25 C
Belgrade
ponedeljak, 26 jula, 2021

MEDIJI ĆUTE: Vučić napravio dogovor sa Kinom, ljudi usvajaju male Kineze i obučavaju ih, Srbi će im biti BELI MAJMUNI!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

O tome se ćuti

Kinezi su se nameračili da od Srbije naprave prvu koloniju u Evropi

Vučićev brat Si Đinping gazi Srbijom

Celokupna naprednjačka ideologija svodi se na samo tri cilja: biti na vlasti, bogatiti se i zemlju predati onom kolonizatoru koji garantuje ispunjenje prva dva cilja. Ovo se veoma jasno vidi iz pukog upoređivanja inače veoma šturih i „našminkanih” podataka koje objavljuje Republički zavod za statistiku, po kojima smo sve produktivniji, ali istovremeno i sve siromašniji. To nije slučajno, već deo Vučićeve politike da nas pauperizacijom napravi interesantnim za stranog kolonizatora.

Milan Malenović

- Advertisement -

Kolonije su kroz istoriju nastajale iz tri razloga: 1) da bi se kolonizator dočepao prirodnih bogatstava i stratškog položaja, 2) da bi se dobila jeftina radna snaga i 3) da bi se steklo novo tržite za sopstvene proizvode.

Kada pogledamo statističke podatke i to one koji su prošli cenzorske makaze vlastodržca, moramo da dođemo do zaključka kako je plan naprednjaka od prvog dana bio da Srbiju pretvore u koloniju onoga ko najviše ponudi Vučiću i njegovom klanu. U ovom trenutku to su Kinezi, ali već sutra gospodar može da nam bude neko drugi.

‘Nebitan je rast dži-di-pia (kako Aleksandar Vučić voli da pokondireno naziva BDP – bruto domaći proizvod), ako se on ne odražava na život građana. Upravo to je slučaj sa Srbijom, gde se sve više proizvodi, ali se prihod odliva u džepove kolonijalnih gospodara i malobrojne klike na vlasti.

kin,
- Advertisement -

Ako uzmemo da je indeks potrošačke korpe i prosečne zarade u 2011. Bio 100, onda ćemo lako uočiti nastalu pauperizaciju Srbije pod naprednjacima. Naime, krajem prošle godine je indeks potrošačke korpe bio186, a prosečne plate 167, odnosno jaz između potrebnog i mogućeg se produbio tako što su cene skočile za 86 odsto, a plate porasle za samo 67 odsto. Na početku vladavine Vučića i „eksperata” sa kupljenim diplomama i sudski dodeljenim doktoratima, prosečna plata i potrošačka korpa su bili skoro izjednačeni – prosečnoj plati je nedostajalo 190 dinara da namiri prosečnu potrošaku korpu. Krajem prošle godine je ta razlika iznosila 8.000 dinara u korist korpe, a propadanje u bedu se nastavlja – godišnja razlika u maloprodajnim cenama je u ovom trenutku dosegla 3,6 odsto.

Poskupelo je sve, a tome je najviše doprinela država. Najviše na rast cena uticaj imaju proizvodi na čiju vrednost odlučujući uticaj ima stanje u budžetu. Tako su nafta i naftni derivati višestruko skuplji nego pre dolaska Vučićeve bande na vlast, jer su drastično poskupele akcize, koje sada, zajedno sa porezima učestvuju u tri četvrtine maloprodajne cene goriva. Poskupljenje goriva automatski pokreće spiralu drugih poskupljenja, jer u svakom proizvodu, ali i usluzi, gorivo učestvuje u bitnoj meri u formiranju cene.

Drastično je poskupela i struja, drugi važan energent, čiju cenu određuje država. Povećali su se i mnogi porezi, a uvedeni su i neki novi. U svakom slučaju država je najodgovornija za to što u Srbiji cene divljaju, pa smo tako, na primer, u Evropi druga najskuplja zemlja za elektroniku – posle Islanda. Život u Srbiji je sve sluplji, ali su ljudi sve jeftiniji. U međuvremenu je minimalac kod nas niži od onoga u Kambodži, ili Kini, dok nam je afrički standard nedostižan. Jeftina radna snaga je jedan od uslova koji svaki kolonizator postavlja.

