19.8 C
Belgrade
četvrtak, 21 oktobra, 2021

KOGA SE PLAŠIMO? Pljuvaćemo po njihovim grobovima!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Pubunimo se

Koga se plašimo, kada ćemo pljuvati po njihovim grobovima

Predstava nakaza

Za deset godina vladavine, Aleksandar Vučić je naneo nesagledivu i trajnu štetu Srbiji. Proglasio se za vanknjižnog vlasnika države i gospodara života i smrti. Državne i nacionalne interese podredio je svojim lukrativnim ambicijama, opljačkao je 25 milijardi evra i postao najbogatiji vladar u savremenoj istoriji Evrope. Nema čoveka kome, čerupanjem budžeta, nije gurnuo ruku u džep. Nema porodice koja mu nije platila danak u krvi, bilo kroz članstvo u SNS-u ili bekstvom u emigraciju. Bez obzira na razmere stradanja, normalni ljudi još se ne dižu na oslobodilački ustanak. Vučić je celo društvo zarazio patologijom, a strah je njen najteži simptom. Sramota je trpeti ovakvu vlast, baš kao što je sramota i plašiti se bolesne braće Vučić, njihovih kumova, saradnika i saučesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srbije. Oni bi trebalo da se plaše naroda. I, plaše se. Znaju da će kad-tad puknuti trpilo, a onda ih čeka surova osveta. Za opšte dobro, i vladara i podanika, bilo bi dobro da se to desi što pre, njima će kazna biti manja, a Srbija će dobiti šansu da se brže oporavi od posledica naprednjačkog zla.

Predrag Popović

- Advertisement -

Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Možda je to tačno u teoriji, ali u praksi niko ne zaslužuje vlast kao što je naprednjačka. Aleksandar Vučić okupiranom Srbijom upravlja u saradnji sa sebi sličnim primercima društvenog taloga. Zajedno pljačkaju i otimaju javnu i privatnu imovinu, uništavaju ostatke privrednog sistema, ponižavaju i vređaju žrtve svojih prevara. Privatizovali su državu, a narod gurnuli u bedu i očaj. Svima je jasno da će se ta banda, skupljena s koca i konopca, razbežati posle prvog udara. Svi to znaju, ali nema organizovanog, snažnog otpora režimskom nasilju. Nema ni objašnjenja za strah. Koga se narod plaši? Mentalno poremećenog vladara, lezbejki i pedera iz njegove svite, narkomana i narko dilera pod zaštitom korumpiranih policajaca, jeftinih drolja svih seksualnih i političkih opredeljenja, stinih kriminalaca, uličara svake vrste?

„San je spontana, prirodna, iracionalna i nekontrolisana tvorevina nesvesne psihe. Kao i simboli u snu, ne može se po volji proizvesti ili naručiti.” Definiciju psihologa Žarka Trebješanina svojim likom i zlodelom demantovao je Aleksandar Vučić. Iako su i Vučićevi snovi proizvodi iracionalne i devijantne psihe, on se potrudio da se ostvare. Lagao je i varao, mučio sebe i druge. Na kraju, kad su mu se snovi ispunili, iz njih su u srpsku javu izmileli simboli najstrašnijeg užasa – pohlepni i bahati članovi porodice, kriminogeni kumovi, sablasno smešni frkovi sa stranačke i multimedijalne deponije.

Primitivni paraziti su preko noći postali tajkuni, okitili su se kupljenim diplomama i državnim funkcijama, pa sad, skorojevići, misle da im zaista pripada sve što su oteli, da su elita. Uvereni su da su moćni, opasni, neuništivi i večni, da nikad neće pasti s vlasti.

- Advertisement -

Nekada davno, putujući cirkusi organizovali su predstave nakaza. Danas Vučić tako pravi Vladu Srbije. Umesto brkate žene tu je Ana Brnabić, dvoglavog dečaka glumi Aleksandar Vulin u svim svojim pojavnim oblicima, gutača mačeva ima nekoliko, a najslađi su Vanja Udovičić i Toma Mona Momirović. Tu su i politički mutanti poput Zorane Mihajlović i Siniše Malog. Kao što je svaki karneval imao neku monstruoznu zvezdu šou programa, tako i Vučić ima Zlatibora Lončara, minista zdravlja s kodnim nadimkom Doktor Smrt.

Šef parade u aktuelnom srpskom cirkusu skupo naplaćuje svoje predstave. Uzima novac, dostojanstvo, živote… Bez milosti, gazi po svima.

Lidere opozicionih stranaka, nepodobne novinare i sve kritičare njegove diktature naziva ološom, šljamom, banditima, secikesama, reketašima, kriminalcima, ubicama… Takve vidi oko sebe, u svojoj porodici, stranci i vlasti, pa onda njihove osobine projektuje na ostale ljude. Totalno amoralan, bez mrve stida, konstruiše kampanje kojima pokušava da kompromituje svakoga ko mu zasmeta.

Što je najgore, Vučić se ne zadovoljava samo pljačkom novca. Morbidna svest tera ga da vređa i ponižava žrtve. Penzionerima je oteo davno stečenu imovinu, a onda to predstavio kao uspešnu fiskalnu konsolidaciju. Taj zločin traje. Zbog dužničkog ropstva u koje ih je gurnuo Vučić, više od milion penzionera izloženo je progonu javnih izvršitelja. Umesto da vrati ukradeno, lopov im šalje zahvalnice. Sad, kad se priprema za novu izbornu krađu, najavljuje da će im pokloniti po 170 evra, u nekoliko rata. Novcem koji im ukrao sad namerava da kupi njihove glasove, kako bi nastavio da krade.

Vučić je posebno inspirisan kad se sprda s radnicima. On, bez dana radnog staža van politike, voli da postroji proletere i drži im predavanja o tome kako moraju vredno da rade ako hoće da im bude bolje. Srbima nedostaje protestantska radna etika, neće da rade, a hoće da dobiju novac. Lezilebovići, kaže, samo gledaju kako da nešto isprose od države, ne pada im na pamet da se sami potrude. Proleteri izvoljevaju, hoće plate, a ne žele da nose pelene, kao što od njih traže tzv. strani investitori.

Kakav ima odnos prema radnicima pokazuju brojke, svejedno da li u dinarima ili evrima. Vučić tvrdi da je minimalac od 35.000 dinara dovoljan za pristojan život: “S tom platom može da se živi čak i bolje nego u Nemačkoj, gde radnici primaju mnogo veće plate, ali imaju još mnogo veće troškove”.

Za potrebe svojih propagandnih trikova, kako bi stvorio utisak da mu sudbina proletera nije strana često ide u radničke menze. U Trgovištu, kad je posetio “Simpo”, s radnicima je jeo pasulj. Pre neki dan, dok je s ministrom Tomislavom Momirovićem i večitim vršiocem dužnosti direktora Puteva Srbije Zoranom Drobnjakom obilazio gradilišta na putu prema Zaječaru, Vučić je pozirao u proleterskom stilu. Pohvalio se na svom nalogu na Instagramu: “Najbolji doručak. Pola kile hleba za svakoga, majonez, mortadela i paradajz. Spremni za obilazak novih gradilišta na Istoku Srbije”.

Kad nema kamera, nema ni pasulja, ni mortadele. Istančani gurmanski ukus, formiran još u detinjstvu, kad ga je zvanični tata Anđelko terao da jede pokvarene francuske paštete u crevu, Aleksandar Vučić dokazuje ekstremnom dekadencijom.

Još od 2015. godine Vučić za specijalne prilike angažuje Tomaža Kavčića, vlasnika kultnog slovenačkog restorana “Pri Lojzetu – dvorec Zemono”. Kavčić važi za jednog od najboljih i najskupljih kuvara u Evropi. Za Vučića cena nije problem, ne plaća iz svog džepa. Kad mu se prohte, najčešće u ambijentu “Beograda na vodi”, Vučić organizuje večere koje priprema Kavčić. Avion Vlade Srbije dovozi i vraća kuvara. Ukupan račun, uključujući i Kavčićev honorar, za jedno veče izađe oko 120.000 evra. Valjda toliko vredi uživanje u kuvanoj jaretini i pečenoj svinjskoj odojčadi. Pa, neka radnici iz Simpa i Puteva Srbije izračunaju koliko mogu da kupe pasulja i mortadele za taj novac. Usput, neka se sete da Vučić svoje bahanalije plaća njihovim novcem.

