Postdemokratija i Vučić

NJIH PET A JA I KOBRE SAMI

Kad čovek pozove petoricu na tuču, onda nema šta da se čudi kad ih dođe baš pet, niti da posebno ističe kako je njih bilo petorica a on sam. Kad to ipak čini znači da je sve i uradio samo zato da bi se naivnima predstavio kao žrtva i kao div-junak. A pošto je u pitanju predsednik države, koji uvek ima svoje obezbeđenje od desetak specijalaca, onda je jasno i šta on misli o dobrom delu naroda koji treba u to da poveruje. Inače, razumnim ljudima je jasno da je računao na prisustvo Kobri i kad je uputio poziv na šorku petorici, verujući da upravo zbog toga neće ni pomisliti da dođu. Međutim, na to su računali i pozvani, pa su došli da se i oni malo junače, pa su mu, svesni da do tuče nikako ne može doći, u lice sasuli razne pretnje i uvrede i time pokazali ne samo da ga se ne plaše, nego da je to čovek bez obraza i bez ikakvog autoriteta, koji ne zaslužuje ni malo poštovanja. A predsednik bez autoriteta i nije nikakav predsednik, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Znate li onaj vic o mladom Lali koji objašnjava kako je zajedno sa svojim ocem na nekoj slavi dobio teške batine: Njih dvojica, a ja i Baba sami! E, tako mi izgleda Vučićevo objašnjenje napada koji su na njega navodno pokušali Narodnjaci na čelu sa Vukom Jeremićem: „Njih pet a ja sam“, dva puta je naglasio, pri čemu ni reči o tome da su verbalno koškanje političkih pubertetlija budno nadzirali ozbiljni i odgovorni ljudi iz obezbeđenja.

Ma koliko bilo smešno, tužno je saznanje da smo kao društvo toliko nisko pali. Takvih komičnih dvoboja nema više ni u špageti vesternima, odnosno upravo zbog takvih lažnih dvoboja ni nema više takvih filmova. Ne prolazi nigde u svetu, čak ni kod napaljenih klinaca.

Samo Srbija još neguje tu tradiciju, samo u Srbiji je moguće da predsednik države bude takav heroj i junačina koji javno preko televizije poziva njih pet na obračun, kao što je to jako davno činio Klint Istvud. Čak i on je od toga odustao i počeo da pravi sasvim solidne filmove, dok su klinci sa beogradskog asfalta, koji su se formirali na njegovim špageti vesternima, ostali u toj imbecilnoj fazi, tako da njihova takozvana proevropska politika najviše liči na špageti zapadnu demokratiju.

Njihovo shvatanje demokratije, po kojem se problemi rešavaju kao u deventajstom veku na zakazanom dvoboju, sa pljuvanjem i nosanjem, umesto pucanja, ne priliči više ni pubertetlijama a kamoli državnicima. Nemoguće je zamisliti bilo koje odrasle ljude da se danas tako dokazuju, a kad to rade oni koji vode ili pretenduju da vode državu, to je dokaz da je država u „dubokom kanalu“, kako bi to rekli polupismeni žestoki momci iz podzemlja. Čak ni oni se više tako ne prepucavaju, nego uzmu pa pucaju. Nema foliranja.

Dokle će Aleksandar Vučić moći da se na ovakav način folira i što je najgore uspeva da zavede veliki broj građana, zavisi od toga dokle će razumna Srbija biti u apsolutno podređenom položaju u odnosu na najprizemnije i najprimitivnije porive svakodnevno podhranjivane u rijaliti programima koji se celodnevno emituju na televizijama sa nacionalnim frekfencijama, pri čemu ne mislim samo na Zadrugu i Parove.

I ovaj rijaliti perfomans, kao i mnogi do sad, biće zatrpan drugim i zaboravljen, zato je važno zabeležiti ga precizno sa svim detaljima o tome šta je ko rekao i uradio, jer samo tako se mogu raskrinkati mehanizmi kojima se Srbija kontroliše i vuče sve dublje u kaljugu bezčašća i bezumlja. U duhovnu bedu koja ubrzano vodi u svekoliku propast. Kako se, u ime očuvanja srpske tradicije i dostojanstva, postiže upravo suprotan efekat, gubljenje nacionalnog identiteta i obraza.

Ovako je to bilo. U jednom od svakodnevnih nastupa na televiziji, (što nikad nigde nije praktikovao ni jedan predsednik države), baveći se svim i svačim, (što nikako ne pripada njegovoj funkciji i ulozi u društvu), Vučić je otišao još dalje od uobičajenih optužbi na račun opozicije, (što takođe nikako ne bi trebao ni smeo da radi), pa je u zanosu svemoći prozvao poimence pet najistaknutijih članova Narodne stranke, na čelu sa Vukom Jeremićem, i iz potpuno neznanog i nejasnog razloga, pozvao ih da dođu da ga premlate (što je apsolutno nezabeležen presedan u politici). Naglasio je pri tom da će ih dočekati sam i da bi baš voleo da vidi kako bi to izveli. Dakle, istini za volju treba reći da im nije direktno pretio, i nije rekao da će on sam pretući svu petoricu, kao što su neki tumačili, ali to jeste bila ne baš prikrivena poruka.

Na to su prozvani sasvim neočekivano reagovali tako što su došli u predsedništvo, sa objašnjenjem da su rešili da pokažu da ga se ne boje i da ga pitaju da li je normalan, kad javno poziva političke suparnike na tuču. I sami priznaju da ga to nisu pitali jer nije bilo ni potrebno, pošto je na osnovu njegovog ponašanja to bilo očigledno. Kao da ranije nije. Zbog toga nisu ni morali odlaziti i spuštati se na taj nivo i na taj način faktički priznati fizički obračun kao sredstvo političke borbe. Pa, ipak ta poseta dala je određene rezultate u rušenju mita o neustrašivom i nedodirljivom predsedniku, koji on sam o sebi već skoro deceniju gradi.

Ostalo je, međutim, potpuno nejasno kako su ušli u zgradu, ko ih je pustio, odnosno ko je to odobrio i zašto. Teško mi je da poverujem da je to slučajno dopušteno, da su tamo baš svi bili iznenađeni i uvređeni. Pre bih rekao da je Vučić, onako zatečen, ipak to odobrio zato da ne bi ispalo da se uplašio, čime je još jednom potvrdio kako ima loše mišljenje o inteligenciji svojih pristalica, jer i budalama bi valjda trebalo da bude jasno da on nema razloga da se boji bilo koga pored tolikog obezbeđenja.

A onda, da bi zatrpao tragove svih svojih frustracija i strahova, koji su u toj njegovoj nesnađenosti izašli na videlo, počeo je svakog dana da daje različite izjave i tumačenja o tom događaju ne bi li potpuno zamutio vodu i sludio narod do te mere da svi dođu do zaključka da tu zapravo ništa nije jasno, a to znači ni važno, pa da sve padne u zaborav. Prvo je tvrdio da se ništa nije ni dogodilo osim što su neočekivani gosti cikali i vrištali, pa čak i da bi ih kada bi se to ponovilo ponudio i kafom.

Na kraju ( kada su ga njegovi savetnici smirili i podučili), došao je čak i do toga da se izvinjava, ali umesto svega onoga za šta bi zaista morao da snosi odgovornost, a to je pre svega legitimisanje fizičkog obračunavanja sa neistomišljenicima, izvinuo se za najmanju glupost koju je tom prilikom napravio, za to što je suparnike u želji da ih ponizi nazvao devojčicama.

To je prosto jedna nezgrapnost, kakav je on inače i u fizičkom i u mentalnom smislu, što dokazuje i činjenica da je i pri tom izvinjavanju napravio još najmanje dve nezgrapnosti, mnogo gore od onoga za šta se izvinjavao. Naime, da bi dokazao da nema ništa protiv devojčica lupio još nešto gore „devojčice su nešto najlepše na svetu“ i „ ja sanjam devojčice“, što bi moglo da se okarakteriše još težim kvalifikacijama od indirektnog ruganja devojčicama.

U tom smislu, vadeći se za nebitnu izjavu, želeći da skrene pažnju sa bitnih, samo se još više uvaljivao u problem. Ali, ta tema ovim povodom nikoga ne zanima.

Mnogo veću pažnju privukli su snimci sa mobilnog telefona nekog od nepoželjnih gostiju, na kojem se ne vidi mnogo ali jako dobro se čuje kako su neki od njih, kao u kafanskoj svađi, predsedniku države u lice saopštavali da je izdajnik, lažov, lopov, kukavica uz bezbroj uvreda i poziva da izađe napolje ako sme, što jedan predsednik sebi nikad ne bi smeo da dozvoli. Pravi, ozbiljan predsednik, nikad ne bi dozvolio da uopšte dođe u takvu situaciju, da to bude moguće, zbog autoriteta funkcije na kojoj se nalazi i države koju predstavlja. To je Vučićeva najveća greška i najveći rezultat te posete dotičnih opozicionara. Zato nikako ne mogu da se vide snimci sigurnosnih kamera u samom predsedništvu, na kojima se sigurno mnogo bolje vidi i čuje sve to što belodano pokazuje da je car go.

Da Aleksandar Vučić nema nikakav autoritet. Može on imati pet titula predsednika, sve funkcije u ovoj zemlji i svu moć i silu, ali ovakav kakav je nikad neće imati autoritet. A bez autoriteta funkcije i moć ništa ne znače. Predsednik bilo čega, a naročito države bez autoriteta i nije nikakav predsednik. On je niko i ništa.

To je Vučićev najveći problem, njegova noćna mora i razlog svih frustracija, zbog koji se često „detonira“, kao ovom prilikom. Zna on jako dobro da nema nikakav autoritet, čak ni kod svojih saradnika i podčinjenih, pa ni u narodu.

Najveći broj njih ga se boji, neki ga i vole ali nije to to. I njemu je jasno da su oni koji ga vole i obožavaju naseli na njegovu samoreklamu i samohvalisanja, da je to posledica njegovog lažnog predstavljanja u dobro osmišljenoj i neprestanoj kampanji, a ne poverenja i poštovanja. Reč je o najprostijem svetu, najmanje obaveštenom i obrazovanom svetu koji prosto voli da ima neustrašivog vođu koji sve zna i o svemu brine, pa će se i za njih postarati.

On za njih nije autoritet, već njihov junak i rod rođeni, koji se za njih bori i žrtvuje. Ali, takvi se brzo i razočaraju ako od njega ne dobiju ono što im je obećao, ili ono što oni misle da im je obećao i da im pripada, a da je on dužan da im isporuči. I onda počnu da ga mrze, još više i žešće nego što su ga voleli, baš zato što su mu verovali. To je njihov odbrambeni mehanizam, da ne bi mrzeli sebe zato što su poverovali da je on taj, da je on mesija, počinju da mrze njega.

To je permanentna opasnost za takve vladare kao što je Vučić. I on je toga svestan, zato je toliko nervozan i u toj nervozi nesmotren. Njihovi glasovi su mu neophodni da bi ostao na vlasti, ali ako se njegova pozicija samo na njima zasniva i samo na njih oslanja, onda nikad nije siguran, jer taj svet može da se okrene protiv njega isto tako bez pravog razloga kao što ga je i zavoleo. A dobro zna da kod razumnih, mislećih ljudi ne uživa nikakvo poverenje ni ugled, i da tu ne može očekivati podršku. I to je zatvoren krug, udvarajući se prostodušnom svetu vremenom samo produbljuje nepoverenje onih na koje bi se morao osloniti kad je razvoj zemlje u pitanju.

To su oni „Stručnjaci“, kako ih sa prezirom naziva, zato što zna da kod njih nema nikakav autoritet. Bez njih nema razvoja, a kad posledice počnu da se sve žešće osećaju u svakodnevnom životu, protiv njega će se okrenuti i oni koji ga sad slave i ljube mu skute. Onda ni Kobre neće moći, a bogami ni hteti, da ga odbrane.