Osvajanje slobode

Vučićeve ruke su odavno krvave, ormar mu je pun kostura njegovih političkih i privatnih protivnika

Udaviće ga u moru krvi

Krv, osnovni repromaterijal u Vučićevoj fabrici političkih avantura. Prolivanjem tuđe krvi stekao je sve što ima. Na isti način, izazivanjem krvoprolića, brani stečeno, odnosno oteto i opljačkano. Posle serije pojedinačnih zločina, koji su završeni eliminacijom njegovih političkih protivnika, Aleksandar Vučić je prošle godine prosuo krv po beogradskom asfaltu, kad je nasiljem sprečio demonstracije. Pre dve nedelje opet je u obračun s građanima poslao kriminalce u policijskim uniformama, kao i one u civilu. Diktator je dokazao da će vlast braniti oružjem, bagerima, čekićima… S druge strane, građani su dokazali da se ne plaše, da su spremni da se suprotstave naprednjačkim mafijašima.

Predrag Popović

U propovedi, posle opela Zoranu Đinđiću, mitropolit Amfilohije Radović je citirao biblijsko upozorenje: „Ko se mača lati, od mača i strada“.

Aleksandar Vučić je to shvatio kao potvrdu da je Đinđić dobio što je zaslužio. Od tada, prošlo je mnogo vremena, ali, da je pametan, Vučić bi shvatio paralelu u grafitu na jednoj novosadskoj tarabi: „Ko se čekića lati, od čekića će da strada! Vučiću, propadaš!“

Vučić se čekića latio poslednje novembarske subote. Građanska inicijativa „Kreni-pokreni“ pozvala je na mirne proteste povodom izmena Zakona o eksproprijaciji, kojim se omogućuje oduzimanje imovine ne samo za državne projekte, nego i u interesu privatnih kompanija. U nekoliko gradova blokiran je saobraćaj na autoputevima i mostovima u periodu od 14 do 15 sati. Incijator blokade Savo Manojlović iz pokreta „Kreni-promeni“, prijavio je akciju kako bi „policija imala odgovorno lice“. Manojlović je odbio da primi odluku MUP-a o zabrani blokade saobraćaja.

– Ne plašim se, nikoga se ne plašim! – rekao je Vučić i angažovao policiju i kriminalce da brane njegov diktatorski režim.

Prošle godine, 7. jula, kad su počeli protesti pred Domom narodne skupštine, Vučić je na narod poslao Beogradsku brigadu, interventne jedinice, Žandarmeriju, SAJ, protivoklopna vozila, konjicu, kerove i, naravno, ličnu mafijašku gardu, predvođenu Veljkom Belivukom. Sad, kad je blokada najavljena, neustrašivi vođa se bolje pripremio. Direkcija policije je naložila svim organizacionim jedinicama da „pojačaju aktivnosti u cilju prikupljanja svih raspoloživih saznanja o organizatorima i učesnicima, te da o tome odmah obaveste rukovodioce kako bi se sačinila operativna građa“. Policija je pokušala da opravda poverenje diktatora.

U manjim mestima policajci u uniformi i civilu presretali su grupe građana pre početka blokade puteva. Snimali su i zapisivali registracijske tablice i legitimisali ljude. U Požegi je uhapšena grupa od 12 građana, koji su krenuli prema Čačku.

Na izlazu iz Valjeva, na putu prema Loznici, uhapšeno je šest osoba, među kojima je bio i Željko Trifunović, odbornik u gradskoj Skupštini, a nekoliko građana je dobrovoljno ušlo u policijsku maricu. Pre početka blokade u Preljini, policija je privela Bratislava Simovića. U Lazarevcu, dok je trajala blokada Ibarske magistrale, jedna policajka u civilu je pala. Dejan Jovanović joj je pomogao da ustane, a to veče je uhapšen pod optužbom da je napao službeno lice. U Novom Sadu je, zbog blokade saobraćaja preko mosta „Duga“, uhapšeno sedmoro građana.

U Beogradu nije uspela za spreči blokadu Gazele i Ulice kneza Miloša, ali demonstrirala je spremnost za upotrebu nasilja. Iza kordona, okružen telohraniteljima u civilu, napadima na normalne ljude upravljao je ministar Aleksandar Vulin, koji je bio izložen skandiranju „Gde ti je tetka, Vuline?“ i „Tetka iz Kanade“. Pod njegovom komandom istakao se policijski major Aleksandar Krstić, komandir Policijske stanice Savski Venac. Krstić je nasrtao na mirne demonstrante, pretio i pokušavao da otme mobilne telefone, kojima su ga snimali. Zaštićen uniformom, koju bruka, Krstić je napao jednu devojku, uhvatio ju je među noge i prebacio preko zaštitne ograde.

Torturu nad građanima organizovali su Veselin Milić u Beogradu, Slobodan Malešić u Novom Sadu, Željko Trajković u Zrenjaninu i, posebno, Zoran Jevđenić u Šapcu.

Vučić je izabrao Šabac za ogledno dobro u kome će testirati teror. Združenim snagama, akciju protiv naroda sproveli su izvršna vlast, policija i lokalni mafijaški klan.

Građani su s nekoliko traktora blokirali Novi most u 14 sati. Do 14,45 nije bilo nijednog incidenta. Tada su policajci dobili naređenje da se povuku. Na mesto događaja stigao je bager, koji je pokušao da razgrne vozila koja su preprečila put. Iza bagera se kretala kolona od osam „škoda superb“ iz kojih je izašlo dvadesetak batinaša, pod maskama, s kapuljačama na glavi, naoružani pištoljima, drvenim motkama i čekićima.

Naprednjački kriminalci napali su okupljenje ljude, udarali ih, psovali i pretili. Iako su građani pokušali da ih smire, da sačekaju još desetak minuta, pa će se skloniti i osloboditi put, batinašima to nije palo na pamet. Imali su zadatak da isprovociraju sukob. Nekoliko ljudi je stalo ispred bagera, kako bi ga sprečili da ošteti vozila na putu. Kapuljaš na bageru, koji je nekoliko puta čekićem nasrtao na građane, nogom je u glavu i grudi udarao svakoga ko bi pokušao da se popne do vozača. Kad je preterao, jedan momak se popeo i nekoliko puta ga udario u glavu.

Pala je krv. Vučić je dobio šta je hteo.

Po scenariju koji je Vučić osmislio, postupio je načelnik šabačke Policijske uprave Zoran Jevđenić. Policija je uhapsila šestoricu vlasnika traktora, kao i mladića koji je nokautirao kriminalca iz bagera. Batinaši su nesmetano seli u automobile i otišli svojim putem.

– Jebaću vas u usta! Znam ko ste, naći ću vas! – pretio je građanima divljak sa čekićem u ruci, pre nego što je nokautiran.

I Šapčani znaju ko je on i ko su njegovi saučesnici u zločinu. Bager je vozio Nebojša Stojičević Jarin, lokalni naprednjak. U kabini se nalazio njegov zet Dušan Prokić, zaposlen u JP Parking. Kad je bager počeo da razgrće ljude, na njega se popeo Dragan Milovanović Crni kako bi upozorio vozača da će nekoga povrediti. Protić je Milovanovića nekoliko puta udario nogom u glavu. Na građane je nasrnula Vučićeva pešadija, kojom je komandovao Čedomir Srnić iz Bogosavaca, navijač Crvene zvezde, kome je nedavno skinuta nanogica. Udarcima čekićem povredio je nekoliko ljudi. Na društvenim mrežama objavljena je Srnićeva fotografija u društvu Ivana Đapanovića i Veljka Belivuka. Objavljeni su i brojevi tablica „škoda“, koje su dovezle i odvezle batinaše: BG 2090 NS, BG 2132 SS, BG 1953 IT, BG 2034 JN, BG 2127 NS, BG 1959 OK, ŠA 142 XU i golf bosanskih tablica 051 K 261. Akciju su nadgledali pomoćnik gradonačelnika Šapca Vladimir Mićić i gradski odbornik i direktor hipodroma Aleksandar Peranović, koji su obebzedili logistiku i policijsku podršku batinašima. Mićić i Peranović su podstrekivali na nasilje i izvršili krivično delo trgovine uticajem, ali policija i tužilaštvo ništa nisu preduzeli protiv njih, baš kao ni protiv batinaša.

Naprotiv, uhapšen je i zadržan Dragan Milovanović Crni. Posle saslušanja kod tužioca, Milovanović je sutradan pušten da se brani sa slobode. Naprednjački banditi odmah su se dali u potragu za njim, da mu se osvete jer je nokautirao bageristu.

Za torturu nad građanima Vučić je godinama koristio kriminalnu grupu Veljka Belivuka. Pošto su ti mafijaši opravdano sprečeni da mu pomognu, taj posao je preuzeo Milan Ostojić, zvani Sandokan. Komandant šabačkih naprednjačkih mafijaških trupa je 2013. godine presudom Specijalnog suda označen kao organizator „Mačvanskog klana“, koja je vršila krivična dela u nekoliko država u regionu. Zbog pet ubistava, trgovine drogom i pljačke pošte u Splitu pripadnici tog klana osuđeni su na ukupno 83 godine zatvora. Ostojić je prvobitno osuđen na 20 godina robije, ali mu je Apelacioni sud u decembru 2015. prepolovio kaznu i osudio samo za podstrekivanje na ubistvo Siniše Kromeka.

Vučić je Velji Nevolji dao mlin za mlevenje ljudskog mesa, a Sandokanu je u ruke stavio čekić za razbijanje glava političkih protivnika i svakog drugog ko se suprotstavi tiraniji.

– Kajem se, nije smelo do toga da dođe. Nisam imao nameru nekoga da udarim, nego da zaustavim mašinu. Dečka mi je žao, iskreno. Nisam imao nameru da ga povredim – rekao je Dragan Milovanović Crni po puštanju iz pritvora, i tom izjavom odredio granicu između normalne i Vučićeve Srbije.

Za razliku od Crnog, režim je pokrenuo kampanju laži i pretnji, koju su predvodili Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin i Ana Brnabić.

– Nekima sad smetaju čekići! Ej, to su gumeni čekići. To im smeta, a dan ranije imali ste neke koji su napadali sekirom, pa ništa – rekao je Vučić, koji je na licu mesta izmislio da je neki opozicioni aktivista, ne zna se kad i gde, nekog naprednjaka napao sekirom.

– Protesti nemaju veze sa čistim vazduhom već prljavim novcem. Ekologijom se ne bave oni koji premlaćuju ljude, svesno krše zakon i svesno napadaju policiju gde god stignu. Maltretiranje, zaustavljanje, blokiranje, sprečavanje… To je fašizam. Kako nije fašizam kad vi mene, na osnovu političke pripadnosti, sprečavate da mislim, radim, verujem, da se krećem i delujem? Kako nije? Ali, ako to zavisi od policije, onda će policija reagovati u skladu sa svojom snagom i ovlašćenjima, onda ćemo morati da primenimo nasilje – pretio je Vulin na televiziji Predraga Rankovića Peconija, bivšeg pripadnika Surčinskog klana.

Ana Brnabić je opravdavala batinaše s bagera, koji su pokušali da na silu probiju blokadu, povrede ljude i oštete vozila: „Ako on, čovek, treba da krene na posao i ima nešto da radi taj dan i na taj posao ne dođe zbog 20, 50 ili 100 ljudi koji su blokirali taj put i on izgubi posao… Ko je onda kriv i kome on da se žali?“ Naravno, premijerka kaže da ne zna da li su bageristi i kriminalci sa čekićima i motkama članovi Srpske napredne stranke. Zna samo da oni ništa nisu krivi, za sve zlo odgovorni su građani koji su se suprotstavili nasilju.

