Zbog čega država sada kani da menja pravnu formu EPS-a i pretvara ga iz javnog preduzeća u zatvoreno akcionarsko društvo i u kakvoj je to vezi sa obavezama koje je Vlada Srbije preuzela upravo odobrenim aranžmanom sa MMF-om, pita se nedeljnik NIN u najnovijem broju.
Кoliko se čini da se predstavnicima vlasti na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem može verovati kada po ko zna koji put unazad nekoliko godina demantuju da država namerava da privatizuje EPS, isto toliko neubedljivo zvuče njihovi argumenti da oni žele „efikasnu, produktivnu i odgovornu“ Elektroprivredu Srbije. Da je ovo što je prošlog vikenda izjavila Dubravka Đedović, ministarka rudarstva i energetike, barem malo tačno, država se prethodnu deceniju prema tom istom EPS-u ne bi odnosila onako kako jeste.
Jer, ako ministarka i jeste novo ime u izvršnoj vlasti i na čelu ovog resora, vlast je i dalje ista ona pod čijim je okriljem preduzeće, koga su godinama promovisali kao glavnog generatora budućeg srpskog privrednog rasta, odjednom postalo generator gubitaka, ali i trošak za krhke srpske javne finansije. Pa u tom istom razgovoru, u kome je naglasila šta država želi od EPS-a, Đedović kao glavnu brigu navodi borbu da se obezbede energenti, a kao poseban uspeh činjenicu da je decembar prošao, zahvaljujući hidrološkoj situaciji, bolje no što smo se nadali, jer nije bilo potrebe za uvozom. Naprotiv EPS je, kaže, čak malo i izvozio struju.
Povod za najnoviju u nizu medijskih spekulacija da država kani da polagano privatizuje Elektroprivredu bila je odluka Nadzornog odbora ovog javnog preduzeća da Vladi uputi njihov predlog da EPS promeni pravnu formu i postane zatvoreno akcionarsko društvo. Istraživali smo šta se krije iza ove odluke NO u ovom trenutku i da li će se i šta suštinski promeniti kada EPS promeni pravnu formu.
Najpre, odluka da ovo preduzeće postane akcionarsko društvo nije nova. U izjavi od pre tačno osam godina, dakle davne 2014. tadašnji ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić rekao je da će „reforme u EPS-u stvoriti uslove da ovo preduzeće od septembra 2016. postane akcionarsko društvo u većinskom vlasništvu države“.
I predstavnici vlasti i menadžment EPS-a, članovi Nadzornog odbora hvalili su se u to vreme kako je ovo preduzeće među retkim sa spiska javnih preduzeća čiji menadžment je izabran na javnom konkursu, te kako se kreće u njegovu temeljnu reformu i korporativizaciju upravo sa ciljem da ono postane ono što je Đedović istakla da država želi- efikasno, produktivno i odgovorno. Tako je Branko Кovačević, tadašnji predsednik NO EPS-a izjavljivao upravo kako „preduzeće mora da se reformiše u kompaniju koja će izaći na berzu i posedovati vredne akcije“.
Podsećanja radi, izabrani direktor bio je Aleksandar Obradović, a EPS je zaista i napravio barem početne korake sa namerom da se transformiše i reformiše. Epilog, međutim, nije bilo njegovo pretvaranje u efikasno, produktivno i odgovorno preduzeće, niti promena njegove pravne forme iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo.
Naprotiv, „reforme“ o kojima je u zimu 2014. govorio ministar Antić ne da nisu dovele do željenog cilja u naredne dve godine, već su na čelo EPS-a dovele Milorada Grčića, dokazanog vojnika vladajuće stranke i isto tako nedokazanog znalca u oblasti energetike. Rezultat njegovog rukovođenja sada je već svima poznat. Sistem kakav je EPS počeo je da se urušava, reforme su zapale u ćorsokak, a sve se završilo nizom havarija i potrebom da ovo preduzeće u jeku cenovne energetske ofanzive uvozi ogromne količine struje, ne pitajući ni koliko to košta, ni ko će to da plati.
Prema podacima iz finansijskih izveštaja EPS-a jasno se vidi da je ovo preduzeće sa vrha liste najprofitabilnijih dospelo na vrh liste najvećih gubitaša i da je od izvoznika električne energije postalo zavisnik od uvoza ne samo ovog energenta, nego i sirovina poput uglja, neophodnih u proizvodnji struje.