Rast prosečne plate je, kao što se vidi minimalan i ne prati ni rast troškova života. Sve izgleda još mnogo gore kada u obzir uzmemo da je medijalna plata u aprilu iznosila 49.230 dinara, odnosno da je polovina od oko 2,2 miliona radnika primilo manje od te sume. S obzirom da je u martu medijalna plata iznosila 49.328 dinara, očito je da realni prihodi građana ne rastu, odnosno da stagniraju sa tendencijom opadanja. Čak je i RZS morao da prizna kako su, uprkos “šminkanju”, realne zarade za samo mesec dana pale za celih 1,4 odsto. Pri svemu tome, cene ne miruju, posebno onih proizvoda na čiju cenovnu politiku država ima odlučujući uticaj.

Sam Republički zavod za statistiku priznaje kako čak 70.000 radnika ne prima nikakvu platu, iako je u radnom odnosu. Ovima treba pridodati i one koji neredovno primaju platu, kao i one koji dobijaju platu, ali im poslodavac ne uplaćuje doprinose, kako bi se dobila što je moguće realnija slika pauperizacije Srbije.

Da bi se razumelo kako to RZS „šminka” stvarnost mora da se pogledaju prosečne plate po sektorima. Najviše su u aprilu zarađivali zaposleni u oblasti telekomunikacija i informatike, prosečno 137.429 dinara (sve plate su prikazane u neto iznosima), a najmanje oni zaposleni u oblasti smeštaja i ishrane – 38.519 dinara i tako se došlo do republičkog proseka od 64.948 dinara koji je mnogo bliži minimumu, nego maksimumu. Odlazeći još više u detalje, dolazimo do sve većih socijlnih razlila,

U aprilu su najmanje bili plaćeni konobari i kuvari – prosečno 35.924 dinara, dok su najveće plate imali programeri – 173.008 dinara. Kao što doprinosi poskupljenju, država isto tako utiče i na stvaranje boljeg proseka prihoda, jer su prosečne plate zaposlenih u javnom sektoru u aprilu iznosile 73.479 dinara neto, odnosno oko 8.000 dinara iznad republičkog proseka i skoro koliko iznosi prosečna potrošačka korpa. Najviše su zarađivali zaposleni u javnim i državnim preduzećima – 87.854 dinara, a najmanje zaposleni u administraciji na lokalnom nivou – 60.128 dinara. Treba imati u vidu kako je Republika generalno darežljivija od lokalnih samouprava i kada su javna preduzeća u pitanju.

Srbija ima skoro sedam miliona stanovnika, a od tog broja njih samo oko 2,2 miliona ima posao, tvrdi Republički zavod za statistiku. Kako su zbog posledica ekonomske krize smanjene i mogućnosti zapošljavanja u inostranstvu, veliki broj ljudi ovde prihvata bilo kakve uslove samo da bi dobio kakve-takve prihode. Već su se na internetu pojavili „ugovori”, odnosno aneksi radnih ugovora koje radnici moraju da potpišu u većini privatnih preduzeća, posebno u onima stranih „investitora”, po kojima radnik pristaje na neplaćeni prekovremeni rad, neretko svih sedam dana u nedelji, a odriče se i dodatka za hranu i prevoz, kao što se obavezuje i da će on i još najmanje četiri člana porodice ili prijatelja na sledećim izborima glas dati Srpskoj naprednoj stranci. Ko odbije ovo da potpiše ne može da računa na posao.

Postali smo robovi u sopstvenoj zemlji, pri čemu robovlasnike naša država od naših para još i obilato nagrađuje. Generalno, su svi ugovori o stranim „investicijama” i sa tim povezanim davanjem državnih subvencija državna tajna, ali se desi da ponešto procuri u javnost. Tako se zna da je „Lidl” dobio garanciju da deset narednih godina neće morati da plaća porez na plate zaposlenih, ali ni porez na sopstveni profit. Nema razloga da ne verujemo kako su slične beneficije dobili i drugi „investitori” pa moramo da postavimo pitanje kada i na koji način će se državi, odnosno svima nama, vratiti subvencije plaćene za svako novootvoreno radno mesto?

