28.8 C
Belgrade
nedelja, 26 septembra, 2021

Kako je Aleksandar I Karađorđević zbog nemačke pi*ke poklonio srpski Banat Rumuniji!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

UZROCI I OKOLNOSTI KOJI SU UTICALI NA PREDAJU ISTOČNOG BANATA RUMUNIJI OD STRANE KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA (JUGOSLAVIJE) POSLE PRVOG SVETSKOG RATA**

Posle Prvog svetskog rata očekivanja ne samo Srba, već i brojne većine ostalih naroda, bila su da Srbija dobije teritorije na kojima Srbi čine etničku većinu. Međutim, ova očekivanja se nisu ostvarila

Ne samo da se nije formirala Srbija u etničkim granicama, nego su neke teritorije neobjašnjivo poklonjene drugim državama. Jedna od takvih teritorija je istočni Banat u kome je, ne računajući istorijske okolnosti, u tom momentu postojala srpska većina
Istraživači navode dva razloga zašto je istočni Banat dodeljen Rumuniji: prvi razlog jeste nesklonost teritorijalnog uvećanja Srbije (male Rusije), bez obzira što je Kraljevina SHS u pregovore unela pobedu nad Austro-Ugarskom i Nemačkom i savezništvo sa Velikom Britanijom, Francuskom i SAD-om, a drugi ženidba jugoslovenskog (srpskog) prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića Marijom (Marie von Hohenzollern-Sigmaringen) rumunskom princezom nemačkog porekla, te se u Evropi i u samoj Rumuniji stvorilo javno mnjenje koje je «podrazumevalo» da zet bude blagonaklon prema zemlji iz koje dolazi mlada i kao gest dobre volje odrekne se Banata

Kako je Aleksandar I Karađorđević zbog nemačke pi*ke poklonio srpski Banat Rumuniji

- Advertisement -

PIŠE: Zoran Milošević

Како је Александар I Карађорђевић због немачке пи*ке поклонио српски Банат Румунији

IZ ISTORIJE BANATA

Rumunija i Rumuni uvek su nekako neprirodno delovali na karti Evrope. Velika teritorija, mešani latinsko-pravoslavni identitet, koji se ukleštio između pravoslavnih Slovena. Pored toga, o Rumuniji se od njenog nastanka 1856. nije mnogo govorilo. Uvek je nekako bila sklonjena i sakrivena od javnosti. U školama se o ovoj državi učilo nedovoljno, samo osnovne činjenice. Ipak, kada se racionalno pogleda na ovu teritoriju zaista imamo čemu da se (za)čudimo. Država koja se teritorijalno stalno širi, pri čemu je kod stanovništva formiran identitet uz pomoć socijalnih tehnologija. Jer Rumun, kako svedoče brojni autori, znači «rimski vojnik», što, priznaćemo, nije etnička kategorija, a Rumunija je, sledstveno, – država rimskih vojnika.[1] Upravo ova «država rimskih vojnika» uspeva da se stalno teritorijalno širi.[2] Jedno od poslednjih teritorijalnih proširenja bilo je (ponovo) na račun Srba kada joj je pripojen istočni Banat. Pođimo, dakle, redom.

- Advertisement -

Rani srednji vek je epoha iz koje danas imamo veoma mali broj istorijskih podataka. Jedna od retkih sačuvanih hronika na prostoru Banata krajem IX veka beleži kneza Glada i njegovu državu – Banatsku kneževinu, kao etnički srpsku državu. Ovaj knez, čija se vlast pružala od Dunava na jugu i zapadu do reke Moriš (u današnjoj Mađarskoj) na severu i obronaka Karpata na istoku, pominje se prilikom opisa doseljavanja Mađara u Panonsku niziju. Nakon što su 896. godine pobedili Velikomoravsku kneževinu koja je zauzimala najveći deo Panonije, Mađari su se okrenuli pokoravanju manjih kneževina na jugu, na prostoru današnje Vojvodine. Zabeleženi su i utvrđeni gradovi u Gladovoj državi, između ostalih i Kovin gde je pružen poslednji otpor osvajačima.[3]

Како је Александар I Карађорђевић због немачке пи*ке поклонио српски Банат Румунији

Mape pokazuju ne samo terotirajlno uvećanje prvobitne Rumunije 1856, nego i proces romanizacije stanovništva na teritoriji pod vlašću Rumunije.

Međutim, više od jednog veka kasnije, u Banatu se pominje knez Ahtum koji je vladao istom teritorijom i takođe ratovao sa mađarskim kraljem Stefanom. I ne samo to. U jednoj hronici se za njega izričito kaže da je bio potomak kneza Glada. To znači da knez Ahtum pripada istoj vladarskoj porodici — dinastiji kojoj je pripadao i knez Glad i koja je vladala, možda i vekovima, pre dolaska Mađara u slovensku Panoniju! Slovenska kneževina za koju se mislilo da je nestala krajem IX veka, zapravo je nastavila da postoji u Banatu još više od jednog stoleća nakon doseljavanja Mađara u Panonsku niziju.

U prvim analima franačkih careva sačuvan je i šturi pomen o slovenskom plemenu Bodrića u ovim oblastima iz 818. i 824. godine. Bodrići su jedno od najvećih plemena Polapskih Slovena koji su vekovima vodili ratove na obalama Baltičkog mora sa Nemačkim carstvom, poput nešto južnijih Lužičkih Srba. Nema tačnih podataka da li se deo plemena Bodrića preselio sa severa kod svoje južne braće ili se radilo o zaista brojnom srpskom plemenu. Najveći broj istraživača se slaže da su oni tada naseljavali levu obalu Dunava negde oko današnjeg Pančeva i nizvodno do Kovina i dalje na istok. Neki misle i da su upravo oni bili slovensko pleme koje je tada živelo i na području Beograda, pa čak i da su mu dali ime koje danas nosi, iako je prvo slovensko pleme koje se poimenice pominje u okolini Beograda, pleme Srba još u VII veku. U svakom slučaju, prvi pomen slovenskog imena grada u pisanim izvorima je iz 878. godine, dakle šest decenija kasnije od prvog spominjanja Bodrića u ovim krajevima. O slovenskom stanovništvu Gladove i Ahtumove kneževine govore i brojni nalazi ranosrednjovekovne slovenske grnčarije u Banatu, a smatra se i da ime Glad ukazuje na slovensko poreklo, poput brojnih toponima sa istim korenom, ne samo u Banatu, već i u slovenskom Pribaltiku, ali i u drugim srpskim oblastima na Balkanu, u Bosni i na Kosovu.

Како је Александар I Карађорђевић због немачке пи*ке поклонио српски Банат Румунији

PREMA MEMOARIMA (DANAS ITALIJANSKOG POLITIČARA) GROFA KAMILO BENSO DI KAVURa DRŽAVA RUMUNIJA JE STVORENA OD ZAPADNIH SILA DA RAZDVOJI SRBE I RUSE, ŠTO PRIKAZUJE MAPA GORE.

Ahtumovu državu uništili su Mađari. Postoje podaci da je Ahtum uspešno odbio prvi napad, ali je nakon toga mađarski kralj Stefan ubrzo poslao novu vojsku koja je uspela da porazi banatskog kneza koji je u odsudnoj bici i sam izgubio život. Smatra se da su se ovi događaji odigrali u svega par godina, a da je knez Ahtum poražen oko 1028. godine. Tako je u Banatu konačno prestala viševekovna samostalnost Srba iako su oni i dalje nastavili da žive na ovom prostoru kroz čitav srednji vek, naravno kao podanici tuđih država. Tek posle Prvog svetskog rata deo Banata se ujedinjuje sa Srbima iz centralne Srbije, dok većina onih Srba koji su ostali van ove države je asimilovano.