Novcem istog porekla Aleksandar Vučić je početkom septembra častio sina Danila ekskurzijom u Italiju. Prestolonaslednik je učestvovao na dobrotvornoj večeri, koju je organizovala grupa “Chefs for lifer”. Ulaz u luksuzni restoran “Da Vittorio”, nedaleko Bergama, Danilo je platio 50.000 evra. U društvo italijanskih i evropskih bogataša ubacila ga je Ljubica Komlenić, menadžer “Chefs for life”, koja je poznata po tome što kuva za Novaka Đokovića. Komlenić je angažovana kao koordinatorka restorana sa Mišlen zvezdama. S najboljim kuvarima i poslastičarima iz Italije pozirala je pored Danila Vučića, kao što se vidi na fotografijama koje su objavljene na Instagram nalogu restorana “Da Vittorio”, uz poruku: “Osećamo se počastvovano što smo domaćini nove dobrotvorne akcije koju ‘Chefs for Life’ organizuje u saradnji sa Vedraijem. Neverovatna večera na kojoj su se kuvari i preduzetnici okupili da stvore nezaboravno iskustvo.”

Neverovatan je uspeh i mladog proletera Danila, koji već godinu i po dana, kako tvrdi njegov otac, radi u jednoj prodavnici vina na Vračaru za platu od 550 evra, a uspeo je da uštedi 50.000 evra, koliko je platio ulaz u društvo humanih snobova.

– Na kraju, kriv je Danilo zato što je išao negde da kuva. Oni čak ne znaju da je išao da kuva, on je bio pozvan da uči da kuva. Kriv je i zbog toga što je išao da uči da kuva. On je išao tamo da uči da kuva, od najboljih. Da uči da kuva, dete, jer hoće da se bavi time – rekao je Aleksandar Vučić, ljut što je javnost u Srbiji saznala za mondenske avanture njegovog prvenca.

Da je imao vremena Vučić bi, sigurno, smislio bolje upakovanu laž. U besmislice o Danilovim naporima da nauči kuvarski zanat ne veruje ni njegov ortak Aca Rošavi. Nedostatak mašte diktator je kompenzovao viškom patetike, ali i to uzalud.

Kao što je don Vito Korleone sina Majkla poslao u Italiju da se ne bi otkrilo njegovo učešće u mafijaškom klanu, tako je i don Alek sina Danila spakovao i deportovao na istu destinaciju. Doduše, ne na Siciliju, nego u Toskanu. Lokacija nije ista, ali jeste motiv. Aleksandar Vučić očekuje da zli opozicionari i još gori nezavisni mediji objave snimke i fotografije Danila Vučića s pripadnicima kriminalne grupe Veljka Belivuka. Diktator je zato sklonio sina iz Srbije, nadajući se da će tako biti mirniji i bezbedniji. Ipak, ni u tome nije uspeo, što pokazuju fotografije Danila s jedne skrovite plaže, koje je nepoznati autor podelio na društvenim mrežama.

S patetikom, koja duboko zadire u patologiju, Aleksandar Vučić koristi svaku priliku da javno kuka i kmeči nad svojom i sudbinom članova svoje porodice. Svi su na udaru zaverenika, smetaju jer su časni i pošteni. Poput Vučića, zamenom teza, nepostojeći ugled brane i njegovi dojučerašnji vojnici, pripadnici zloglasnog naprednjačkog eskadrona smrti.

Veljko Belivuk i Marko Miljković svakodnevno podnose tužbe protiv medija, koji iznose detalje iz istrage koju je Tužilaštvo za organizovani kriminal vodilo protiv njih, a koja je završena optužnicom koja ih tereti za pet ubistava, jedno silovanje i narko trafiking. Pozivajući se na prezumpciju nevinosti, vođe monstruoznog klana traže sudsku zaštitu svog ugleda i časti. Nisu usamljeni. To rade i njihovi komandiri iz politike i policije, Nebojša Stefanović i Dijana Hrkalović. Posle svega što su uradili, posle svih žrtava koje su ostale iza njih, pripadnici naprednjačkog kartela tuže medije koji, po nalogu njihovog šefa, otkrivaju istinu o zlodelima.