Čak i ovakvi prihodi koji od nas čine jeftine robove predstavljjaju samo san za većinu najstarijih naših sugrađana. Oko milion penzionera mesečno ima na raspolaganju manje od 30.000 dinara, odnosno maksimalno hiljadu dinara dnevno. Oko 350.000 nema ni 15.000 dinara mesečno, odnosno manje od 500 dinara dnevno, a čak 2.130 ima manje od 5.000 dinara mesečno, odnosno manje od 170 dinara dnevno. Kako je moguće od tih para sebe prehraniti, a posebno platiti i račune, pa i kupiti nešto garderobe ili sredstava za higijenu, statistika nam ne objašnjava.

Veliki broj najstarijih građana nema nikakve prihode, a pravim “srećnicima” se smatraju oni koji dobijaju socijalnu pomoć – njih 16.500 dobija po 8.781 dinar mesečno za jednog člana domaćinstva, odnosno pola te sume za svakog narednog. Nekada je za deke i bake bila prava sreća kada mogu unuke da izvedu u šetnju, a danas je za većinu njih to traumatičan događaj, jer ili će razočarati mlade naslednike i neće im kupiti ni sok, ni sladoled, a ni kokice, ili najmanje jedan dan neće sami imati šta da jedu. Tužna slika starosti.

Zbog svega ovoga i mnogi najstariji sugrađani rade na crno, smanjujući tako ionako tesan radni prostor za mlade. Tako se dodatno pauperizuje radno najsposobniji sloj stanovništva i primorava da bez pogovora prihvati svaki uslov koji postavlja kolonijalni gospodar, odnosno robovlasnik. Ne treba smetnuti sa uma da je rad bez zagarantovanog prihoda osnovna odlika robovlasništva, a u Srbiji samo na osnovu procene Republičkog zavoda za statistiku 70.000 radnika uopšte ne prima platu.

Kolonizacija kroz pauperizaciju je od početka bio cilj ove bulumente na vlasti. Sada je mnogo jasnije zbog čega su potpuno nepotrebno bile smanjene penzije. Time su smanjeni prihodi domaćinstava u kojima nekada žive samo dve, a često i tri generacije. Najstariji su ranije primali penzije kojima su pomagali mlađe, dok su oni najmlađi išli u školu. Kada su se smanjili prihodi nastarijih i mlađi su morali da počnu da prihvataju bilo kakav posao, pod bilo kakvim uslovima kako bi mogli svi da se prehrane, a da najmlađi nastave da idu u školu.

Ova politika se i danas uporno nastavlja, pa smo sve siromašniji, iako sve više radimo i proizvodimo, što se vidi upravo iz rasta bruto domaćeg proizvoda kojim se Vučić hvali.

Nikakvu pomoć najsiromašniji ne mogu da očekuju od države, eventualno eutanaziju.

Republički zavod za statistiku mora da prizna da samo među najstarijima njih oko 350.000 na raspolaganju dnevno ima 500 ili manje dinara od penzije. Ovome treba dodati nepoznat broj mlađih koji nemaju više prihode, odnosno nemaju nikakve prihode, kao i najstarije koji primaju socijalnu pomoć.

Tako dolazimo do broja od oko milion, ako ne i više građana koji su gladni, ili na ivici gladi. Nasuprot tom broju stoji samo oko 35.000 mesta u javnim kuhinjama. Šta da rade ostali, njih preko 950.000? Ko može neka emigrira, ostali mogu da se posvete „reciklaži”, odnosno ishrani od onoga što pronađu u kontejnerima.

Statistika generalno smatra kako su siromašni svi oni koji imaju 40 odsto ili manje medijalnih prihoda. U našem slučaju to bi bilo oko 24.000 dinara ili manje mesečno. Samim tim su i primaoci socijalne pomoći, ali i oko polovina penzionera apsolutno siromašni, bez obzirea što naš RZS smatra da od gladi nisu ugroženi oni koji imaju bilo kakve prihode, ili imovinu na svoje ime.

U Beogradu je oko 17.000 ljudi bez krova nad glavom, a u jednom jedinom državnom smeštaju ima oko 70 kreveta. Postoji samo jedno javno kupatilo sa besplatnim ulazom koje je sazidano i radi pomoću privatnih donacija iz inostranstva, a u kome ima samo 50 mesta za one koji nemaju drugu mogućnost da se okupaju.

Evropski kolonizatori u prošlosti su sa sobom u kolonije donosili makar malo civilizacije zemlje iz koje su dolazili. Još i danas mnoge gradove bivših kolonija krase lepe građevine iz tog doba, među kojima su i biblioteke, bolnice kao i parkovi i javna kupatila. Današnji kolonizatori Srbije ništa od toga ne donose, a za sobom ostavljuju zatrovanu zemlju i mrtvo stanovništvo.

A1:

Ćuti, bar imamo posao

Kompanija IGB Automotive na ovim prostorima uopšte nije nepoznata. Naši čitaoci će se setiti kako smo pre nekoliko godina pisali kako ona svoje radnike vodi na „posao“ u Slovačku gde su radili pod najgorim uslovima, a često ostajali i bez obećane plate. U međuvremenu, zahvaljujući servilnosti aktuelnih vlasti ona to ne mora da radi, već robove može i ovde da zapošljava i to uz državne subvencije.

Pogon ove firme kod Lazarevca je pokriven običnim limenim krovom, nema nikakvih rashladnih uređaja, pa su uslovi rada ovih vrelih dana isti kao u visokoj peći. Svakog dana desetak radnica padne u nesvest od posledica toplotnog udara, ili dehidracije, jer poslodavac nije obezbedio ni dovoljno sveže vode. Osim toga, radnice paze koliko tečnosti unose u sebe, jer im je ograničen i odlazak u toalet. Posao ne sme da stane, a za srce radnika nije važno – naprednjaci će u svakom trenutku obezbediti dovoljan broj novih robova.

A2:

I decu daju na usavršavanje

Posle prethodna dva teksta o namerama Kineza da u Srbiji osnuju svoje prve evropske kolonije, jedna čitateljka je autoru poslala sledeći mejl:

„Poštovanje gospodine Malenoviću. Vidim da iznosite dosta činjenica o Kini, tj, njenom uništavanju Srbije. Ne znam da li vam je to poznato, možda jeste, a ako nije mogli bi malo i to da istražite.Ne bih ni ja znala, ali to se dešavalo u mojoj zgradi, pa igrom slučaja znam. Naime stvar se odvija preko ambasade Kine u BG. Decu od 6 meseci daju na neki vid usvajanja u naše porodice. Uslov je da deca imaju svoju sobu, da ih nauče dobro srpski jezik, naše, običaje, da se hrane našom hranom itd. Nema maženja, paženja, izliva ljubavi, to nikako. U toj porodici ostaju do svoje 7 godine a posle u Kinu na školovanje. Za to porodica dobija 500 dolara, a hranu, garderobu dobijaju od roditelja te dece. Pred mojim očima, ja gledala, otac tog dečaka, došao sa porodicom ima ženu i ćerku, pozvao tog takozvanog usvojitelja, on siđe, on mu predaje kese sa hranom, i dete ne sme da vidi. Kinez nije neki trgovac bofl robom koje viđamo, ovaj je izgledao ,recimo kao neki predstavnik neke firme ili tako nešto. Koliko sam saznala takve dece u Srbiji ima oko 50. Ne znam da li su roditelji dobrovoljno pristali na to ili ne, ali tako je.“ Podsetimo kako je dr Di Dongšeng najavljujući stvaranje „kineskih enklava“ (kolonija) objasnio da će u njima Kinezi činiti izrazitu manjinu, dok će ostatak činiti ljudi iz celog sveta. Uloga etničkih Kineza biće da upravljaju tim „enklavama“ (kolonijama), a između ostalog i da održavaju kontakt sa vlastima zemlje na čijoj su teritoriji nastale. Zbog toga je korisno da oni u Srbiji znaju kako naš jezik, tako isto i naše običaje, ali da na kraju budu „išlifovani“ u kineskim školama kako bi postali odani vojnici KP Kine.

- Advertisement -
SourceTabloid
- Advertisement -

Srodni članci

3 KOMENTARA

Ostavite komentar

Najnovije vesti

%d bloggers like this: