Pišem, predviđajući prekore od strane zaštitnika maski i rukavica, koji pozivaju sveštenike da se ponašaju kao u vreme čume. Kako su samo zaplašili narod upoređujući korona virus sa čumom od koje je umiralo devedeset pet procenata zaraženih! Očigledno je da virus postoji, ali je nedovoljno proučen, i na zajedničkim mestima je neophodno da maske nose oni koji kašlju i kijaju, ako iz nekog razloga ne mogu da ostanu kod kuće. Svetinje izvor zaraze?
Ali nametati svim ljudima obavezno nošenje maske, tvrdeći pri tome „da ne možemo očekivati završetak epidemije, da ćemo zajedno proći kroz pakao, dok se ne formira kolektivni imunitet, uzdižući zarazu“ , blago rečeno je nelogično: maske, ako štite od virusa, očigledno ne pomažu stvaranju kolektivnog imuniteta.
Veliki broj mojih poznanika su se razboleli od virusa i ozdravili. Samo jedan je umro, u poodmaklim godinama, imao je dijabetes i druge bolesti. Da, mali procenat smrtnosti od korona virusa ne može biti uteha rođacima umrlih.
No, ako bez razloga i koristi niko ne strada zašto država umnožava uzroke stradanja naroda, povlađujući izopačenostima mladih, ubistvima u utrobi, zloupotrebi alkohola, duvana i narkotika, a kao lek ne predlaže ispravan život – već maske? Zar država ne ulaže velike napore da greh, koji priziva sve moguće nesreće, postane norma?
Bez bluda i nepristojnih reči teško je zamisliti savremenu školu i visokoškolske ustanove. O ponašanju naših hrabrih oružanih snaga bolje je ćutati. Bolesti i epidemije, puštene zbog raspada duša, ne dovode u nedoumicu plotoljubive sluge naroda: ljudi ploti misle samo o ploti i pre svega o svojoj.
Zašto optužuju sveštenike koji ne nose maske u Hramu? Umesto optužbi za egoizam i ravnodušnost prema bližnjima, hajde da zamislimo jednu lepu sliku. U Hramu teče Služba, sveštenici i verujući narod su bezbedni sa maskama, sigurno zaštićeni jedni od drugih, tužioci uspokojeni.
No, dalje, ova divna slika se ruši – počinje Pričešće. Bolesni koji nemaju simptome, u crkvenim odeždama, uzimaju Čašu i tri puta iz Nje piju! Zatim, stavljaju maske da ne gneve tužioce, i sa tom Čašom idu da pričešćuju vernike, potapajući Ložicu u alkoholni rastvor. Zašto? Kakva je korist od tolikog potapanja ako se pričešćuje iz Čaše iz koje su pre toga pili bolesni sveštenici bez simptoma?
Sledeći logiku zaplašenih životoljubaca, možemo doći do bogohulnih zaključaka i bogoboračkih rešenja: Liturgiju je potrebno ukinuti zato što i patrijarh i episkopi i sveštenici mogu biti bolesni, no bez simptoma, i posle njihovog Pričešćivanja iz Čaše nema koristi od pranja Ložice u alkoholnom rastvoru, i sve mere predostrožnosti su beskorisne.
No, Božanstvena Liturgija će se služiti do kraja veka, pa šta onda da rade zaplašeni vernici? Veliki izbor nemaju – ili će zaboraviti na put u Hram, što su mnogi i učinili (da bi se zarazili u autobusu ili prodavnici, ili u svom domu), ili se okrenuti, prihvatajući u sebe Hrista, i poći ka Hristu, ako je to volja Božja.
Uzgred, teško da smo dorasli do visina svetih, iako o takvoj blaženoj končini, mislim, maštaju mnogi vernici. No, ako nismo dorasli, mogli bi bar da se stidimo i na taj način iskupljujemo svoje maloverje ispoljeno saglasnošću se tvrdnjama da je moguće zaraziti se u Hramu od ikona, Krsta i Ložice. Zar nas ne zbunjuje to što se više plašimo da se ne zarazimo nego da se otrujemo: ne škrope se izvorskom vodom naše Svetinje u našim Božjim domovima!
Ili oni više nisu naši ako su odjednom postali izvori zaraze? Jesu li osvećivali ikone i Krst da bi ih prskali otrovom? Stavljajući poveze, počeli smo da se otuđujemo jedni od drugih, videći opasnost čak i u pastirima. Odlazeći u „samoizolaciju“, prihvatajući kao dužnost očigledno tlačenje, ne želimo ni da pomislimo da oni mogu postati početak progona, a naše dobrovoljno učešće u probnim predstavama samo će ubrzati dolazak one završne – pogubni spektakl koji će uzdići Licemera nad licemerima.
