Sadržaj teksta
Košare, Miroslav Višnjić i Dečani
U 37. emisiji Razbuđivanje gostovao je Miroslav Višnjić pripadnik legendarnog 5. bataljona Vojne policije I borbene grupe, Prve armijske oblasti, čija je matična kasarna bila u beogradskom Topčideru.
Miroslav Višnjić je Srbin koji je rođen 1980. godine u Inđiji, gde je proveo detinjstvo i ranu mladost. Koreni su mu širom Balkana: od Durmitora i Like, preko Korduna i Dalmacije pa do Slavonije. Njegovi dedovi i babe su bili aktivni učesnici Drugog svetskog rata kada su se borili protiv oružanih snaga NDH (ustaša i domobrana). Tokom devedesetih njegova kuća je bila puna familije koja je prognana iz SR Hrvatske od Tuđmanovog režima.
Još kao dečak Miroslav je voleo borilačke sportove, a najviše karate, drevnu japansku veštinu koju i danas kao trener prenosi besplatno deci.
U jesen 1998. godine kada su se vodile žestoke borbe na Kosovu i Metohiji između pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije sa albanskim teroristima i njihovim pomagačima Miroslav odlazi u vojni odsek i traži da odsluži redovan vojni rok. U Valjevo stiže 16. decembra 1998. gde je prošao redovnu obuku, a posle tri nedelje je položio vojničku zakletvu da će braniti zemlju.
Vrlo brzo je postavljena selekcija među vojnicima, gde bi oni koji prođu psiho-fizičke testove otišli u Beograd na posebne obuke. On je bio jedan od 25 mladića koji su iz valjevske kasarne „Živojin Mišić“ došli u beogradsku kasarnu u Topčider kada je počela rigorozna selekcija sa jako teškim obukama nalik na ruske specijalne jedinice ALFA. Nakon toga su odabrani najbolji koji su odvedeni u Bubanj potok na vojni poligon gde su takođe prolazili posebne kurseve. Od njih pedesetak ukupno formirana je jedinica 5. bataljon Vojne policije za specijalne namene.
Rambuje, Košari, Dečani i rat
Krajem februara 1999. godine nakon što su propali pregovori u Rambujeu (Francuska) između predstavnika Vlade Republike Srbije i albanske nacionalne zajednice sa AP Kosovo i Metohija… komanda Prve armijske oblasti ih upućuje na Kosovo i Metohiju preko Niša. Posle se dešavaju i Košare. Čim su stupili na tlo Svete zemlje – Kosmeta bili su praćeni od pripadnika Misije OEBS-a, koji su imali zadatak da špijuniraju kretanje vojno-policijskih snaga južne srpske pokrajine.
Tako su početkom marta 1999. godine dospeli u Dečane. Tu su bili smešteni, ali su odmah poslati na teren. Njihov osnovni zadatak je bio dubinsko obezbeđenje granice. Ovo je podrazumevalo da smanje pritisak udara neprijateljskih snaga koje su u hordama navaljivale na jugoslavenske karaule prema Republici Albaniji. Kako sam Višnjić tvrdi u emisiji među neprijateljskim snagama pored Albanaca koje su lako dobijali u direktnima okršajima i terali u panični beg…
Bilo je i raznih plaćenika kao što su muslimanski koljači iz Srebrenice, hrvatski bojovnici iz Dalmacije… koje su lako prepoznali po jeziku koji pričaju, ali i ustaškim stihovima. I oni su bili pobeđivani u direktnim megdanima „prsa u prsa“. Zatim pripadnici Legije stranaca i veterani Čečenskog rata – mudžahedini, koji su bili najžešći borci… ali i protiv njih se nisu nikada povlačili, naprotiv, trebalo je samo više vremena da ih eliminišu.
Prema Višnjićevom mišljenju razlog uspeha ove malobrojne jedinice nije samo u dobroj opremi koju su zadužili, već i u komandom kadru. Bili su to komandiri i komandanti pre svega dobri ljudi, ali i prekaljeni ratnici iz Otadžbinskog rata sa zapadne strane Drine koji se vodio u Krajini i Bosni za vreme razbijanja druge Jugoslavije.
Dešavalo se i to da njegov 5. bataljon ide duboko u albansku teritoriju ispred karaule Košare, što bi fudbalskim rečnikom rekli išli su u napad, jer je ocenjeno da samo tako može da se izdrži kopnena invazija NATO pakta na Srbiju koja je nosila šifrovano ime „Strela 1“. Bilo je to tokom aprila i maja 1999. godine kada su vođene najljuće borbe na Košarama – pravi pakao za zemlji, a ne samo na Košarama.