Aleksandar Vučić izbegava sud. Nikoga ne tuži, ali zato sam, u svojim medijima, podiže optužnice i donosi presude protiv svakoga ko mu smeta. Koliko su opasne neke od njegovih presuda vidi se na primerima Vladimira Cvijana, Olivera Ivanovića i mnogih drugih upokojenih protivnika.

Koliko je diktator brutalan vidi se po odnosu prema članovima porodica svojih žrtava. Svi Cvijani ćute. Otac, majka, sestra, bivša supruga i sin ne smeju ni da pisnu. Svejedno da li su podmićeni ili zastrašeni, pristali su da učestvuju u sramnoj omerti. Nije im za utehu, ali bar se ne brukaju kao Milena Popović, nevenčana supruga Olivera Ivanovića, koja je, uz Vučićevu pomoć, izgradila status najuspešnije starlete među udovicama.

Ponižavanje mrtvih i živih, svih i svakoga, Vučić ne vrši samo u medijima, nego i u zakonima, odnosno izostanku istih. On, koji svakodnevno nariče nad sudbinom svoje dece, kojima ne fali ni dlaka s glave, naredio je da bude uhapšen čovek koji je na Fejsbuku podelio vest o napadu na desetogodišnjeg sina Dragana Đilasa. Sistemsku borbu protiv zdravog razuma Vučić sprovodi kroz sve državne institucije. Po njegovom nalogu, narodni poslanici nisu usvojile zakon kojim bi se sprečilo vršnjačko nasilje. Upravo u to vreme Vučićevo pravosuđe je dozvolilo da u zastarevanje ode slučaj Alekse Jankovića, dečaka koji je izvršio samoubistvo zbog vršnjačkog nasilja u niškoj osnovnoj školi “Sreten Miladinović Mika”.

– Ne želim da živim u zemlji u kojoj se deca zbog maltretiranja vršnjaka bacaju kroz prozor. Dok se to dešava, Vučić priča o BDP-u. O kom privrednom rastu i kojoj borbi protiv kriminala priča? Pišaću na vaše grobove! – napisao je na Tviteru tada Sergej Trifunović.

Vučić i njegovi naprednjaci ne znaju da je Trifunovićevo pišanje parafraza naslova romana francuskog pisca Borisa Viana “Pljuvaću po vašim grobovima”. Njih ne zanima književnost, imaju prečih briga. Znaju ko su i kakvi su, pa i da ih kad-tad čeka pišanje po grobovima.

I Vučić zna kakvi su likovi s kojima se okružio. Izabrao ih je baš zato što su simboli primitivizma, pohlepe i zla. Ana Brnabić je manekenka Vučićevog režima, ona svakim detaljem prezentuje naprednjački naopaki sistem vrednosti.

Školovala se na šestomesečnim kursevima u Americi, a podobnost za visoke funkcije dokazala je spremnošću da lažno svedoči protiv vlasnika kompanije u kojoj je radila. Poverenje opravdava svakim postupkom i izjavom, kojima iritira normalne građane. Zbog nesuvislih verbalnih izlučevina, Brnabićka je izložena uvredama na Tviteru, gde joj se ljudi obraćaju sa “alo, glupačo”, nazivaju je mutavom spodobom, u komentarima ispravljaju njene pravopisne greške, pa je čak i Boris Tadić morao da konstatuje da je ona “polupismena i poluusmena”.

– Dobro, vi kažete da sam ja mutava. Ja bih rekla da je to diskutabilno, vi kažete nesumnjivo. I Vučić je, valjda, mutav. I to je diskutabilno, a vama nesumnjivo. I svi u SNS-u su mutavi. Oko toga takođe možemo da raspravljamo. Ali vi ste lažovi. Nesumnjivo. Elokventni – napisala je Brnabićka na Tviteru.

Iako ona ističe da je i Vučić, valjda, mutav, on misli drugačije. Vučić se vrlo elokventno sprda s nesrećnicom koju je postavio na mesto premijera. Pre ostalih, Vučić ju je nazivao mutavom glupačom, pijandurom i, kako kaže, glibuljom. Jednom prilikom, pred nekoliko svedoka, Vučić je pokušao da smiri Sinišu Malog, nervoznog zbog optužbi za plagiranje doktorata, rečima: “Opusti se, uplašio si se studenata kao što se Ana plaši šampona”, podsećajući na njene sporne higijenske navike.

Za Anu Brnabić nikad niko nije glasao, njen uspon na premijersku funkciju nije izraz volje birača, nego Vučićevog ruganja Srbiji. Isto vredi za većinu ministara i direktora javnih preduzeća. Svi zajedno ne bi osvojili ni onoliko glasova koliko imaju članova uže porodice. Međutim, Vučiću su potrebni baš takvi, politički beznačajni, skloni kriminalu i korupciji, laki za upravljanje.

Zahvaljujući takvim performansama Aleksandar Vulin je preskočio sto kvalitativnih nivoa. Nedostatak političkog rejtinga, a i svega ostalog što je potrebno za uspeh, Vulin je nadoknadio spremnošću da bespogovorno izvršava sve naloge Vučića. Imitiranjem Vučićeve patologije, Vulin je zaslužio status najodanijeg diktatorovog sluge. Zahvaljući tome dobio je priliku da ponižava Srbiju.

Javni izvršitelji svakog dana na ulicu isteraju 11 porodica. Dok normalni ljudi ostaju bez krova nad glavom, Vulin je kupio stan na Zvezdari novcem koji mu je pozajmila ženina tetka. Godinama je putovao u Kanadu, kako bi, u ratama od po 9.000 evra, doneo svih 220.000 evra, koliko je platio stan. Takvim objašnjenjem, kojim je pokušao da otkloni sumnju na korupciju, Vulin se uključio u Vučićevu omiljenu disciplinu – pišanje po sirotinji.

No, najsmrdljiviji mlaz prosuo je po ratnim vojnim invalidima. Sva bruka Vučićevog beščašća ilustrovana je u novembru 2014, kad je Udruženje ratnih vojnih invalida uručilo “Zlatnu vojničku sablju” Aleksandru Vulinu. Vreme naprednjačke vladavine obeleženo je mnogim tragičnim događajima, ubistvima i drugim zločinima, ali teško je naći potresniju sliku od one na kojoj ratni veteran bez noge, sedeći u invalidskim kolicima, pruža pozlaćenu vojničku sablju Vulinu, dezerteru i ratnom i posleratnom profiteru. Vulin se zahvalio obogaljenom čoveku, mlađem od sebe, i sa osmehom od uveta do uveta, obećao podršku ratnim invalidima.

– Konkretnim, novim zakonskim rešenjima više ćemo voditi računa o ratnim vojnim invalidima. Videćete da smo uveli neka nova rešenja, učeći od drugih koji su sa više pažnje vodili računa o položaju svojih boraca. Srbija duguje zahvalnost i ratnim vojnim invalidima i njihovim porodicama, njima nijedno stečeno pravo neće biti umanjeno, niti ukinuto – rekao je Vulin, tada na funkciji ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Dve godine kasnije Vulin je prešao na čelo Ministarstva odbrane. U kabinet je uneo “Zlatnu vojničku sablju” i neispunjena obećanja, koja je dao vojnim invalidima. Dok su ratni veterani protestovali pred Domom Narodne skupštine, ministar Vulin ih je obilazio u širokom luku, kao u vreme ratova, dok ih je slao na frontove.

Kao Vulinu, generali s ratnim stažom danas raportiraju Nebojši Stefanoviću, zvanom Slina. Istu vrstu poniženja trpe lekari koji pristaju da im resor vodi bivši saradnik zemunskog klana s karakterističnim nadimkom Doktor Smrt. Nad inžinjerima iživljava se Toma Mona, a Zorana Mihajlović zlostavlja koga god stigne.

Na kolektivnom portretu Vučićeve perverzne vlasti istaknuto mesto zauzimaju i mučenici iz drugog ešalona. Pored kriminogenih kumova Slaviše Kokeze, Gorana Veselinovića i Nikole Petrovića, na toj skici budućnih optužnica nalaze se Nikola Selaković, Branislav Nedimović i ostali saučesnici u zajedničkom zločinačkom projektu. Svi su se napunili, zgrnuli su ogromne količine novca i napravili poslovne imperije. Srbiju su očerupali kao ratni plen. I to bez rata, bez otpora porobljenog naroda.

Strah je iracionalna kategorija. To ne znači da ne postoji stvarna opasnost od diktatora i njegovog kartela, ali ona je neuporedivo manja od sramote s kojom se normalni ljudi povlače pred tom bulumentom pohlepnih primitivaca. Nema opravdanja za strah pred bratijama Vučić, Brnabić i Mali, ili njihovim saradnicima Vulinom, Stefanovićem, Lončarom…

Kako neko bez stida može da se pogleda u ogledalu i opravda povijanje repa pred spodobom kao što je, recimo, Nebojša Bakarec. Psiho-fizički deformisani kukavac, decenijama vuče komplekse zbog jedne kraće noge, pa sad, skriven iza pozajemljenog autoriteta svog pomahnitalog vođe, preti i predvodi hajke na svakog kritičara zločinačkog režima. Već groteskna činjenica da Bakarec, takav, nekažnjeno preti, pokazuje koliko je tužna i sramna situacija u državi i narodu.

Aleksandar Vučić uživa u pljačkanju, ali i u ponižavanju Srbije. S erotskim ushićenjem govori o migrantima s Bliskog istoka, koji će popraviti demografsku sliku. Srpkinjama nudi Sirijce, Jordance, Avganistance… Naravno, ne pominje mogućnost da se njegova Milica s nekim Arapinom bori protiv bele kuge.

Usled mentalnih poremećaja, Vučić povremeno gubi kontrolu do te mere da javno izaziva sve i svakoga. Poimence, lidere opozicionih stranaka je zvao da mu dođu “na crtu”, ne plaši ih se, neka dođe njih pet na njega jednog. Kad mu je došao Vuk Jeremić, Vučić se izobličio od nemoćnog besa. Obrukao se, ali ne i opametio. Sad izaziva sve srpske patriote, koji se protive njegovoj izdaji Kosova i Metohije.

– Ako sam izdao Kosovo, ako sam ga dao Albancima, što ne protestujete? Gde ste? Što vas nema na ulicama? – pita Vučić.

Pitanje mu je na mestu. Pre ili kasnije dobiće i takav odgovor. Neće ga razumeti, kao što ni sada ne razume da je narod mnogo bolji nego što on misli. Muk, s kojim ljudi trpe sramnu zločinačku vlast, lako može da se pretvori u huk, u osvetnički urlik od koga će se slediti Vučićevo zečije srce. Vučić je podelio narod, pa sad s visine posmatra posledice svojih prevara. Ne shvata da se nije popeo na tron, nego na bure baruta.

Ograničene inteligencije, cupka po buretu i svakodnevno, preko svih svojih medija, baca zapaljene šibice. Kad-tad, eksplozija će razneti u paramparčad njegovu zločinačku piramidu vlasti. Tada, biće kasno za kajanje. Bratiju s vlasti, kao i sve saučesnike u njihovoj torturi, čeka surovo privođenje pravdi.

Kad do toga dođe, kad SNS padne s vlasti i nestane s političke scene, funkcioneri će se posipati pepelom po glavi, njihovi glasači će se stideti, baš kao što treba da se stide i normalni građani, koji već devet i po godina trpe okupacione trupe, sastavljene od sitnih kriminalaca, secikesa i ostalog šljama.

Za sve je bolje da što pre dođe do oslobođenja. Pripadnici naprednjačkog kartela dobiće blaže kazne, a Srbija šansu da se brže oporavi od posledica njihove tiranije.

- Advertisement -
SourceTabloid
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti