Aleksandar Vučić deli svet na dve pole. Na jednoj strani se nalazi on, na drugoj svi ostali ljudi. A, svi ostali služe samo kao repromaterijal u njegovoj fabrici prevara. U političkim avanturama i u poslovnim i kriminalnim akcijama upotrebljava koga god stigne, jednako članove svoje porodice kao i ljute protivnike. Na različite načine, ali sa istim ciljem, da ostvari bilo kakvu vrstu profita, koristi svoju mamu Angelinu, kao i Milenu Popović, mamu sina Olivera Ivanovića, poslednjeg izrešetanog političkog neprijatelja.
U ostvarenju svojih interesa upotrebljava opskurne kriminalce i vladike, akademike i starlete, lekare i pacijente, sudije i osuđene robijaše, Šešelja i Đilasa… Ne zna se broj ljudi kojima je Vučić uništio živote, ali on ne mari. Na tuđoj nesreći stekao je sve što ima, a ima mnogo, nekoliko milijardi evra. Na njegovu žalost, u otetom i ukradenom neće moći da uživa. Sam je koristio ljude kao kondome, uzimao ih je i odbacivao posle upotrebe, pa takva sudbina čeka i njega.
Političke nauke, kao i medicina, ne poznaju slučaj kao što je Vučićev. Pokvarenim karakterom, jurodivim temperamentom i mentalnim poremećajima Aleksandar Vučić je pomerio granice i postao simbol svega štetnog u političkoj praksi.
U nauci, politički stil je definisan kao ukupnost specifirajućih atributa koji karakterišu aktivnosti političkog subjekta korelativno njegovom načinu građenja političke moći, načinu njegovog predstavljanja i formiranja komunikacionih odnosa, uključujući i usvojene referentne ideološke preferencije.
Stil označava individualitet političkog subjekta, koji nastaje u kontinuitetu ponašanja i predstavljanja primarnih motiva, interesa i dominantnih vrednosti koje zastupa i gradi određeni politički akter.
Personalizacijom politike u drugi plan se guraju političke opcije, a ističu lične osobine lidera, dok na značaju dobija kriterijum interpesonalne privlačnosti pojedinca.
Teorije o uticaju afektivnih umesto racionalnih kriterijuma prosuđivanja mogu da se primene na svim srpskim političarima, ali ne i na Vučiću.
Svakim postupkom i izjavom, on negira etičke stavove koji određuju vrednost i delatnost ljudskih bića, individualno i kolektivno. Po njegovom mišljenju, koje tri duge i mračne decenije sprovodi u delo, svi ljudi su puko sredstvo za ostvarenje njegovih lukrativnih interesa.
Za potrebe svog marketinga, kojim je gradio pozicije na političkoj sceni, osvajao poslaničke mandate i državne funkcije, Vučić je upotrebljavao sve i svakoga.
Na kolektivnom nivou, ratnim huškanjem u crno je zavio sve narode bivše SFFRJ, najviše srpski. Na pojedinačnim, uništavao je sudbine mnogih političkih protivnika, ali i najbližih saradnika.
Ipak, valja priznati da je Vučić, osim u širenju zla, uvek dosledno zloupotrebljavao i članove vlastite porodice. Na neke od njih je svaljivao krivicu za svoje postupke, a većinu je predstavljao kao žrtve nepostojećeg progona. Najveću odgovornost natovario je na svoju pokojnu babu, koju je proglasio turbo-šovinistom.
“Hrvati ne postoje, oni su bolesni otpadak srpskog naroda, koji je nastao promenom vere. Prodali su veru za večeru, okrenuli se Vatikanu i, posramljeni svojim postupcima, kamama i srbosekom pokušali su da iskorene narod iz koga su potekli”, pričao je Vučić.
Pozivao je na formiranje Velike Srbije čija zapadna granica bi išla po liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica. Vojska Republike Srpske je u maju 1995. godine izvršila dva raketna napada na Zagreb. Poginulo je sedam, a ranjeno dvesta civila. Vučić nije bio zadovoljan. Prilikom susreta s Milanom Martićem, tadašnjim predsednikom RSK, nije izdržao da ne prigovori.
Nije dobro to što ste uradili. Trebalo je da nekom radikalu prepustite da gađa, sigurno bi pogodio Pantovščak, tačno u šahovnicu u Tuđmanovom kabinetu – rekao je Vučić.
Za razliku od tog predloga, koji je stigao prekasno, kad je napad već izvršen, u praksi je sprovedena Vučićeva osvetnička ideja o ubistvu sto muslimana za jednog Srbina. Kako je njegov predlog sproveden u delo vidi se u Komemorativnom centru u Potočarima i u spisima nekoliko sudskih predmeta Haškog tribunala.
Srpska radikalna stranka je iste godine, 1995, u skupštinsku proceduru ubacila plan za rešenje albanskog pitanja u Srbiji. Po tom planu, kakav ni Hitler nije zvanično primenjivao prema Jevrejima, građani albanske nacionalnosti bili bi izloženi stravičnoj diskriminaciji. Pored detaljno razrađenih ideja o raseljavanju i sistemskom uništavanju mesta u kojima su Albanci imali apsolutnu većinu, radikalski projekat je predviđao obavezno posedovanje dokaza o državljanstvu.
Albanac, koji ne bi imao “državni list”, ne bi mogao da se leči, školuje, zasnuje radni odnos, pa ni da kupi hleb u radnji. Svako bez dokaza o državljanstvu bio bi deportovan preko Prokletija. Taj plan su potpisali svi narodni poslanici iz SRS-a, uključujući i Aleksandra Vučića.
Posle transformacije iz velikosrpskog radikalskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika, Vučić se odrekao stavova kojima je širio mržnju prema Hrvatima, muslimanima i Albancima. Odgovornost za šovinističke izjave prebacio je na svoju babu.
Mojoj babi Cuci, kako smo joj tepali, ustaše su ubile muža i pola familije. Za nju su svi Hrvati i muslimani bili ustaše. Nije mogla da im oprosti zločine, pa je tu mržnju prenosila na nas, svoje unuke – rekao je Vučić.
Baba Cuca ga je zadojila mržnjom.
Mama Angelina ga je, kako je pričao, ispustila iz naručja dok je bio beba. Povređena mu je lobanja i desno oko. Posledice su ostale do danas. Zvanični otac Anđelko je hteo da ga otruje, terao ga je da jede pokvarenu paštetu. Iako to pominje kao zanimljive anegdote, poput onih o Titovim dečačkim problemima s prežderavanjem kuvanom svinjskom glavom, Vučić očigledno nije oprostio ni babi, ni roditeljima. Zato iz podsvesti malo – malo, pa u javnim nastupima izvuče kvalifikative u kojima mamu Angelinu pominje kao “matoru kurvu”, a oca Anđelka kao pijanca, koji je uvek voleo da popije poneku čašu više.
U tom kontekstu treba tražiti objašnjenje Vučićeve potrebe da stalno podseća javnost na nestašluke mame Angeline i, kako kaže, “nekakvog Fahrije, Fahrudina ili Saliha”. Intimnu porodičnu dramu pretvorio je u rijaliti kome nedostaje samo da se organizuje glasanje: ko misli da je Anđelko otac malog Aleka neka pošalje SMS s naznakom A na broj 3737, a ko misli da je otac Fahri, neka pošalje F na 3737. Bilo bi zanimljivo videti za koga bi glasala kraljica mama.
Vučić najbrutalnije i najupornije zloupotrebljava u političke svrhe svog sina Danilo.
Još kao beba, Danilo se našao na stranicama radikalskog biltena “Velika Srbija”. “Prvo, pa muško – novi član porodice Vučić, Danilo, ukrasio je Novu 1998. godinu”, navedeno je uz nekoliko fotografija, među kojima je i ona s krštenim kumom Vojislavom Šešeljem. Od tada do danas, Aleksandar Vučić je objavio na hiljade fotografija i izjava o prestolonasledniku Danilu.
Srbi vole da zavire u privatne stvari političara, da se bave njihovim porodičnim životom. Znalo se dosta toga, ali malo dobrog, o Marku i Mariji Milošević. Te slike i priče već su izbledele. Teško bi se neko setio imena dece Zorana Đinđića, a verovatno niko i ne zna koliko dece ima Boris Tadić, a kamoli kako se zovu.
Međutim, podmladak Vučića – Danilo, Milica i Vukan – stalna su tema u nastupima predsednika Srpske napredne stranke. Ima mnogo priče, a malo konkretnih i proverljivih informacija.