Ujedinjenje je imalo i svoju predistoriju koja se ogledala u formiranju srpskog vojvodstva (Srpske Vojvodine) u čiji je sastav ulazio i ceo Banat. «Do prvog uspeha u teritorijalnom zaokruženju Vojvodine došlo je u revolucionarnim danima 1848. godine, kada je u Sremskim Karlovcima od 13. do 15. maja održana Majska skupština koja je proglasila Srpsku Vojvodinu. Po odluci, Vojvodina je, kao posebna autonomna teritorija obuhvatila: Srem sa Granicom, Baranju, Bačku sa Potiskim distriktom i Šajkaškim bataljonom, te Banat sa Granicom i Kikindskim distriktom».[4]

Organi Srpske Vojvodine u praksi nikada nisu ostvarili kontrolu nad navedenom teritorijom. Austrijski car je 15. decembra 1849. godine doneo patent o osnivanju Vojvodine Srbije i Tamiškog Banata. U sastav ovakve Vojvodine ušli su Bačka i Banat bez granice, te, samo Rumski i Iločki srezovi iz Srema. Ostatak Srema je pripao Hrvatskoj. Procenivši da mu Srbi više nisu potrebni, u nameri da za svoju spoljnu politiku zadobije Mađare, car je 27. decembra 1860. godine lično napisao odluku kojom je Vojvodina ukinuta i potpuno prisajedinjena Ugarskoj, izuzev Rumskog i Iločkog sreza koji su pripojeni Hrvatskoj.[5]

Prema popisu, koji je sprovela Kraljevina SHS (31. 1. 1921.), Banat je imao 9.776 km² i 582.571 stanovnika (od toga 3.940 vojnika), od kojih je bilo Srba oko 240.000, Slovenaca 2.139, Čeha 2.081, Slovaka 15.544, Rusina 6, Bugara 2.277, Poljaka 70, Rusa 2.369, Mađara 102.104, Nemaca 138.292, Jevreja 4.690, Albanaca 375, Turaka 91, Rumuna 72.305, i ostalih oko 4.000. Po veroispovesti je bilo: pravoslavnih 310.846, katolika 225.000, grko-katolika 1.649, evangelista 39.210, muslimana 697, drugih 69, bez veroispovesti 590.

UZROCI I OKOLNOSTI KOJE SU DOVELE DO PREDAJE ISTOČNOG BANTA RUMUNIJI
Posle Prvog svetskog rata očekivanja ne samo Srba, već i brojne većine ostalih naroda, bila su da Srbija dobije teritorije na kojima Srbi čine etničku većinu. Međutim, ova očekivanja se nisu ostvarila. Ne samo da se nije formirala Srbija u etničkim granicama, nego su neke teritorije neobjašnjivo poklonjene drugim državama. Jedna od takvih teritorija jeste istočni Banat u kome je, ne računajući istorijske okolnosti, u tom momentu postojala srpska većina. Ipak, istočni Banat je od strane velikih sila dodeljen Rumuniji.

Како је Александар I Карађорђевић због немачке пи*ке поклонио српски Банат Румунији

MAPA – BANAT PODELJEN NA RUMUNSKI I SRPSKI DEO. IZVOR: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82

PODELA BANATA – SRBIJI NEOPRAVDANO PRIPAO MANJI DEO
Kraj Prvog svetskog rata i nestanak Austro-Ugarske monarhije sa karte sveta doveo je do promene političke karte Panonske nizije. Rumunija, Mađarska i Kraljevina/Kraljevstvo SHS tražile su razgraničenje, ali su rešenju ovog pitanja prilazile sa različitim ambicijama i različitim načelima u uređivanju političkih prilika.[6] Etičko načelo je bilo jedno od važnijih, ali se sve posmatralo i u kontekstu geopolitike.[7] Pored toga, na Konferenciju mira 1919 – 1920, jugoslovenska država je došla bez izgrađene spoljne politike, što je bila posledica činjenice da je stvorena u brzom procesu izuzetno velikih i važnih, a istoremeno, učestalih mnogobrojnih zbivanja. Pored toga, srpska nauka nije utvrdila srpski etnički prostor, niti su političari znali gde sve ima Srba, posebno u Vlaškoj i Moldaviji. Još tokom rata srpska vlada je sa Krfa poslala istoričara Jovana Radonića da o Banatu, Bačkoj i Baranji prikuplja podatke u Londonu. „Kao i u slučaju granica prema svim ostalim susedima, delegacija Kraljevine SHS nije u januaru 1919. imala tačnih predstava u odnosu i na Rumuniju i na Mađarsku šta hoće i kojim sredstvima treba da se služi, koje zemlje ima nameru da traži i kako treba da obrazloži zahteve, tj. nije imala izgrađenu politiku“.[8]

Sledeći problem je sastav mirovne delegacije u koju su išli Hrvati i Slovenci, sa željom da rešavaju svoje, a ne srpske probleme. Predsednik mirovne delegacije Kraljevine SHS bio je Nikola P. Pašić, a članovi dr Ante Trumbić, dr Milenko Vesnić, dr Ivan Žolger, Matija Bošković, dr Josip Smodlaka i dr Otokar Ribarž.[9] Srbija je donekle imala predstavu šta da traži, jer je general Petar Pešić (po njemu su plan i nazivali „Pešićevom linijom“), šef vojne misije pri mirovnoj delagaciji Kraljevine SHS, precizno izneo varijantu granične linije između Kraljevine i Rumunije (od Dunava kod sela Ljubkove istočno od Oraovice pa na Lipovu). Prema izloženoj zamisli, na teritoriji Kraljevine SHS ostali bi gradovi Bela Crkva, Vršac, Temišvar, Kikinda, Subotica, Baja, Pečuj i Sigetvar. Za razgraničenje je trebalo dobiti (i) podršku Britanaca, Francuza i SAD-a. Međutim, Francuzi su „bili prijatelji i Rumuna“, a Britanci su, navodno, podržavali Francuze.[10]

Radonić je obrazložio zašto Banat treba da pripadne Kraljevini, tj. Srbiji, jer su Srbi najstariji i najbrojniji, dok ova pokrajina nikada nije imala rumunski karakter, a pojavili su se u XVIII veku.[11] I Pašić je koristio ovu argumentaciju, navodeći da su „Srbi jedini pravi starosedeoci Panonske nizije“,[12]a da je Temišvar tek „u poslednje vreme mađariziran i germaniziran s naročitim planom kako bi se nekadašnjoj prestonici srpskog vojvodstva oduzeo karakter srpski“.[13]

Srpsko viđenje razgraničenja sa Rumunijom nisu delili članovi delegacije iz Hrvatske, što je bilo jasno iz istupa Josipa Smodlake, koji je osporio srpske zahteve i tako pomogao Rumunima.[14] I ne samo to. Hrvatski i slovenački teritorijalni problemi bili su veliki kamen o vratu pri rešavanju ne samo banatskog pitanja. Hrvate i Slovence je brinulo «jadransko pitanje» i nisu brinuli za Banat.[15]

Na drugoj strani bilo je krajnje čudnovato i ponašanje Nikole Pašića, koji pušta generala Pešića da se eksponira, bori, prima udarce na sebe, „a u stvari ga je smatrao tek oruđem pomoću koga ispituje raspoloženja i mišljenja?“ Svađe u delegaciji Kraljevine SHS su bile neverovatne da nisu mogli da donesu zajedičko rešenje. General Pešić je izvestio ministra vojske 27. januara 1919. godine: „Naša delegacija ne može se složiti da odredi naše granice. Jugosloveni prave ogromne teškoće u pogledu granice Bugarske, Banata, Bačke i Baranje“. Ishod je bio da je podeljena delegacija usvojila rešenje (28. januara) koje je značajno odstupalo od „linije generala Pešića“ (nije tekla od Dunava na Lipovu, nego na Arad, nije ni obuhvatala severnu Bačku i severnu Baranju, a i na levoj obali Drave zahvatala je manje, jer je Sigetvar ostao na mađarskoj strani). Ovu liniju, Andrej Mitrović smatra da treba opravdano nazvati „linijom Nikole Pašića“.

Како је Александар I Карађорђевић због немачке пи*ке поклонио српски Банат Румунији

Sa ostrva ADAKALE kontrolisao se saobraćaj Dunavom. IZVOR: Momir Turudić, Kako je potonula Ada Kale, Atlatida na Dunavu.

Posle iznošenja stavova delegacija Kraljevine SHS i Rumunije, a posle sednice od 31. januara 1919., Vrhovni savet se nije opsežnije bavio ovim pitanjem. Pošto su 1. februara bili saslušani i drugi rumunski zahtevi, o Dobrudži, Transilvaniji, Bukovini i Besarabiji, odlučeno je od strane stručnjaka velikih sila da se stvori posebna komisija sa zadatkom da prouči pitanje granice Rumunije i izradi predloge. U nadležnost ovog tela došlo je i razgraničenje u Banatu.[16] Ni Jugosloveni, a ni Rumuni, nisu bili zastupljeni u komisiji koja je donosila rešenje. U drugoj polovini marta iste godine, počeli su se širiti glasovi da jugoslovenski predlozi o razgraničenju stoje krajnje loše, da je iz Beograda stigla komanda da se srpska vojska povuče iz srednjeg Banata, a italijansko-vatikanska propaganda je na svim frontovima ometala afirmaciju jugoslovenske države i njene politike.

Na početku 1920., jugoslovenska delegacija se nije zvanično saglasila ni sa jednim rešenjem Konferencije mira u pogledu granica sa Rumunijom i Mađarskom, ali ih je faktički, mada prećutno, već prihvatila. Držala se još samo taktike da treba ostaviti vrata otvorena sve dok ne budu stavljeni potpisi na konačni tekst mirovnog ugovora.[17]

Mirovni ugovor sa Mađarskom je potpisan u dvorcu Trijanon 4. juna 1920. Rezultat je bio sledeći: Kraljevina SHS je dobila Prekmurje, Međimurje, Slavoniju, Srem, deo Baranje (Batina – Beli Manastir), najveći deo Bačke (Sombor – Subotica) i zapadni Banat bez pomoriškog dela. Nisu dobijene teritorije koje su praktično trebale da pripadnu Srbiji: Mohač, Pečuj, Baja, leva obala na ušću Moriša u Tisu i oblast Temišvara. Drugim rečima Mirovnim ugovorom velike sile su Kraljevstvu SHS dale teritorije koje su pripale Slovencima i Hrvatima (koji su se borili u ratu na strani Austro-Ugarske), a Srbima, kao pobednicima, uskratili su teritorije na koje su imali pravo.

Na mirovnu konferenciju, delegacija Kraljevine SHS je došla bez izgrađene međunarodne politike. Delegaciju su činila četiri člana sa mandatom da učestvuju na samoj konferenciji i to: bivši predsednik srpske vlade Nikola Pašić u svojstvu predsednika delegacije, dr Ante Trubić, dr Milenko Vesnić. Pored njih delegaciju su činila i tri člana ravnopravna za davanje predloga, ali bez prava učešća na samoj konferenciji: Mateja Bošković, dr Josip Smodlaka i dr Otokar Ribarž. Gledano po nacionalnom ključu delegaciju su činila tri Srbina, dva Hrvata i dva Slovenca. Za razliku od ostalih delegacija u jugoslovenskoj nije bilo najodgovornijih predstavnika državne vlasti. Takođe, uočavamo da među njima nije bilo ni predstavnika Srba iz Vojvodine, o čijoj se sudbini odlučivalo, a koji nisu imali razloga da veruju da će hrvatski i slovenački članovi biti previše zainteresovani za što povoljnije razgraničenje u Banatu, Bačkoj i Baranji, sa obzirom na to da pitanje razgraničenja sa Italijom i Austrijom nije bilo rešeno. Srpski članovi delegacije imali su dobro razrađen plan razgraničenja sa Mađarskom i Rumunijom, takozvani „Pešićev plan“, nazvan po generalu Petru Pešiću, šefu vojne misije pri mirovnoj konferenciji. Ovim planom u okviru Kraljevine SHS ostali bi Bela Crkva, Vršac, Temišvar, Kikinda, Subotica, Baja, Pečuj i Sigetvar. Pešićeva linija je bila podložna kritici članova jugoslovenske delegacije koji su smatrali da je možda oportunije žrtvovati delove Banata i Bačke, zarad što veće dobiti na Jadranu. Vremenom je Pešićevu liniju, nasledila Pašićeva linija, nazvana po Nikoli Pašiću, koja je zvanično propagirala umereno rešenje dok je realno stajala na pozicijama Pešićeve linije. Prema Pešićevoj liniji, jugoslovenskom Banatu bi pripalo oko 685.000 stanovnika, od čega oko 265.000 Srba i oko 95.000 Rumuna, dok bi u okvirima Pašićeve linije bilo oko 656.000 stanovnika, od čega 258.000 Srba i 85.000 Rumuna. Nasuprot jugoslovenskoj delegaciji, Rumuni su u znak maksimalnog kompromisa na koji su bili spremni da pristanu samo da se odreknu minijaturnog parčeta Banata, trougla između Perleza, Pančeva i Beograda, neophodnog za vojnu odbranu Beograda. Jugoslovenska delegacija je imala veliku podršku Francuske, Engleske i Sjedinjenih Američkih Država. Jedino na području Banata, Francuzi su vodili veoma izbalansiranu politiku uzmeđu Rumunije i Kraljevine SHS. Iako mnogi istoričari osporavaju tu činjenicu, novi dokazi potkrepljuju tezu da je po pitanju razgraničenja u Banatu, značajnu ulogu imalo i lobiranje Mihajla Pupina. Uprkos podršci, velike sile su odugovlačile sa priznanjem kraljevine SHS stavljajući do znanja da njeno konačno razgraničenje, kao i mađarsko i rumunsko, pre svega zavise od njihov volje. Bilo je i izrazito neprijateljski nastrojenih sila pobednica poput Italije, koja je u stvaranju jugoslovenske države videla pretnju po svoje geopolitičke interese, pre svega na Jadranu. Teritorijalna komisija Pariske mirovne konferencije nije prihvatila nijedan srpski, ali, takođe, ni rumunski predlog o razgraničenju u Banatu. Nakon odluka komisije došlo je do politike malih teritorijalnih izmena.[18]

