Maske i odrastanje mališana uz njih
Deca poslednjih 6 meseci posmatraju neobične stvari niko od nas odraslih nije navikao na odrastanje. To dovodi do opasnog programiranja u najformativnijim godinama njihovog razvoja i može imati doživotne negativne posledice.
Deca uzrasta od 0-7 godina su najimpresivnija. Njihov mozak još nije dostigao potpuno svestan položaj i operišu nižu frekvenciju u poluspavanom dnevnom stanju snova. Maske za njih nisu.
U ovoj državi dete skenira svoju okolinu kao video kameru i snimi svaki mali detalj i snimi ga. Ove slike se čuvaju u podsvesti deteta, a do kraja života programiraju svoja uverenja, stavove i ponašanje. Zbog toga će maske imati trajne posledice.
U nastavku sam naveo neka aktuelna dečija zapažanja koja će podsvesno programirati i kako će se to verovatno manifestovati u njihovoj budućnosti.
Maska je pokrov za lice
Deca posmatraju da ljudi nose maske koje ponekad pokrivaju čitava lica. Dete nije u stanju da vidi potpunu jedinstvenost svakog ljudskog lica. To će ih programirati da vide ljude kao ništa više nego beživotne homogene robote, bez uma i humanosti.
Deca prirodno uče o ljudskom ponašanju, posmatrajući intuitivno izražavanje. Pokrivači lica ne samo da će kasnije u životu uticati na veštine deteta, već će podsvesno programirati da sumnjaju u svoje bližnje.
Društvena udaljenost i maske
Deca vide svoje bližnje ljude kako se izbegavaju kada se mimoilaze, ponekad se povlače na nečiji dodir, čak i obilaze kako bi izbegli kontakt. Možete očekivati da dete imitira ovo, kako trenutno sami tako i u budućnosti.
Od suštinskog značaja je da se dete oseća bezbedno u blizini drugih, ali ′′ socijalna udaljenost ′′ programira dete da vidi druge ljude kao neprijatelje koji su opasni i moraju izbeći. Ovo se može manifestovati kao društvena anksioznost, iracionalni strah od stranaca i problema od intimnosti i posvećenosti.
Deca takođe vide da ljudi odmah izbegavaju fizički kontakt. Ovo može da programira dete da ne voli dodir, čak ni njihove najbliže osobe. Dete nauči da bude intimno videći ovo kod drugih.
Stroga pravila
Deca posmatraju da bližnje ljudska bića prate jednosmerni saobraćaj i stoje u redu na neobično uređen način. Ovo će programirati dete da poštuje stroga pravila. Ovo se već baca u školu, gde su primorani da se predaju vlasti, da poštuju pravila i da poštuju strogi nastavni plan koji ne odgovara njihovom urođenom i jedinstvenom stvaralačkom potencijalu sa maskama na licima.
Dete napreduje kada ima punu slobodu govora i može da teče svojom okolinom. Zato je igra bitna. Dete koje oseća odrastanje pod kontrolom i ograničenjima neće moći da se izrazi potpuno kreativno.
Strah
Dete se ne rađa sa strahom, ali ovo je nešto programirano u njima iz ranog životnog iskustva. Deca su veoma osetljiva na energiju i lako mogu da pokupe tuđe emocije, posebno svoje roditelje. Mogu da čitaju govor tela intuitivno i osećaće nešto čudno u vezi načina na koji se ljudi ponašaju u poslednje vreme.
Dete se mora osećati bezbedno u svojoj neposrednoj blizini. Deca koja osećaju strah u drugima, izgradiće pogled na svet povezan sa opasnošću. Uz svu paniku, deca mogu biti nesvesno programirana sa okidačima koji aktiviraju spontanu i iracionalnu anksioznost u budućnosti. Ovo bi moglo da dovede do mnogo psiholoških problema.
Hipohondrija
Deca se prirodno ne boje bakterija. U stvari, oni i ne znaju šta su bakterije. Izlaganje sebe određenim bakterijama i virusima je suštinsko za izgradnju zdravog imunog sistema. Deca koja su zaštićena od prirodnih elemenata istorijski pate od smanjenog imuniteta.
Deca koja vide da njihovi roditelji preterano peru ruke i trljaju beskrajnu dezinfekciju između prstiju (ili još gore, primorana su da sami urade ove stvari) mogu da razviju opsesivne poremećaje oko čistoće koji paradoksalno povećavaju šansu da se razbole.
Jezik izražava podele
Deca upijaju jezik koji održava razdvajanje među ljudima. Jezik je moćan. To su više od reči. Jezik je prodiran od značaja koji ima ključnu ulogu u našem programiranju i oblikovanju našeg pogleda na svet.
Važno je da deca dođu u kontakt sa pozitivnim i uzdižućim rečima. Dete koje više puta čuje reči ′′ socijalna udaljenost ′′ izolacija ′′ i ′′ karantin ′′ biće podsvesno programirano ovim rečima i njihovim značenjima, a to može postati vidljivo u njihovom budućem ponašanju.
Možda odrastu izbegavajući blizak kontakt sa drugima, zaključavaju se u svoju spavaću sobu i izbegavaju društvene interakcije. Neće ni znati zašto ne vole ljudsku povezanost, što će dodatno potvrditi društveni strah.
Molim vas da ovaj tekst podelite sa onima koji imaju decu. Ovo je važna informacija za roditelje da znaju kako bi se ponašali u skladu sa tim i sprečili / obrnuli bilo kakvo programiranje koje je dete steklo u poslednjih nekoliko meseci.
Roditelji treba da se prodube u dečju psihologiju kako bi ih sprečili da prave fatalne greške koje će do kraja života zadirkivati njihovo dete. Neznanje nije opravdanje.
Deca treba da najbolje krenu u životu. To znači da su izloženi pravoj sredini i vaspitani na najzdraviji mogući način.
Važnije je nego ikad pokazati pažnju i naklonost svojoj deci. Pusti ih poljupcima i zamotaj u zagrljaje. Učini da se osećaju posebno. Neka se osećaju voljenim. Naterajte ih da osete i shvate važnost ljudskog kontakta.
Autor: Aleksandar Pejdž
