Kalajić o onome što je došlo tek godinama posle njega
Trudeći se da srpske hrišćane zaraze mazohistički sklonostima za podvrgavanje svakom stranom gospodaru i ropstvu te i za ljubljenje najgorih dušmana — „pacifisti“ se pozivaju na jevanđeljsku preporuku „ljubite neprijatelje svoje, dobro tvorite onima koji vas mrze“ (Lk. 6, 27 i Mt. 5, 44). Ako bi takvu preporuku usvojili po interpretaciji „pacifista“, srpski hrišćani bi doista bili prinuđeni da zarad verske revnosti ljube ne samo sve pa i zločinačke neprijatelje već i Satanu.
„Pacifistička“ interpretacija izloženog načela može zaseniti i zbuniti samo potpuno neuke, zahvaljujući osiromašenosti evropskih jezika koji pri ovom kraju milenarnog procesa izrođavanja sve vrste neprijateljstva označuju samo jednim imenom, prinuđeni da im različitosti iskazuju dodatnim opisima.
Kalajić o dve vrste neprijatelja
Starogrčki i latinski jezik različito označavaju dve osnovne vrste neprijateljstva: ličnog i javnog, odnosno političkog.
U starogrčkoj i latinskoj verziji navedena jevanđeljska preporuka poziva vernike da ljube samo svoje lične ali ne i javne, političke neprijatelje; diligite inimicos vestros, άγαπατε τοòς έχΘρούς όμών a ne diligite hostes vestros..
Karl Šmit, razmatrajući suštinu politike, koja počiva na kriterijumu i moćima razlikovanja prijatelja i neprijatelja, ironično ali tačno opaža:
„U milenarnoj borbi između hrišćanstva i islama, ni jednom jedinom hrišćaninu nije palo na pamet da zarad ljubavi za Saracene ili Turke prepušta Evropu islamu umesto da je brani. Neprijatelj, u političkom smislu tog pojma, ne implicira ličnu mržnju te samo u sferi privatnog života ima smisla voleti svog neprijatelja, odnosno protivnika.“
Slično razlikovanje ličnog (inimicos) i javnog (hostes) neprijatelja pruža blaženi Avgustin u polemici protiv Faustuma. Produbljujući uputsva Jovana Krstitelja vojnicima (Lk. 3, 14), blaženi Avgustin ističe da im njihova dužnost nalaže prevladavanje ličnih interesa te borbu protiv pretnji i povreda što ciljaju i ugrožavaju javnost kojoj služe. Svoje oružje i umeće vojnik ne sme upotrebljavati da bi odgovarao na lične povrede, dakle protiv ličnog neprijatelja (inimicos).
Mnoge preporuke Isusa Hristosa nije moguće pravilno razumeti bez spoznaje istorijskog konteksta.
Primerice, obesnaženje starozavetnog načela odmazde po formuli „oko za oko, zub za zub“ te poziv vernicima da se ne protive zlu, ciljaju jevrejsko buntovništvo i pozivaju na poštovanje pax romana. Dakle, tu nije reč o svakom zlu, već o jednom posebnom, kontigentnom i relativnom, koje je Isus Hristos izvesno procenjivao podnošljivim, mudro uviđajući da bi pobune izazvale mnogo veća i gora zla. U vremenu tih propovedi rimska imperija bila je dobro utvrđena, vrhunski razvijena i uzorno uređena politička stvarnost sklada i sinergije mnoštva etičkih i religijskih različitosti.
Osim predočenog političkog smisla, navedena preporuka sadrži i moralnu dimenziju gde ističe najbolje stanje duha, iznad ličnih i tuđih strasti. Uostalom i neposredno životno iskustvo nas uči da je spokojstvo povređenog duha, koji ne uzvraća na napade, često najbolja odbrana koja zatomljava gnev i mržnju protivnika.
Kalajić o metafori jevanđelja
Valja imati u vidu i metaforični smisao mnogih jevanđeljskih preporuka koji s toga ne dopušta doslovne lektire i odgovarajuća, prizemna tumačenja. Doduše, sklonost ka doslovnim lektirama i tumačenjima je sastavni, premda heterodoksni deo istorije promišljanja hrišćanskog učenja koji svedoči samo i jedino o slabostima i ograničenjima ljudskog elementa, ali valja priznati da je Crkva umela da ih kroti i ispravlja.
Dobar primer suprotstavljanja takvim slabostima i ograničenjima pružio je upravo blaženi Avgustin u pomenutom spisu, povodom jevanđeljskog poziva da se na udarac protivnika po desnom obrazu odgovara okretanjem drugog (Mt. 5, 39).
Jednom za svagda sa onom vrstom prostodušnosti koja odlikuje mudrost blaženi Avgustin razrešava sve nedoumice koje može izazvati rečena preporuka ukazujući da se ona ne odnosi na telo već na duh. Dakle, i tu je reč o moralnoj disciplini koja na izazove mržnje ne uzvraća mržnjom već uzvišenošću suverenog i nepokolebljivog duha.
Ako bi pak silom nekog apsurda predočene jevanđeljske preporuke valjalo čitati i shvatati doslovno a ne kao metafore viših poredaka stvarnosti, onda bi neke druge i prividno „suprotne“ preporuke iz Jevanđelja bole oči kao neshvatljiva protivurečja. Dobar primer takvog „protivurečja“ pruža poziv vernicima da se i po cenu prodaje poslednjeg imetka snabdeju bodežima: „A koji nema neka proda haljinu svoju i kupi nož“ (Lk. 22, 36).
Kalajić je objašnjavao svojevremeno.
Odlomak iz teksta Dragoša Kalajića „Pacifizam protiv hrišćanstva“
