ANTE SCRIPTUM
Čitaoče, ja ne bih voleo da se ovo što pišem ispuni. Ja ne bih voleo da Aleksandar Vučić i njegovi sledbenici u Skupštini Srbije pogaze obraz ove napaćene zemlje. Ja ne bih voleo da sam u pravu, i da zagazimo u tamu bez osvita. U Boga se nadam da će prosvetliti i urazumiti one koji imaju vlast, a pre svega predsednika Srbije, jer pitanje koje nam se postavlja nije političko, nego, pre svega, moralno i metafizičko. Zato ovaj tekst pišem kao podsećanje i opomenu.
Vladimir Dimitrijević
Ponavljam: daj Bože da se ovo o čemu pišem ne ispuni!
NIJE TO GORDANA ČOMIĆ
U Skupštinu Srbije ušli su protivustavni zakoni o „rodnoj ravnopravnosti“ i „zabrani diskriminacije“, čije posledice će biti kobne u nizu oblasti našeg života: od demografije, preko obrazovanja, do slobode mišljenja.(1) Nije za njih odgovorna Gordana Čomić, naravno.
Ona je samo
zvanični predlagač, čije angažovanje treba da obmane naivne i neupućene. Iza ovih zakona, kao i iza zakona o istopolnim zajednicama, koji će takođe ući na usvajanje u jednopartijsku skupštinu neoboljševičkog tipa, stoji jedan jedini čovek, apsolutni gospodar Srbije, njene prošlosti ( spomenici Nemanji i Stefanu Visokom su tu da predstave kao „patriotu“ ), sadašnjosti (sve je on
napravio, svojim rukama: od auto – puteva do „Beograda na vodi“ ) i budućnosti (vladaće u narednih trista godina, a možda je i besmrtan, pa će vladati večno). Čak i vrapci na grani znaju da je Skupština, kao i Vlada, neka vrsta njegovog „avatara“. A što se političkog homoseksualizma tiče, on se „autovao“ odavno.
PRE PET GODINA
U svom šestosatnom ekspozeu 2016, Aleksandar Vučić, budući premijer, najavio je da će se „normalizacija“ LGBT priče, pod vidom „ljudskih prava“, u Srbiji nastaviti: “Što se tiče položaja LGBT populacije u saradnji sa građanskim udruženjima održano je deset dvodnevnih seminara o
ponašanju policije prema LGBT. Policijske uprave grada Beograda, Novog Sada, Niša i
Kragujevca odredile su oficire za vezu sa LGBT populacijom. Poboljšana je komunikacija i saradnja sa tom populacijom i organizacijama civilnog društva koje nadgledaju zaštitu i ostvarivanje prava osoba drugačije seksualne orijentacije i nadam se da svi svojim stavom doprinosimo da oko toga ne pravimo veliko političko pitanje, VEĆ I DA JE TO JEDNO OD LJUDSKIH PRAVA KOJE PRIPADA
SVAKOM POJEDINCU, SVAKOM ČOVEKU I NAŠ POSAO JE DA TO POŠTUJEMO.“ (podvukao V. D.)(2)
To je ta priča – „ljudska prava & demokratija“. Uvek to, samo to, jedino to: u Srbiji, polugladnoj i bednoj, svi se bore samo za „ljudska prava & demokratiju“. Naravno. I ne treba, reče on ( On? ), praviti buku oko toga. Sve treba „normalizovati“.
VAŠINGTONSKI SPORAZUM
Predsednik Srbije se, Vašingtonskim sporazumom 2020, opredelio da bude ne samo u Srbiji, nego i
međunarodno, „gej frendli“ orijentisan. U članu 13 Vašingtonskog sporazuma se navodi: „Obe strane će raditi na tome da u 69 zemalja u kojima je homoseksualnost kažnjiva dođe do njene dekriminalizacije.” Dejan Mirović o tome kaže:“Ovaj član je, po svemu sudeći, umetnut u
Vašingtonski sporazum na inicijativu američkog diplomate Ričarda Grenela. On se javno deklariše kao pripadnik LGBT zajednice. U biografiji ističe da je bio prvi gej portparol kandidata na predsedničkim izborima 2012 (Metjua Romnija) i da živi sa partnerom Metjuom
Lašijem. Grenel je u septembru 2019, kao ambasador u Berlinu, najavio na Tviteru da će se zalagati za globalnu prihvaćenost LGBT vrednosti. U tome ga je podržao i njegov predsednik Tramp. Član 13
Vašingtonskog sporazuma se ne odnosi na unutrašnji srpski pravni sistem. Srbija ne progoni pripadnike LGBT zajednice. Naprotiv, ona je u regionu jedan od lidera po broju parada LGBT zajednice. Nakon Vučićevog dolaska na vlast 2012, one se redovno održavaju u Beogradu.
2018. Godine držane su čak dve LBGT parade. Deklarisani pripadnik LGBT zajednice i predvodnik ovih parada Ana Brnabić je u dva mandata birana za premijera Vlade Republike Srbije (2016–2020, 2020–). Vučić je čestitao njoj i njenoj partnerki u februaru 2019. kada su „dobile dete”. U tom smislu, odredbe iz člana 13 Vašingtonskog sporazuma se formalno i faktički mogu odnositi samo na
spoljnu politiku Srbije.
Srbija bi, prema članu 13 Vašingtonskog sporazuma, trebalo da utiče na Iran, Saudijsku Arabiju, Jemen, UAE, Sudan, Uzbekistan, Mjanamar, Turkmenistan, Togo, Bruneje, Egipat, Maroko, Tunis, kao i na druge države, da prihvate LGBT vrednosti na način kako ih tumači Ričard Grenel i njegov šef Tramp.
Kako će se to odvijati u praksi, nije jasno. Da li će srpski ambasadori u prethodno navedenim zemljama ulagati protesne note? Ili se radi samo o srpskom pridruživanju ideološkom američkom bloku, koji osim političkih i ekonomskih sankcija suverenim i nesaglasnim državama
vrši i agresivnu globalnu propagandu LGBT vrednosti? Na listi zemalja koje kriminalizuju LGBT zajednicu se, prema britanskom servisu BBC, nalazi i jedina evropska država, Rusija.
Ona je godinama na udaru zapadnih država pokrovitelja LGBT vrednosti, zbog zabrane homoseksualne
propagande među maloletnicima.“(3) Jasno je šta je potpisano: mora se ići do kraja. I u Srbiji, i u svetu. I to je nastavak Vučićevog „autovanja“. „Ljudska prava&demokratija“. Samo to. Uvek to. To, pa to. I baš to. I, kako on ( On?) reče 2016, ne treba praviti buku oko „normalizacije“ političkog homoseksualizma.
ZAŠTO?
Srbija nije slobodna zemlja. Ona je pod okupacijom duha neoliberalnog kapitalizma poslednje, terminalne faze. Taj i takav kapitalizam propagira politički homoseksualizam iz niza razloga, od priče o „zlatnoj milijardi“ do stvaranja beslovesne mase potrošača koji nemaju identitet. Naravno, bitna je i smrt porodice, poslednjeg utočišta malog čoveka pred licem globalnog zla. Poznati italijanski filosof mlađeg pokolenja, Dijego Fuzaro, objašnjava šta je smisao političkog homoseksualizma u svetu:
“Baš kao što na ekonomskoj strani liberalizam teži da sruši državna politička ograničenja, tako i sa seksualne strane on ima za cilj rastvaranje koncepta prirodne granice, rastvaranje ideje o prirodi koja nije u potpunosti razrešena u društvu i istoriji. Neoliberalni mit o transnacionalnom se ogleda i u sferi seksualnosti, u stalnom medijskom hvaljenju transrodne osobe, one koja je prešla svaku meru i svaku prirodnu granicu, svaki ostatak istorijske tradicije.“(2) Reč je, po njemu, o „seksualnom lakrdijaštvu“. To lakrdijaštvo sad postaje zakon u zemlji Svetog Save i Svetog kneza Lazara.
Ali, igra žmurke je završena. U Skupštini Srbije su protivustavni zakoni čiji je cilj konačno uništenje porodičnih vrednosti, ali i potpuno poricanje hrišćanskih osnova srpskog zavetnog postojanja. Oni koji misle drugačije imaju potpuno pravo na svoje mišljenje (plaćeno ili neplaćeno), ali ne mogu više da se kriju u senci Nemanjinog spomenika i pod skutima despota
Stefana, koji je Beograd posvetio Majci Božjoj.
NA DANAŠNJI DAN
Na današnji dan, apostol Juda je, za trideset srebrnjaka, izdao Učitelja i Boga. Juda je počeo kao
socijalni reformator (smatrao je da će bolje od Hrista deliti milostinju ), postao srebroljubac i licemer ( verovao da će uzeti pare za izdaju, ali da će se Hristos „izvući“), i, poljupcem Ga predavši, okončao onako kako piše u Svetom Pismu.
Izdaja hrišćanskih i porodičnih vrednosti, na pomolu u nas, spada u one vrste odricanja od Boga i sebe koje imaju kolektivnu težinu. Po reči Svetog Pajsija Atonskog – kad čovek čini greh, posledice padaju na njega i najbliže okruženje; kad država ozakoni greh, posledice padaju na sav narod.
O tome je ruski filosof Aleksandar Zinovjev svojevremeno zapisao:„Postoji svesna i nesvesna izdaja, namerna i nenamerna. U svakoj složenoj i velikoj izdaji u kojoj učestvuju mnogi ljudi i koja se sastoji iz mnogih postupaka u dužem vremenskom intervalu, mogu se primetiti kako svesnost i namernost, tako i nesvesnost i nenamernost, i to u različitoj meri i u različitim kombinacijama.
To otežava ocenu pojave u celini, pogotovo ako nema dovoljno strogih kriterijuma s tim u vezi, niti želje da se pojava objektivno shvati. Većina izdaja spada u pojave te vrste. One se najčešće ne ocenjuju kao izdaja, ne kažnjavaju se ili se slabo kažnjavaju, ne muče savest izdajnika./…/Izdaja ljudi sa vrha i onih najuticajnijih često se ne ocenjuje i ne kažnjava kao takva“. Zato ne treba zaboravljati da postoji kazna Božja. A ona se sastoji u tome da se Gospod povlači i pušta ljude da žanju ono što su sa neprijateljem Njegovim sejali. Ostalo nam je samo pokajanje i neodustajna borba za porodičnu Srbiju.
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Uputnice ( 28.4.2021. godine )