Sam Aleksandar Vučić je iznosio kontradiktorne vesti o svojoj deci. “Danilo nije upisao fakultet, biće običan radnik, nadam se pošten i vredan”, rekao je Vučić. Nešto kasnije pohvalio se da je Danilo upisao Geografski fakultet, da bi potom rekao da je ponosan što mu sin radi u nekoj vinariji za skromnu platu od 500 evra.
Milica studira u Nemačkoj ili Francuskoj, zavisi od trenutne inspiracije tate Aleksnadra, koji nekad pomene jednu, nekad drugu zemlju. Vučić tvrdi da ima i sina Vukana, koga svim srcem brani od neumesnog pominjanja na društvenim mrežama. Kako god bilo, zbog psovki i uvreda na račun Vučićeve dece uhapšeno je, zatvoreno i osuđeno više korisnika Fejsbuka i Tvitera nego mafijaša koji su izvršili ubistva na beogradskom asfaltu.
Istovremeno, najviše štete Danilu je naneo upravo njegov otac, koji ga je dao na čuvanje kriminogenim tzv. navijačima Partizana. Zdrav razum ne može da objasni zašto je Aleksandar Vučić svog prvenca gurnuo u takvo društvo. Nije moguće proveriti da li su tačne glasine da je Danilo talac, koga narko dileri drže kako bi obezbedili policijsku i pravosudnu zaštitu njegovog oca.
Priroda tog odnosa moći će da bude protumačena tek posle promene vlasti, kad oslobođeno tužilaštvo pokrene istragu sumnjivih poslova Danilovih drugara.
Drugačiju ulogu, s dužim stažom i težim posledicama, Aleksandar Vučić je namenio svom zvaničnom bratu Andreju. Još krajem 1993. godine, novinare koji su dolazili na konferencije Srpske radikalne stranke, saletao je dugački, ćosavi momak, član Generalnog sekretarijata, kome niko nije znao ime, ali svi su morali da slušaju kako je njegov brat Andrej veliki nacionalista, Srbin s dna kace, koji se i u tramvaju bije sa svakim ko kaže bilo šta negativno o Srbima, Srbiji i vaskolikom srpstvu.
Prošlo je mnogo vremena, Andrej Vučić je postao vladar iz senke. Upravlja naprednjačkim kartelom, ličnim feudom u Vojvodini i mnogim poslovima iz sive zone.
Uz njegovo ime vežu se skoro sve korupcionaške afere, od kojih ga brani stariji bata. Andrej nikome nije oteo restoran, ne reketira biznismene i ne kupuje poljoprivredna imanja. To tvrdi Aleksandar Vučić, najveći lažov otkad je sveta i veka.
Usput, lažov priča da Andrej muku muči s otplatom kredita u švajcarskim francima. Stan, kupljen tim kreditom, ostavio je bivšoj supruzi, a za novi, svoj, pozajmio je pare od mame Angeline, koja je prodala nasleđeno zemljište u Bečeju.
Upotrebom vlastite porodice u najprljavijim političkim kampanjama, Aleksandar Vučić je dokazao da njegova patologija nema ograničenja. Ako proceni da bilo kakvu marketinšku korist može da napravi korišćenjem majke ili dece, ništa neće moći da ga sputa. Jednako gorljivo i često ponavljaće mantru o tome da mu je mama “matora kurva” ili da je “imao incestuidne seksualne odnose sa sinom”. Čega se pametan stidi, to Vučić koristi kao repromaterijal u bolesnim kampanjama, kojima privlači sažaljenje lakovernog dela javnosti.
Na veliku žalost pomahnitalog diktatora, deo javnosti ne deli takve emocije. Naprotiv, poniženi i opljačkani građani bes iskazuju na društvenim mrežama. Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal nije ni primetilo prevare teške 70 miliona dolara, ali zato je napunilo pritvorsku jedinicu beogradskog Centralnog zatvora i sudove ljudima, koji su ogorčenje iskazivali psovkama i uvredama Vučića i ostalih vrhovnika u naprednjačkom zločinačkom udruženju.
Vučiću je i to malo, želi žešću torturu. Da bi to postigao, preko izvesnog Marija Spasića, pokrenuo je inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika u koji je hteo da uvede novo krivično delo – napad na psihički integritet i spokojstvo člana porodice predstavnika najviših državnih funkcionera. Vučić tom pooštrenom verzijom zakona o zaštiti lika i dela druga Tita preti robijom do pet godina svima koji se usude da ga nazovu lažovom, prevarantom ili sličnim terminom, koji plastično opisuje ono što radi i priča.
