Uz majora Tepića u kasarni u Bjelovaru herojski poginuo i vojnik Stojadin Mirković. U rodnom Valjevu još nema nikakvog obeležja
PROLAZE godine, ali tuga i bol za mojim mlađim sinom Stojadinom, koji je poginuo u kasarni u Bjelovaru sa majorom Milanom Tepićem, razdiraće moje srce i dušu dok budem živa. Imao je samo 19 godina kad je nastradao, redovali smo se odlasku u vojsku, celo selo bilo je na ispraćaju, ni slutili nismo da nam se živ vratiti neće.
Ovako, zagledana u lik sina na spomeniku, na grobu u Gornjim Leskovicama podno Povlena kod Valjeva, kroz jecaj govori Stojadinova majka Anica Mirković.
– Puna tri meseca, kad je otišao u Bjelovar, nismo s njim uspevali da stupimo u kontakt – kaže Anica. – Kad sam na televiziji čula da je skladište u kasarni u Bjelovaru dignuto u vazduh, nešto mi je govorilo da je Cole poginuo. Kad sam sa grupom roditelja otišla u Bjelovar, vojnici su mi rekli da je stradao. Prošle su pune četiri godine dok zvanično nismo bili obavešteni da je poginuo s majorom Tepićem.
PRIČA O HEROJIMA NA BRANIKU OTADŽBINE: Dokumentovana bitka na Košarama (FOTO/VIDEO)
Na seoskom groblju u Gornjim Leskovicama u četvrtak su se okupili članovi Stojadinove porodice, predstavnici Udruženja ratnih dobrovoljaca i njihovih potomaka 1912-1918. godine. Na njegov grob i spomen-bistu u dvorištu OŠ „Miloš Marković“ – položeno je cveće.
– Čula sam da je ulica u Kruševcu dobila ime po mom Stojadinu, ali me duša boli što u njegovom rodnom Valjevu još uvek nema nikakvog obeležja – kaže Anica. Da su i nekom sokaku u Valjevu dali ime Stojadinovo, koga su zbog hrabrosti prozvali Sinđelićem sa Povlena, srce bi mi bilo na mestu. Kažu da će, barem, biti asfaltiran deo puta do naše kuće…
Hrabri Valjevac nastradao je u oklopnom transporteru, iz kog je rafalom kosio napadače na glavno skladište kasarne JNA u Bjelovaru. Transporter je gađan „zoljama“. Sahranjen je 18. jula 1995. na seoskom groblju. Za junaštvo, posmrtno je odlikovan 31. decembra 1999. Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.
VASPITANjE
– ZNALA sam da će život dati za otadžbinu, jer je tako bio vaspitan – kaže kroz suze majka Anica. – Nijednom na odsustvo nije dolazio, ostalo mu je bilo možda još mesec dana, pa da odsluži vojsku. Nije dočekao da dođe kući.
Као бивши старешина одувек сам заступао став да је подвиг 19-тогодишњег Стојадина далеко већа жртва од онога што је урадио мој колега Тепић! Наиме, иако је заклетва коју су наши војници полагали истоветна нашој, ми смо као професионалци били за тај посао плаћени и добровољно смо га бирали, док је војни рок био обавезан! Многи од мојих колега су дочекали пензију (чак и у време грађанског рата у СФРЈ), а да нису метак опалили.
Зато тврдим да је војник Стојадин неправедно запостављен и да му је требало одати признање најмање као Тепићу и увек његово име наводити пре Тепића! Само кажем…