ZAŠTO JE KRALJEVINA SHS PRIHVATILA DA PREDA ISTOČNI BANAT?
Odricanje srpske (jugoslovenske) delegacije od Banata na Pariskoj mirovnoj konferenciji, kada je reč o Banatu, tumačeno je kraljevom ženidbom Marijom (Marie von Hohenzollern-Sigmaringen) rumunskom princezom nemačkog porekla.[19] Prema svedočenjima savremenika kraljevskog bračnog para, Marija je izgledala božanstveno, ali i bila ona koja donosi odluke u upravljanju novom državom (izgledala je pametnije i hrabrije od Aleksandra). Tako su se pojavile i intrige da su Marija i njena majka već «uzele pod svoje» jugoslovenskog prestolonaslednika koji je učinio velike ustupke Rumuniji, ne samo u teritorijalnom, već i u crkvenom smislu. Prosidba mlade i venčanje odvijali su se paralelno sa rešavanjem statusa Banata. Srbi iz ovog kraja, pojedini generali i mnogobrojni političari, bili su ogorčeni što je prihvaćeno da Kraljevini SHS pripadne manji deo Banata, umesto celog onog ravničarskog. Mnogi su bili ubeđeni da je odstupanje naše delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu bilo uslovljeno i kraljevom ženidbom.

Pristalice ideje „Velike Rumunije“ (România Mare) uključivale su čitav Banat do Tise i do Dunava u tu svoju viziju. Nisu se obazirali bez obzira na brojnost srpskog naroda u toj austrougarskoj pokrajini. Opet se Evropa ponašala kao da Srbi ne postoje.[20] Razume se, naši „prijatelji i saveznici“ Srbiju nisu ni pitali za njen pristanak. Pa nam je ostalo samo vreme i strpljenje. Iako je već javno objavljena Niška deklaracija (1914), koja je sadržavala u sebi i srpski Banat, kao neotuđivi deo!

Da bi osujetili ovaj pobednički pohod srpske vojske, lokalni Nemci i Mađari iz Banata su 31. oktobra 1918, posle kapitulacije Austro-Ugarske, proglasili nezavisnu „Banatsku republiku“ sa sedištem u Temišvaru. Osnovna ideja i zahtev im je bio da ovu oblast umesto srpske zaposednu snage Antante. Hteli su na taj način da obezbede kontinuitet Ugarske i zadrže srpski Banat u sastavu Mađarske. Njihova ideja potrajala je taman do pojave prvog srpskog bataljona. Videvši Srbe „hrabri“ osnivači izmišljene republike će pobeći. Pobegli su u tada „revolucionarnu Budimpeštu“ pred gnevom srpskog naroda, koji nije bio ni obavešten o tom „samoopredeljenju Banaćana i Banaćanki“. Pokušali su doduše vođe samozvane „Banatske republike“ i puč, koji su organizovali 20. i 21. februara 1919. po gradovima Ugarske ali ih je Srpska vojska u tome osujetila.