Naprednjački mediji, funkcioneri i aktivisti svesno stvaraju atmosferu nasilja, pozivaju na osvetu i prete novim sukobima. Vučićev Informer je objavio i poziv Udruženja građanki „Lila revolucija“ da „svi koji se protive nasilju manjine nad većinom izađu na ulice i naoružani kantama ljubičaste farbe obeleže sve automobile koji pokušaju da blokiraju saobraćaj, protiv drekavaca treba ići onako kako dolikuje“. Ovaj poziv na uništavanje tuđe imovine mogao je da smisli samo vodeći drekavac Aleksandar Vučić.

– Šta je sledeće što treba da se desi? Kolika mu je to podrška u Šapcu, kada treba da doziva autobuse iz Loznice, Beograda, iz drugih gradova, muškaraca da dođu usred Šapca da viču i protestuju protiv Šapčana koji su se pobunili protiv odluka Vučića i njegovih falangi? Šta treba da očekuju ljudi u Šapcu ili uopšte širom Srbije. Slike sa blokada su opasne, ali i najtužnije slike koje su iz Srbije poslate u svet. To je rezultat huškanja i mržnje Vučića, Vulina i njihovog režima, huškanja građana jednih protiv drugih – kaže Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde, koja je otišla u Šabac da podrži tada uhapšenog Dragana Milovanovića Crnog.

Slike iz Šapca, ali i s drugih mesta u kojima su policajci i kriminalci združenim snagama udarili na narod, zaista su otišle u svet. Vašington Post je isto veče objavio tekst o „antivladinim demonstracijama u Srbiji zbog spornog zakona o eksproprijaciji, kojim se omogućuje oduzimanje privatne imovine građana“. U tekstu je Vučić označen kao „autokratski lider“. U istom stilu izveštaj o blokadi saobraćaja i sukobima objavio je austrijski Kronen Cajtung, kao i mediji u Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj.

– Zašto ovaj čovek uporno traži krv na ulicama, koju sam izaziva? – pita Tepić, iako i sama zna odgovor.

Krv, tuđa, oduvek je bila osnovni repromaterijal u Vučićevoj fabrici smrtonosnih političkih avantura. Vučićeva politička karijera i lična biografija obeležene su huškanjem na rat. Početkom devedesetih, u vreme raspada SFRJ, stimulisao je Srbe da ubijaju i ginu. Dok su Srbi, kao i pripadnici ostalih zaraćenih naroda, punili groblja, Vučić je punio džepove. Prizivao je NATO bombardere, tvrdio je da samo oružjem treba braniti Kosovo i Metohiju, sve zaklinjući se: „Kosovo moramo da branimo do poslednjeg Srbina, pa makar ja poginuo prvi“. Ubijeno je više od 2.500 srpskih vojnika, policajaca i civila, a Vučiću ni dlaka s glave nije falila. Kosovo je okupirano, ali on je oslobodio 110 kvadrata stambenog prostora, kojim ga je Srbija nagradila za ratno huškanje.

Ratni profiter kasnije se transformisao u posleratnog, jednako žednog krvi. S nacionalnog, prešao je na pojedinačni nivo pretnji i progona. Pretio je osvetom Slavku Ćuruviji. Osvetio se. Pretio je Zoranu Đinđiću. Pretnje su ispunili drugi, on je to proslavio šampanjcem. Nacrtao je metu na leđima Olivera Ivanovića. Meta je pogođena sa šest metaka. Morbidan, rugao se svim žrtvama. Na dan sahrane Čuruvije, smejao se Šešeljevoj šali: „Gde je Ćuruvija, jel pobegao iz zemlje ili je u zemlji?“ Na dan sahrane Đinđića, raspitivao se da li je Goran Vesić proveo noć u Đinđićevoj raki, da proveri da li će šefu biti udobno. Ivanovića je mrtvog ponizio sprdanjem s njegovom udovicom Milenom Popović i zaštitom osumnjičenih kriminalaca sa severa Kosova, koje je štitio od istrage. S lešinarskom strašću, ritualno, baš za 16. januar, na dan ubistva Ivanovića, zakazao je referendum za promenu Ustava Republike Srbije, kako bi dokazao da ga niko ne može sprečiti u uništavanju države i naroda, kao što to nije uspeo ni Ivanović.

Vučić se rugao i kolateralnim žrtvama, politički nebitnim. Uz pokliče „Ne dam Gašića, ne dam Lončara, eto ja ih ne dam“, sprečio je kažnjavanje odgovornih za helikoptersku nesreću u kojoj je poginulo šest oficira, lekara i beba od dva meseca. „Svuda se dešavaju nesreće, Helikopter je pao i u Beligiji, pa šta“, abolirao je Vučić svoje saradnike. To je ponovio i kad su poginula dva inženjera na gradilištu „Beograda na vodi“. „Pa šta, i u Americi svakih deset sekundi pogine po jedan perač prozora“, rekao je besmislenu laž.

Vučić je predvodio miting za Kosovo, 21. februara 2008, godine, kad je u požaru u američkoj ambasadi poginuo novosadski student Zoran Vujović. Vučić je javno govorio da je osećao „izuzetan ponos“ kad je video kako mladići pred ambasadom probijaju policijski kordon. U sudskom postupku je utvrđena Vučićeva uloga u tom događaju, dokazano je da je organizovao navijačke grupe, koje su izvršile taj i druge incidente tokom mitinga. Drugi su stradali, Vučić nije ni pozvan na odgovornost.

Po sličnom scenariju 27. jula 2008. odigrao se radikalski miting za odbranu tada uhapšenog Radovana Karadžiča. Vučić je i tada komandovao navijačkim trupama, koje su izazvale sukob sa policijom. U neredima je fatalno pretučen mladi radikal Ranko Panić dok se nalazio samo nekoliko koraka iza Vučića. Dok je Panić umirao u Urgentnom centru, Vučić nije imao vremena da ga poseti. Objasnio je da igra šah i gubi 4:2 od Branislava Prostrana, a ne može sebi da dozvoli poraz.

U borbi za vlast, Vučić je prolivao tuđu krv. To radi i u borbi za opstanak na vlasti. Pogrešno je pitanje – da li će Vučić izazvati građanski rat u Srbiji. On je to već uradio, građanski rat traje. Vučić je opljačkao javne resurse, stečenu imovinu penzionera, radnike je pretvorio u robove, a sirotinju je ucenio radnim mestima i platama od kojih jedva vežu kraj s krajem. Napravio je ličnu armiju kriminalaca, korumpiranih funkcionerskih štetočina i parazita, s kojom teroriše normalne ljude. To radi svim sredstvima.

Ako je, kao što se videlo, zbog jednočasovne blokade puteva angažovao sve raspoložive kriminalce u civilu i u policijskim uniformama, nije teško predvideti stepen nasilja koji će primeniti kad počne pobuna, kad narod ustane u odbranu prava na život i imovinu. Vučić sad gura ljude protiv ljudi frontalno, da svi vide kako njegove batinaške falange, u sadejstvu s policijom i stranačkim funkcionerima, nekažnjeno napadaju i tuku. Takvim stilom i intenzitetom sukoba namerava da zastraši normalne građane kako bi odustali od borbe za svoja prava. Samo je pitanje trenutka kad će diktator preći na sledeći nivo izazivanja krvoprolića. Na Vučićevu odluku da inicira pravi građanski rat ne mogu da utiču moral, zakoni, ljudskost, strah od odgovornosti i ostali zdravorazumski razlozi, kojih nema.

Niko ne sme da bude iznenađen ako Vučić sledećom prilikom među demonstrante ubaci naoružane provokatore, koji će pokrenuti talas nasilja. To je već radio prošle godine, kad su Belivukovi kriminalci, na protestima pred Skupštinom, prvo gađali kamenjem policajce, a zatim zajedno s njima lovili, prebijali i hapsili građane. I tada su normalni ljudi optuženi za nerede i nasilje. Režimska medijska mašinerija je satanizovala demonstrante, ignorisala dokaze o Belivukovim siledžijskim uslugama i slavila policajce, koji su divljački tukli narod.

U novembru 2020. godine Vučić je Ordenom zasluga za odbranu i bezbednost odlikovao pripadnika Uprave kriminalističke policije Beograda Nebojšu Apostolovića, kome su tokom protesta 8. jula prošle godine teško povređene obe noge. Dokumentovano je na stotine primera prekoračenja ovlašćenja policajaca, ali nijedan nije kažnjen za zločine nad građanima. Po istoj mustri, režimski mediji i danas kao heroja i žrtvu predstavljaju bageristu i batinaša, koji je na građane nasrtao sa čekićem.

Kad proceni da mu je dogorelo do nokata. Vučića ništa neće zaustaviti u nameri da provokatorima naredi da upotrebe oružje. Bez po muke može da angažuje nekog Sandkanovog ili kriminalca iz drugog ganga, koji će se umešati među protestante i, kad dobije signal, zapucati na policiju. Po običaju, Vučić će za to optužiti opozicione lidere, nezavisne novinare i sve ostale protivnike njegove diktature. Vučića ne zanimaju moguće žrtve, oružani obračuni, ulični sukobi i sve ostalo što može da ozvaniči početak građanskog rata. Njemu je važno samo da ostane na vlasti, po cenu svih tuđih života.

Vučićeve ruke su odavno krvave, ormar mu je pun kostura njegovih političkih i privatnih protivnika. Ne mogu da se prebroje grobne parcele na kojima su sahranjeni ljudi koje je gurao na stratišta, kojima je pretio osvetom i predvodio njihov progon. I sada, dok tobože vodi „rat protiv nevidljivog neprijatelja“, svakodnevno od posledica infekcije korona virusom umire više od pedeset ljudi. Vučića to ne zanima, tuđi životi i smrti samo su deo statistike, koju on koristi kao alibi za koruptivne kombinacije prilikom kupovine vakcina, PCR testova, zaštitne opreme, medicinskih aparata. Istovremeno dok ljudi umiru od korone i drugih bolesti, koje ne mogu da leče, Vučić njihovu tragediju upotrebljava za skrivanje tragova i političke manipulacije.

Što god da primeni, koji god nivo nasilje, Vučiću nema spasa. Srbija je pokazala da se ne plaši njegovih batinaša. Ne zna se koliko života će biti ugroženo ili čak ugašeno u Vučićevom pokušaju da na silu ostane na vlasti, ali zna se da mu nema spasa, moraće da padne i odgovara za sva zla koja je izvršio nad narodom kojim vlada.

– Bager u Šapcu nije krenuo kroz gomilu. Išao je dva-tri kilometra na sat da slučajno nekoga ne bi povredio. Dakle išao je polako, polako, polako – rekla je Ana Brnabić, pokušavajući da abolira nasilnika, koji je nameravao da probije blokadu mosta.

I Vučić će, ako bude imao sreće da preživi građanski rat koji priziva, baš kao taj bager – polako, polako, polako – koračati kroz hodnik požarevačkog Alkatraza, prema svojoj ćeliji, u kojoj će ga čekati senke svih žrtava, kojima je život prekraćen njegovim politikantskim avanturama.