Patetika i gluma su osobine koje je Aleksandar Vučić doveo do savršenstva. On se ne libi ni suzu da pusti, u cilju što boljeg marketinga, ciljajući na osećanje ljudi za samilost.
– Ne dajte Radovana Karadžića, ne dajte generala Mladića, ne dajte pukovnika Šljivančanina… Nije mi bog dao da poginem sa srpskim junacima, na prvim borbenim linijama, ali idem tamo gde sam najspremniji i najpotkovaniji za borbu – izjavio je Vojislav Šešelj na mitingu SRS, pred odlazak u Hag, februara 2003. godine.
I dok se Šešeljeva supruga Jadranka, držala dostojanstveno i stoički, Aleksandar Vučić je ridao, kao da četničkog vojvodu šalju na vešala, a ne u instituciju koju je pretio da će da rasturi i pronese srpsku slavu.
Opet, nakon više neuspelih pokušaja da dođe na vlast, Vučić je 2012. godine, nakon drugog kruga predsedničkih izbora, na kojima je pobedio Tomislav Nikolić, sav egzaltiran i uzbuđen izašao pred novinare i obelodanio:
– Srbija je večeras dobila novog predsednika, Tomislava Nikolića – objavio je Vučić, ne skrivajući suze, što će se ostvariti unapred zacrtani scenario o Nikoliću kao mamcu za mase, na putu osvajanja njegove apsolutne vlasti.