Zasad, inicijativa udruženja “Savet za monitoring, ljudska prava i borbu protiv korupcije Transparentnost” stoji samo kao pretnja. Bez obzira što je pravnici ocenjuju kao apsurdan i besmislen pokušaj dodvoravanja vođi, nije isključeno da će diktator u nekom trenutku odlučiti da Krivični zakonik i na taj način prilagodi svojim interesima. Ostale fašističke metode već primenjuje, može i ovu.
Suprotno zakonu, Vučić je nedavno pokrenuo novu kampanju protiv porodice Dragana Đilasa. S namerom da napravi paralelu između braće Vučić i braće Đilas, optužio je Gojka Đilasa, mlađeg brata predsednika Stranke slobode i pravde, da je multimilioner sa 29 stanova i ostalih nekretnina u Beogradu. Između ostalog, na spisak imovine Gojka Đilasa upisao je i javnu garažu sa stotinak parking-mesta. Aleksandar Vučić dobro zna da nema sličnosti između Gojka i Andreja. Mlađi Đilas se ne bavi politikom, ne prati medije, a i ne gaji tajkunski imidž. U vijetnamci i starkama po Dorćolu šeta dva psa, uopšte ne liči na svemoćnog gospodara života i smrti. Toga su svesni i partneri u firmi Gojka Đilasa. Kad je pokrenuta kampanja, ultimativno su ga zamolili da napusti preduzeće, da ne privlači gromove. Niko u SNS-u ne bi smeo ni da pomisli da tako nešto kaže Andreju Vučiću, on je taj koji sipa gromove.
Aleksandar Vučić na sve načine upotrebljava porodicu Đilas. Kad mu je bila potrebna podrška Demokratske stranke, Vučić je najglasnije ridao na sahrani Dušana Đilasa, a sada, takođe najglasnije, predvodi hajku na Dušanove sinove Dragana i Gojka.
I pokojnici imaju prođu kod Vučića. S lešinarskim apetitom, plakao je na sahranama Slobodana Miloševića, Vlajka Stojiljkovića, Ranka Panića, pa i Danice Šešelj, majke crvenog vojvode Vojislava. Mesec dana posle Daničine sahrane, kad je napustio radikale, Vučić je pokojnicu optužio da je uzurpirala opštinsko zemljište, kako bi proširila svoj plac u Batajnici.
U to vreme, najžešće je udarao po Šešeljevoj porodici. Jadranku Šešelj je optuživao da se švaleriše s nekim članom radikalskog obezbeđenja. Za sina Nikolu je tvrdio da je pijanac, čije kockarske dugove je otplaćivao lično on, Vučić. Brutalni progon je trajao dok vojvoda nije podvio rep i pristao da bude sve što hoće njegov bivši potrčko.
Što Udba stvori, to Udba ne ispušta – rekao je Vojislav Šešelj u ispovednom intervju za Nedeljnik 2017. godine.
Tom ocenom, u čiju tačnost ne treba sumnjati, pokušao je da etiketira Vuka Draškovića, ali ona se odnosi i na njega. Šešelj je nedavno opisao i kako je postao Miloševićev “omiljeni opozicionar”.
Milošević me prvi put pominjao 1991. godine u razgovoru sa Radovanom Karadžićem. Gledali su prenos iz Skupštine Srbije, kako sam rascepao poslanike Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke. Milošević je rekao: “Onaj ludi Šešelj jebe majku opoziciji” – pohvalio se Šešelj, koji danas iste usluge radi u interesu svog novog gospodara.
Vučiću za ljubav, kao i za masnu nagradu, Šešelj kidiše na svakoga na koga gazda upre prstom, svejedno da li iz opozicije ili iz vrha vladajuće koalicije. U svemu loš, Šešelj je odličan za taj posao, za destrukciju, haos i zlo.
Za uspon na tron, Vučić je iskoristio i drugog vojvodu, bajčetinskog ktitora Tomislava Nikolića. Bez Nikolića ne bi bilo moguće razbijanje SRS-a i stvaranje SNS-a. Vučić mu je prepustio da odradi prljaviji deo posla, stimulisao je njegove korupcionaške ambicije, a onda eliminisao s političke scene. Vojvoda od Dureksa danas ima novac, ali i strah od zakona, koji će biti primenjen čim se promeni vlast.
Kao bivše šefove, Vučić upotrebljava i mnoge bivše neprijatelje, koje je prihvatio za saradnike i isturio da privlače nezadovoljstvo normalnih građana.
Taj posao šampionski obavlja Goran Vesić, nekada visoki funkcioner Demokratske stranke i šef kabineta Zorana Đinđića. Istorija odnosa Vučića i Vesića obeležena je optužbama za lopovluke, prevare i otimačinu javne imovine. Uglavnom, obojica su bili u pravu. Jedan o drugome su izneli toliko istine da je logično što su se prepoznali, zbližili i uortačili.
Vučić je 2004. izazvao Vesića na dvoboj. Nekoliko godina kasnije smislio je pakosniji i podliji način za osvetu. Pozvao ga je u SNS. Kad je pristao na saradnju, Vesić je dobio titulu večitog zamenika gradonačelnika i status najomraženijeg čoveka u Beogradu. Vučić ga je upotrebio kao strašilo koje privlači opšti odijum javnosti.
Upotrebnu vrednost u naprednjačkom kartelu opravdali su i mnogi drugi simboli “žutog preduzeća”. Na tom spisku ističu se Goran Knežević, Siniša Mali, Jelena Trivan, Gordana Čomić, Nebojša Krstić, pa i “sateliti” poput Branislava Lečića, Radoslav Miloičić Kena i ostali marginalci koji su pristali da učestvuju u zatiranju ostataka Demokratske stranke. To i ne čudi, s obzirom da je DS pod komandom Borisa Tadića i Miodraga Mikija Rakića napravila Srpsku naprednu stranku.
“Svi ljudi imaju cenu”, stara je Vučićeva deviza, koju je dokazao i ličnim primerom. To pravilo je dokazao na mnogim primerima. Novcem, statusom, zaštitom od krivičnog gonjenja ili nekim drugim uslugama kupio je podršku brojnih sitnih duša.
Kupio je bolesne nesrećnike poput Sime Spasića, ucenjene i kompromitovane bivše zvezde kao što je Dragan Džajić, ali i autonomne ličnosti kakav je Božidar Maljković. Legendarni košarkaški trener godinama je govorio istinu o Vučiću, prevarantu i patološkom lažovu. Međutim, kad je poželeo da karijeru sportskog radnika završi na funkciju predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, Maljković se pokajao, odrekao se starih stavova i počeo da peva ode vođi: “Vučić je nedosanjani san Srbije”. Nije jedini. Tim putem je, politički još mnogo angažovanije, išao i Dušan Ivković. Ceo život su pošteno radili i sticali sve što imaju, i ime i novac, a završili su na naprednjačkoj deponiji, zajedno sa Tijanom Ajfon, Kristijanom Golubovićem, Sarapom i sličnima.
Kako to biva s diktatorima, najugroženiji su oni koji su mu najbliži. Vučić je osmislio i realizovao seriju megalomanskih prevara, kojima je očerupao javne resurse i zgrnuo bogatstvo kakvo nema nijedan evropski kriminalac, a kamoli političar.
Odgovornost za najkrupnije korupcionaške projekte, poput auto-puteva i “Beograda na vodi”, prebacio je na Zoranu Mihajlović. Vučić je prisvojio veći deo plena, a njoj je dao mrvice i potpunu odgovornost pred zakonom. Njegova reč, njen potpis. Ako bude pravde, deliće istu optuženičku klupu i presudu, a mogu i zatvorsku ćeliju. Nije bitno u kom paviljonu, muškom ili ženskom.
Koliko je on muževan, toliko je ona ženstvena. Za finansijske malverzacije odgovaraće Siniša Mali, Ana Brnabić i grupa monopolista, poput Slaviše Kokeze i Gorana Veselinovića, koji ne znaju da se potpišu, ali su uspeli da pripadnost kartelu iskoriste za sticanje enormnog bogatstva.
Za isti cilj, da zgrne što više novca i sad, u vreme pandemije virusa i straha, Vučić upotrebljava i korumpirane prevarante iz Kriznog štaba. Za reprezentativne primerke struke proglasio je nekoliko penzionera i alavih predatora, kojima je lični interes neuporedivo važniji od javnog zdravlja. Vučić ih deset meseci pravi budalama, šalje ih pred kamere da lupetaju budalaštine – ima dovoljno zaštitne opreme – ne, nije bilo opreme; pobedili smo virus – ne, Srbija je pred korona ambisom; virus neće preživeti letnje vrućine – virus nikad jači nego u novembru…
Krizni štab je, zarad Vučićevih političkih i kriminalnih interesa, falsifikovao brojeve inficiranih i preminulih, donosio mere i doprinosio uništavanju zdravstvenog sistema. U Sloveniji nijedan lekar nije umro od posledica zaraze korona virusom. U Hrvatskoj je umro jedan, a u Srbiji 70 lekara. Neko će, kad-tad, morati da odgovara za organizovani zločin nad stanovništvom.
Ne mešam se u odluke Kriznog štaba – rekao je Vučić i zbacio odgovornost sa sebe.
Bez dileme, svi znaju da su sve odluke Vučićeve, od kupovine neupotrebljivih respiratora do određivanja višednevnog kućnog pritvora. To znaju i članovi Kriznog štaba, ali ne smeju da pisnu. Uzeli su apanažu, ugradili se u unosne poslove s državom, zaseli u ministarske i direktorske fotelje… Znali su šta rade, u čijem interesu i koliku štetu prave. Sad znaju i da će, kad dođe na red svođenje računa, morati sami da snose odgovornost.
“Pa šta ako su poginuli pilot Omer Mehić i saputnici, helikopteri padaju u celom svetu, eno u Belgiji…” “Pa šta ako su poginula dva radnika na gradilištu ‘Beograda na vodi’, u Americi svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora.” “Pa šta ako je neka žena stradala na naplatnoj rampi, to se dešava…”
Tim rečima “pa, šta”, Vučić je definisao svoj odnos prema tuđem životu i smrti. Za njega, ljudi su samo amorfna masa, upotrebljiva samo kao repromaterijal u njegovoj industriji laži i prevara.
Kad dođe do promene, kad se Srbija oslobodi diktature, nova vlast mora da postupa mnogo humanije, čak i prema Vučiću.
Nije zaslužio, ali mora da bude humanizovan, da mu se omogući zaštita ljudskih prava, fer suđenje i pristojni uslovi na doživotnoj robiji.
antrfile
Udovice po povoljnoj ceni
Ako proceni da može imati politički interes, Vučiću je svejedno da li će iskoristiti živog ili mrtvog čoveka. Pokojnici su još bolji, ne brane se od njegove zloupotrebe.
Vučiću su svoje pokojnike prodale mnoge udovice. Mira Marković je godinama žestoko kritikovala režim DOS-a, koji je Slobodana Miloševića izručio Haškom tribunalu. Javno se obračunavala i sa izdajnicima iz JUL-a i SPS-a. Ućutala je tek kad joj je Vučić obezbedio solidnu mesečnu apanažu.
Dok je Zoran Đinđić bio na vlasti, Vučić ga je nazivao najvećim kriminalcem u Srbiji i pretio mu je da će ga “istrebiti kao gubu iz torine”. Ono veče kad je Đinđić istrebljen, Vučić je slavio uz šampanjac. To mu nije smetalo da deset godina kasnije pokrene političku i medijsku kampanju kojom je pokušao da se identifikuje sa Đinđićem. Prisvojio je Đinđićevu politiku, saradnike, pa i članove porodice. Udovici Ružici je dozvolio da zadrži nezakonito otetu rezidenciju na Dedinju, a njenu ćerku Jovanu je zaposlio u Vladi Srbije.
Vučić je predvodio hajku na Olivera Ivanovića. Kad je obračun završen sa šest metaka u Ivanovićevim leđima, Vučić je iz Kosovske Mitrovice u Beograd priveo njegovu devojku Milenu Popović. Okupana, odevena u skupu odeću, okićena ogrlicama, prstenjem i skupim telefonom za selfiranje, vesela udovica je dobila posao u Vladi, a potom i poslanički mandat u Skupštini.
Kupovinom udovica, Vučić je dokazao tezu da svi imaju cenu. Ima i on. Na političkoj berzi njegova cena je sve manja, tone zajedno s njim.