Pešačili su po 30 km dnevno po snegu pod punom ratnom opremom. Upadali su u neprijateljske obruče više puta, kada ih je najmanje 1.500 vojnika okruživalo, a nekada i više. Tada su bile najopasnije situacije jer su meci i geleri leteli na sve strane.
Višnjić je naveo imena saboraca tj. ljudi koji su tu na Košarama i granici položili svoje živote na oltaru otadžbine, braneći domovinu od neprijatelja. Teško mu je što već više od dve decenije njihova imena se gotovo ne spominju.
To su kapetan 1. klase Srđan Košanin zvani Đido iz kraljevačkog Ušća, stariji vodnik Jovan Tepavac, vodnik Dragan Komarica iz Smedereva, vojnik Radiša Ilić, potporučnik Aleksandar Đurović, vodnik 1. klase Kuzmanović, poručnik Nikola Vujičić, vojnik Dejan Miletić iz Kruševca, desetar Saša Komatović iz Kragujevca, razvodnik Dragan Stanojević i vodnik 1. klase Goran Trifunović iz Trstenika…
Košare, Srbi i napadi na pravoslavne praznike
Poznato je da su neprijatelji Srba napadali na velike pravoslavne praznike. Tako i te 1999. godine napadali, a Višnjić Miroslav dobro pamti krvavi Vaskrs i još krvaviji Đurđevdan ispred karaule Košare.
Jednom se desila situacija da su bili zaista otpisani, tačnije ostali su u albanskoj teritoriji duboko prema Tropoji gde su imali okršaje, a onda su bili dva dana u obruču. Komanda ih je otpisala, ali nije njihov kapetan Košanin. On im je čuvao odstupnicu i čekao na brdu Škoza, tamo je i poginuo od gelera granate 120 mm. Zapravo, svi pripadnici 5. bataljona Vojne policije za specijalne namene što su poginili tokom 1999. godine u odbrani Srbije bilo je to od minobacačke granate ili ređe snajpera. U direktnim borbama sa neprijateljima nije nijedan.
To zapravo dovoljno govori prvo kako su imali dobru selekciju, zatim obuke, a onda i kako su bili kompaktna celina što je važno. Uspeli su da se izvuku kada ih je major Bjelogrlić spasio, jer je provalio kada je smena straže, pa su se pored njihovih rovova neopaženo izvukli i još im mitraljez DŠK (sovjetske proizvodnje) konfiskovali.
Ono po čemu Višnjić pamti te dane jeste trofejna puška koju je on lično zaplenio od terorista. Hteo je Srbima koju su bili u Dečanima da to pokloni jer su mu tražili, ali komandiri nisu dali, već je izbila i svađa, a on poslat na vojni sud. Tragedija je bila kada su čuli da su ti Dečanci odvedeni u albanski specijalni logor Žuta kuća, nadaleko poznat po trgovini ljudskim organima.
Sredinom maja 1999. njegova jedinica sa Košara je desetkovana, pa im je komanda poslala ispomoć 24. bataljona Vojne policije iz Kragujevca. Tada već su na Košarama i prestajali žestoki okršaji, jer su neprijateljske snage bile uništene, a kopnena invazija je prebačena na dolinu Belog Drima kod Prizrena „Strela 2“.
Ukupno je njegova jedinica imala 18 poginulih i 18 ranjenih boraca.
Kada je potpisan Vojno-tehnički ugovor u Kumanovu, jedinica 5. bataljona je vraćena u Valjevo.
Miroslav se nakon završetka vojnog roka vratio u Inđiju, a kasnije diplomirao na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu. Danas je oženjen, ima troje dece…
Miroslave svaka čast na tome što si proživeo u VP-2384.
Ali ne moj da iznosiš neke neistine, ja sam bio vojnik u VP-2834/5-ČOT.
jun-1997-jun-1998.
Znam sa sigurnošću, da nova klasa je u VP-2834 dolazila jun-jun sledeće godine. i malo da se popuni neka četa, Saobraćajci, druga četa koja je držala kapije.
obuka u prvoj četi Vojne policije je bila 12 meseci.
a Bataljon je nastao i pre nego što sam ja došao u junu 1997, jer su mnogi iz bataljona i sa njim imali iskustva u ratu u BIH.
tako te molim ne umanjuj ljudima zasluge pre 1999.
potporučnik Đurović je došao kad sam ja bio još u vojsci, negde na zimu 1997/1998.
A da sebe dižeš.
Brate ako moze ime i prezime,ista klasa 2834/4 kod kap.Pajica