Definisanje granica Vojvodine, odnosno državnih granica nove jugoslovenske države prema Rumuniji i Mađarskoj je predstavljalo veliki problem. Samo su granice Srema bile nesporne sa jugoslovenskog stanovišta. Baranja, Bačka i Banat su bile tri odvojene županije u ugarskom državno-administrativnom sistemu, koji je uvažavan tokom pregovora o razgraničenju.[21] Paralelno sa procesom jugoslovenskog ujedinjenja, došlo je i do ujedinjenja rumunskog naroda. Na nacionalnom skupu u Alba Juliji (bivši Beograd) 1. decembra 1918. godine rumunski poslanici su doneli odluku o priključenju Transilvanije (bivšeg Erdelja) i Banata kraljevini Rumuniji. Pored Rumunije i Mađarska, iako poražena u ratu, polagala je istorijsko, ali poput Srba i Rumuna i narodno pravo na Banat, Bačku i Baranju. Do rešenja napetog geopolitičkog problema doći će na Mirovnoj konferenciji u Parizu, koja je počela sa radom 18. januara 1919. godine u versajskom dvorcu.[22]

A naši, sa Pašićem na čelu, dobro su se držali u Parizu. Ubedljivo su dokazivali da je Banat vekovima za Srbiju i moravsko-vardarsku dolinu; da su u njemu samo Srbi stvarni starosedeoci, a svi ostali (pa i Rumuni) bili su ili “uljezi“ ili “došljaci“. A o tome ko i od kada živi na prostorima Banata najbolje su svedočili verski objekti. Delegacija je imala i važan adut – srpska vojska zaposela je bila Banat.

Rumuni, među kojima i njihov moćni kraljevski par, imali su svoje adute. Rumuni su pretili: ako se Banat ne pripoji njima mirnim putem, problem će biti rešen – bajonetima. Da li su oni tada bili vojnički nadmoćniji, procene su bile različite. Srpska vojska je bila brojno umanjena, a i rasuta po celoj zemlji, od Đevđelije do Triglava (i dalje), od Temišvara do Zadra. I Rumunija je bila među saveznicama, pobednicima, kao i Srbija, odnosno nova južnoslovenska država. I jednu i drugu zastupala je, među velikima, Francuska. Koje rešenje prihvatiti: srpsko, rumunsko ili da bajoneti udare granične kočiće? Usvojeno je rešenje o podeli, pri čemu je Rumunija dobila veći deo Banata i tako ostala bez srpskog Temišvara (koji je istorijska prestonica Banata) i u kome su, između ostalog, rođeni Miloš Crnjanski i Dositej Obradović.

Javno mnjenje je nekako olako prihvatilo gubitak istočnog Banata. Pažnja javnosti je preusmerena na venčanje kraljevskog para u Sabornoj crkvi, kao i na to ko je imao čast da sedne za svadbenu trpezu, a uz to i kako je izgledao i bio obučen. Svadba je dugo bila glavna tema ne samo za dame u Beogradu.[23] Uspešne i dobro udate žene potpuno su se okrenule zapadnoj modi, narodno-tradicionalno se potiskivalo. Ženske zvezde svadbe bile su Rumunke, ćerka i majka, a muške? Kum, princ Albert, vojvoda od Jorka, sin engleskog kralja, stekao je opšte simpatije.

I oficirska uniforma i građanska odela su mu ležala kao salivena, a njegova komunikacija i šarm delovali su opijajuće. Princ, kasnije i kralj, najviše je doprineo da se Aleksandar dodatno afirmiše u zapadnoj Evropi kojoj se bio u potpunosti okrenuo. Tako je istočni Banat zaboravljen, a Srbi sa ove teritorije prepušteni asimilaciji. Danas, prema zvaničnim rumunskim podacima, u ovoj državi živi svega 19.000 Srba.

- Advertisement -
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti