksandra Vulina, Bogoljuba Karića, Marjana Rističevića, Dragana Markovića Palme, Rasima Ljajića, Janka Veselinovića, Zorana Lutovca, Pavla Grbovića i ostalih parazita liliputanskih gabarita. I krivi i dužni, sad su dobili poslaničke mandate.

Profitiralo je i 90-tak štetočina iz SNS-a. No, oni nisu bitni ni Vučiću, a kamoli glasačima. Danas su tu, sutra u zatvoru ili ludnici, a verovatno će biti i malo srećnika koji će, možda, uspeti da se udome u nekoj drugoj stranci ili firmi. Vučić je već počeo da se distancira od stranke. Napustiće funkciju predsednika SNS-a. Posle deset godina jednoumlja, za sebe će zadržati uticaj, moć i novac, a naprednjacima će ostaviti odgovornost za sve zajedničke zločine.

Vučić je već počeo da sprovodi čistku u najbližem okruženju. Prva na udaru se našla Ana Brnabić, koju je „šef“ okrivio za neuspeh na beogradskim izborima. Kad je najurio Nebojšu Stefanovića s mesta predsednika Gradskog odbora SNS-a u Beogradu, Vučić je na mesto koordinatora postavio Brnabićku. Ne čudi što je tom odlukom prevario Aleksandra Šapića, kome je obećao status glavnog naprednjaka u glavnom gradu, pa i što je izignorisao Gorana Vesića, ali propao mu je eksperiment s polupismenom i poluusmenom nesrećnicom bez ikakvog uticaja u stranci i iskustva u politici. Brnabić zna da sebi, svojoj ljubavnici i svom bratu nabaci unosne poslove, ali nema pojma o radu političkih organizacija.

Vodila je kampanju za gradske izbore, a nije znala ni gde, ni s kim. Na mitingu u Jakovu, okupljenim meštanima je rekla da je srećna što se nalazi u Surčinu. Kad su joj iz mase viknuli da se nalazi u Jakovu, Brnabić se i sama nasmejala: „Da, da, Jarkovo, izvinjavam se.“ Osmeh joj se zaledio dok je, tri dana posle izbora, gledala Branislava Jugovića, bivšeg naprednjačkog poslanika i budućeg ministra ekologije, kako joj se ruga na Šolakovoj televiziji, nazivajući je „Ana iz Jarkova“ i optužujući za loš izborni rezultat.

Uz Anu iz Jarkova, očekivanja je izneverio i Šapić iz Nambije. Utapanjem SPAS-a u SNS, Vučić je dobio Ratka Dmitrovića, nekoliko bivših žutih lopova, radikala i dverjana, ali ostao je bez glasača.

Iako je opozicija osvojila 73.000 glasova Beograđana više od koalicije SNS-SPS, teško je očekivati da Vučić preda vlast. Ne sme da rizikuje da se otkriju mahinacije oko „Beograda na vodi“, najveće evropske praonice prljavog novca, prodaje „Beograđanke“, BIGZ-a, PKB-a, izgradnje nekretnina od kokaina, nameštenih tendera, cene spomenika Stefanu Nemanji i svih ostalih korupcionaških afera. Bez obzira na slab rezultat SNS-a, Vučić lako i brzo može sklepati stabilnu većinu u Gradskoj skupštini. Ne mora ni da zove svoje kečere, dovoljno je da pošalje dve sms poruke, kojima će ih obavestiti da moraju prestati da glume opoziciju, pa da Milica Đurđević Stamenkovski i Miloš Jovanović priđu k nozi. I sloboda Boška Obradovića je ograničena dužinom povoca.

U toj kalkulaciji, Vučiću najveći problem predstavlja Ivica Dačić. S mnogo uloženog novca (oko četiri miliona evra samo u televizijske reklame) i gorljivom partiotskom i rusofilskom retorikom SPS je ostvario duplo bolji rezultat od očekivanog, a otprilike toliko mu je porasla i tržišna vrednost. Dačić zna s kakvim predatorom ima posla, sigurno neće ucenama testirati Vučićevo strpljenje, ali neće ni propustiti priliku da podršku u Beogradu naplati pozicijama u republičkoj vlasti.

U igri su još dve opcije. Jednu je najavio Željko Mitrović. „Nešto mi se javlja da će ceo Beograd ponovo na izbore i to ne zbog nepravilnosti u izbornom procesu, već zbog doslednosti najvećeg da ne pravi neprincipijelnu većinu, ali to ne znači da je nema! Obično kad mi se ovako javi tako i bude, inauguracija i saziv republički uskoro“, istakao je vlasnik Pinka na društvenim mrežama. Naravno, Mitrović je to okačio na Tviter, ali rukopis je Vučićev.

Ponavljanje izbora, kad bi moglo na svim nivoima, Vučić smatra odličnim načinom za zamajavanje javnosti, ali i stranih gospodara. Po toj taktici, sledeća tri-četiri meseca potrošiće se na konstituisanje republičkog i gradskog parlamenta, a onda još mesec-dva na izbor premijera i gradonačelnika. Režimski mediji bi se bavili nagađanjem ko će s kim u koaliciju i ko će na koju izvršnu funkciju, a sve samo da se narod održi u stanju hipnoze, da ne primeti inflaciju i bedu. Vučić je takve predstave igrao i posle izbora na kojima je osvajao uverljivu većinu, kad je bio mnogo stabilniji. Sad mu je otezanje s formiranjem organa vlasti potrebno kao alibi kojim bi pred strancima mogao da opravda novo odlaganje ispunjenja obaveza prema potpisivanju nezavisnosti Kosova i uvođenja sankcija Rusiji.

– Zamoliću predsednika Aleksandra Vučića da se na jesen ide na nove parlamentarne izbore jer su se građani fokusirali na predsedničke, a parlamentarne su shvatili olako i „šarali“ na listiću za te izbore, pa su rasipali glasove. Sad, kad su građani videli šta ko radi i govori, razumeće koliko je važno za koju stranku da glasaju i pošteno je da se ide na nove izbore. Danas su se građani otreznili – rekao je Miloš Vučević, potpredsednik SNS-a.

Vučević je navikao da u ogledalu, svojoj porodici i okruženju viđa pijane budale koje „šaraju“, pa to projektuje na sve građane Srbije. Vučević je i na gluplje načine izvršavao prljave poslove za svog šefa, važno mu je da ispuni zadatak i, u ovom slučaju, otvori temu o ponavljanju izbora. Mitrović je to najavio na beogradskom, Vučević na republičkom nivou.

Za pripremu te prevare Vučiću je mnogo korisniji Dragan Đilas. Ponavljanje izbora, makar samo u Beogradu, domaća javnost i strani centri moći lakše će prihvatiti ako inicijativa krene od lidera najjače opozicione stranke, nego od diktatorovih stranačkih i medijskih megafona.

U Beogradu nije moguće napraviti stabilnu vlast, jer bi većinska vladajuća koalicija, ko god je napravio, zavisila od jednog ili dva odbornika. Tako je na papiru. U realnosti, polovina tzv. opozicionih stranaka i odbornika verno služi Vučiću i njegovom kartelu. Zato su i pristali na ulogu „desnih fašista“, kako Vučić naziva zavetnike, dverjane i restlove DSS-a, ne bi li stvorio utisak da „Srbija klizi u desno“, pa on, mučenik, mora da učini sve kako bi državu vratio na put ka Evropskoj uniji, čak i po cenu raspisivanja novih izbora.

U tu priču, koliko god bila besmislena, svim srcem i umom uključio se Đilas. Višednevno razglabanje oko toga na koliko biračkih mesta su uočene nepravilnosti, gde će sve Gradska izborna komisija dozvoliti novo glasanje i da li treba napraviti tehničku vladu, koja bi pripremila nove gradske izbore u roku od šest ili osam meseci – sve to Đilas koristi kao smokvin list, kojim sakriva sramotu zbog izbornog fijaska na svim nivoima.

Pred početak izborne kampanje Đilas se nametnuo kao neprikosnoveni lider opozicije. Samovoljno, bez konsultacija s kolegama iz koalicije Ujedinjeni za Srbiju, i suprotno volji najvažnijeg partnera Vuka Jeremića, Đilas je za predsedničkog kandidata isturio generala Zdravka Ponoša. Za beogradskog gradonačelnika je kandidovao Vladetu Jankovića, a na čelo parlamentarne liste postavio Mariniku Tepić. Eto projektovane propasti.

Đilasov inženjerski mozak je bagovao. Uspeo je da nanese štetu i svojoj Stranci slobode i pravde. Nekoliko prolaznih poslaničkih mesta, koja su pripala SSP-u, galantno je dodelio nestranačkim ličnostima poput Marije Lukić i Milana Jovanovića. Očekivao je da njegova lista osvoji minimum 65 mandata u Narodnoj skupštini. Kad je dobio 37 mesta, shvatio je da SSP ima manje poslanika od Narodne stranke i Demokratske stranke. Čak su i oba krila POKS-a u zbiru osvojili više od SSP-a. Da cirkus bude potpun – Milica Zavetnica je osvojila više mandata nego Dragan Đilas.

U takvim okolnostima, Đilasu je korisnije da se u javnosti vodi besmislena rasprava o rezultatima beogradskih izbora, nego da se ozbiljno analiziraju uzroci fijaska SSP-a. Srljajući iz greške u grešku, Đilas se javno ponudio Vučiću.

– Spreman sam da razgovaram s Aleksandrom Vučićem, ako će taj razgovor dovesti do toga da dođemo do načina da se poštuje volja Beograđana. Na kraju krajeva, Aleksandar Vučić je predsednik Srbije. Po Ustavu, on je predsednik svih građana i u obavljanju te svoje funkcije treba da vodi računa i o ovakvim stvarima – rekao je Đilas, posle dvodnevnog tihovanja, u prvom postizbornom medijskom nastupu..

U istom intervjuu, isti Đilas je tvrdio da rezultati izbora nisu regularni, da je samo u Beogradu na čak 258 biračkih mesta bilo nepravilnosti, da su Vučić i SNS vodili prljavu kampanju, kršili Ustav i zakone, krali i kupovali glasove… Posle svih optužbi na račun Vučićevog kriminala, diktature i mentalnih oboljenja, Đilas je zaključio – Vučić je predsednik svih građana. Znao je da opoziciona javnost neće podržati njegovu nameru da pregovara s Vučićem, zato se sakrio iza Đinđića: „I Đinđić je razgovarao s Miloševićem…“ Tačno je, Đinđić je tajno, bez dogovora s koalicionim partnerima, išao kod Miloševića na kanabe, ali, kako je sam kasnije objašnjavao, „kod Miloševića kao predsednika SPS-a, a ne predsednika države“. Logično je da lideri najjačih stranaka imaju normalnu komunikaciju, koja bi trebalo da pomogne u smanjenju tenzija i podela u društvu, pa i traženju rešenja kriznih situacija. Međutim, nije logično da lider opozicije poziva na razgovor predsednika države, koji nema nikakva ustavna ovlašćenja ni za dijalog, a kamoli za odluke o ishodu lokalnih izbora u Beogradu.

Da problem bude veći, ogorčeni opozicionari na društvenim mrežama pitali su Đilasa da li je tačno da se 4. aprila, dan posle izbora, video sa Vučićem i da su se dogovorili o raspodeli vlasti u Beogradu.

– Naravno da se nisam čuo s Vučićem. Mislim da u normalnoj zemlji vlast i opozicija razgovaraju, a do tog razgovora nije došlo ne zbog opozicije, nego zbog vlast – demantovao je Đilas spekulacije o tajnom susretu s Vučićem.

– Đilasa nisam ni video, ni čuo godinama. Da li želim da razgovaram sa Đilasom? Svojevremeno sam se čudio kada su oni rekli da neće da razgovaraju sa mnom. Ovo je maksimalistički zahtev gospodina Đilasa. On je dobro izračunao da ne može da napravi koaliciju. Razgovaraću sa svima, pa i sa Đilasom – rekao je Vučić u intervjuu za RTS.

Đilas je pukao na izborima, a već su počele pripreme za potpunu demontažu njegove stranke. Za to će se pobrinuti Zdravko Ponoš. Svojim ili odlukom pozajmljenom u nekoj ambasadi, Đilas je predložio Ponoša za predsednika Srbije. Ponoš je osvojio 19,1 odsto glasova, a Đilasova koalicija 11,43 odsto. Poput Saše Jankovića, svog prethodnika u ulozi opozicionog predsedničkog kandidata, Ponoš je odlučio da politički kapital, ostvaren na ovim izborima, uloži u vlastitu stranku. Opet poput Jankovića, mejlom je obavestio Narodnu stranku, čiji je osnivač i bivši potpredsednik, da se ispisuje iz članstva. Vuka Jeremića i bivše saradnike iz NS nije udostojio obrazloženja svog postupka, ali ne treba sumnjati da svi oni znaju kako je i zašto došlo do razlaza.

Od bivših partijskih kolega Ponošu su važniji saradnici koje okuplja u novoj stranci. A, biće to zanimljivo društvo. Prema najavama, u toj stranci naći će se Savo Manojlović, lider građanske inicijative „Kreni-pokreni“ i princ Filip Karađorđević, a pominju se i Dragan Bjelogrlić i Dejan Bodiroga, dok će za stvaranje demohrišćanskog imidža biti zadužen vladika Grigorije. Takva grupa neće privući samo medijsku pažnju, nego i brojne preletače iz opozicionih redova. S obzirom na Ponošev staž u Narodnoj stranci, ne čudi što će mnogi njeni opštinski odbori, kao što je onaj iz Subotice i nekoliko iz Beograda, kolektivno preći u njegovu novu organizaciju.

Za sada nema najava o takvim transferima iz Stranke slobode i pravde, ali ne treba sumnjati da će se nje odreći mnogi glasači. Manojlović, Bodiroga i vladika Grigorije po svim ključnim političkim pitanjima imaju iste ili slične stavove kao Đilas i njegov SSP. Razočarani članovi, aktivisti i birači SSP-a dobiće priliku da nadu, snagu i glas ulože u novu političku organizaciju.

Depeše, koje je svojevremeno objavio Vikiliks, otkrivaju da je generala Zdravka Ponoša na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije postavio Majkl Polt. Američki ambasador je direktno rekao tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću da imenuje Ponoša na tu funkciju. Neće biti iznenađenje ako se u nekom sledećem paketu Vikiliksovih otkrića nađe i depeša u kojoj američki ambsador opisuje kako je naredio ili bar podržao Ponoša da osnuje svoju stranku. Američki kreatori kolonijalne srpske političke scene ne mogu biti zadovoljni učinkom i dometima Đilasa, Jeremića i Lutovca. Posle desetogodišnje medijske harange režimskih medija, oni ne mogu da budu realna alternativa Vučiću. A, Amerikancima, kao i svim gazdama, treba slab sluga. Vučić jeste takav, slab po svim linijama, ali i takav je prejak za ovakvu konkurenciju, koju je udesio po svojim potrebama.

Prepakivanje opozicione scene stimuliše i Vučić. Uz pomoć dr Branimira Nestorovića uspeo je da digne Boška Obradovića i Dveri iznad cenzusa. Vučić je u tom projektu žrtvovao određeni broj svojih i glasača SNS-a, ali ne žali, na Nestorovića i Obradovića računa dugoročno. Nestorović je kritikom mera protiv pandemije korona virusa i patriotskim populističkim pričama uspeo da napravi sektu čiji pripadnici imaju najrazličitije političke stavove. Vučić nije dozvolio Nestoroviću da se kandiduje na ovim predsedničkim izborima, kako mu ne bi ugrozio pobedu u prvom krugu.

Takva restrikcija nije moguća za sledeće izbore, kad god oni bili. Na njima će Nestorović moći da se kandiduje, baš kao što će sa svojim pokretom, koji je u nastajanju, napraviti koaliciju sa Dverima, sa zadatkom da kontroliše tvrđe nacionalne i patriotske glasače.

Vučić je uspeo, podrškom Milici Đurđević Stamenkovski i Milošu Jovanoviću, da ponizi bivšeg šefa Vojislava Šešelja. Srpska radikalna stranka je ostala ispod cenzusa, duboko u mraku prošlosti. Baš kao i Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića. Bivši predsednik Srbije i Demokratske stranke dobio je svu moguću pomoć režimskih medija, ali džabe. Nije uspeo da osvoji poverenje svojih bivših glasača, ni da stekne nove. Tadić je očekivao da će ga preko cenzusa podići otvorena kritika Vučićeve autokratije i prikriveno opanjkavanje Đilasa, Jeremića i Lutovca. Dok se Tadić zadovoljavao podlim klevetanjem nekada najbližih saradnika, po njima je, kao močugom, udarao preko posrednika, najžešće preko dr Dejana Žujovića.

– Vučić i Đilas su dve strane iste medalje. Otkad se vratio u politiku, šta je Đilas uradio korisno za gađane? Šta? Plakao je! Jao, Vučić me napada, jao! – rugao se Žujović u intervjuu za YouTube kanal Slavija Info.

Do takvog utiska mogu da dođu mnogi građani, koji su žrtve i bivše i sadašnje vlasti, i Đilasa i Vučića. Međutim, karikaturalno je kad to zastupa Žujović, koji je celu političku karijeru proveo u Demokratskoj stranci, a poslednje dve godine potrošio na sočnu kritiku Borisa Tadića i „žutog preduzeća“, da bi se sad našao na izbornoj listi „Ajmo ljudi“.

Osim dva pandana, Šešelja i Tadića, dva simbola patriotske i građanske propasti, s političke scene su ovim izborima najureni suverenisti Saše Radulovića, njegova koaliciona partnerka dr Jovana Stojković i još nekoliko egzibiconista.

Izborna predstava je završena, sad može da počne totalna propast. Kad se stišaju fanfare naprednjaka i ostalih parazita, koji proslavljaju uspešno ubacivanje na budžetske jasle, počeće da raste inflacija, nestašice nafte i hrane, podivljaće cene, a kolaps privrede izazvaće povećanje nezaposlenosti, gladi i bede. Da muka bude veća, kad Vučić uvede sankcije Rusiji, Srbija će se svrstati na jednu od zaraćenih strana u Ukrajini, tako da će se i rat, u mnogim oblicima, preneti na domaći teren.

Iako ponavlja da „Srbija jedina u Evropi nije uvela sankcije Rusiji“ i da „još nismo doneli nijednu restriktivnu odluku protiv Rusije“, Vučić vredno priprema teren za uvođenje sankcija. Srbija je već dva puta glasala protiv Rusije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Takvim potezima Vučić priprema srpsku javnost za konačan udar na Rusiju. Malo po malo, prvo odlukama po manje bitnim temama, Vučić namerava da napravi otklon od Rusije, pa da građani, kad sankcije konačno budu uvedene, prihvate to kao neprijatnu, ali iznuđenu i neminovnu potrebu. Po starom običaju, Vučić će pokušati da to prolongira koliko god može. Zato neće žuriti sa izborom nove vlade. Zapadnim gazdama već objašnjava da Vlada u tehničkom mandatu nema ovlašćenja za tako bitne odluke. Naravno, i on i njegovi gospodari, svi znaju da od toga nema ništa.

Novi američki ambasador Kristofer Hil mu je već pokazao koliko ga zanimaju takvi alibiji. Dva dana posle izbora, dok još nisu izbrojani glasački listići, Amerikanci su naredili da bude uhapšen Slobodan Malešić, načelnik novosadske policije i drugorangirani saradnik Zvonka Veselinovića u MUP-u Srbije. Hapšenje nije mogao da spreči ni Veselinovićev najvažniji čovek u srpskoj policiji, ministar Aleksandar Vulin.

Poučen tim iskustvom, Vučić može samo da strepi od sledećeg Hilovog naređenja. Zvonko Veselinović je na američkoj „crnoj listi“. Gde je Veselinović, tu su Andrej Vučić, Nikola Petrović i svi ostali iz vrha naprednjačkog kartela. To zna i Aleksandar Vučić, zato kmeči na RTS-u:

„Bilo je pritisaka, ali ne ličnih“. Tobože, Amerikanci ga pritiskaju zbog političkih stavova, a ne prete – ako ne uvedeš sankcije Rusiji, stavićemo ti batu Andreja pod sankcije. U te priče ne veruju ni Andrej i Anđelko, pa ni Fahri. U tom paketu ličnih ucena Vučiću podjednako ozbiljnu pretnju predstavljaju Veljko Belivuk i Marko Miljković, koji mogu da ga, kompromitujućim iskazima i dokazima, obore s vlasti.

Vučićev ples po grobu Srbije, kojim proslavlja Pirovu izbornu pobedu, neće imati srećan kraj. Ni po njega, njegove rođake, kumove, stranačke saradnike i poslovne partnere, pa ni po normalne građane. Ako ništa drugo, ovi izbori su dokazali da mafija nikad neće biti smenjena s vlasti olovkom, na izborima. Srbija će morati da se potrudi, da ustane iz groba i oslobodi se diktatora i njegovog kartela. Što pre, tim bolje.