Vučić priznaje kosovo za godinu ili dve
Kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić 3. i 4. septembra išao u Vašington na sastanak sa predstavnicima kosovskih separatista, srpska javnost strahovala je da bi se odatle mogao vratiti sa potpisanim priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije. Zaista, Vučić i premijer separatističkog Kosova Avdulah Hoti, u prisustvu američkog predsednika Donalda Trampa, potpisali su dokument koji su mnogi stručnjaci nazvali odloženim priznavanjem južne srpske pokrajine.
U kojoj meri sporazum donosi trenutak formalnog priznavanja nezavisnosti Kosova od Beograda, za rusku agenciju REGNUM je govorila Jelena Guskova, stručnjak za Balkan i direktor Centra za proučavanje savremene balkanske krize pri Institutu za slavistiku Ruske akademije nauka.
Da li se sporazum koji su Beograd i Priština potpisali u Vašingtonu može smatrati indirektnim priznanjem Kosova od strane predsednika Vučića ili bar poslednjim korakom ka ovom priznanju?
– List koji je potpisan u Vašingtonu ne može se nazvati ozbiljnim međunarodnim ugovorom, jer su njegov sadržaj i forma vrlo čudni. Dakle, on nema ni „kapu“ – to je samo papir, dogovor sam sa sobom. Kapica obično kaže ko, gde, sa kim i kada zaključuje ugovor. Ovo nije ovde slučaj. Takođe, potpisi su podeljeni – Aleksandar Vučić je potpisao svoj list, Avdullah Hoti – njegov. A tekstovi se ne podudaraju. Kada počnete da analizirate tekst ugovora, dolazite do zaključka da je on potrebniji Sjedinjenim Državama nego Srbiji. Srbija bi mogla i bez ovog sporazuma. Albanci su, pak, u Vašington išli samo radi nezavisnosti. Nisu želeli da se pridruže „malom šengenu“, reše pitanje struje, jer to doživljavaju kao dominaciju Srbije. Ali onda su se sa svime složili, nisu se protivili svojim najboljim prijateljima i pokroviteljima – Amerikancima.
Šta mislite o sadržaju ovog dokumenta?
– Dokument u celini je veoma čudan, jer sadrži albanske, srpske i bliskoistočne probleme, kao i Rusiju i Kinu. Na stranici i po, toliko je pomešano da je teško razaznati glavne teme. Mislim da će Donald Tramp sada reći glasačima o velikim uspesima u uspostavljanju mira na Kosovu, o promovisanju svoje ideje o prenosu ambasada u Izraelu, o brizi o američkom kapitalu, tvrdiće da je pomogao da se zaključi sporazum koji je veoma koristan za Ameriku i koji je Evropa nisu mogli da se dogovore preko 20 godina. To je za njega najvažnije, a šta će biti dalje, njega nije briga, čak i ako Evropu zbog toga boli glava.
Mnogi analitičari, posebno u Srbiji, smatraju da ovaj ugovor nije trebalo da bude potpisan i da je korak ka priznanju Kosova i Metohije. Izgleda da je priznavanje nezavisnosti odloženo, sporazum sadrži sumnjive tačke koje se mogu tumačiti na različite načine. Ali čini mi se da taj sporazum niko nikada neće ispuniti. Ne postoje glavne tačke koje bi govorile o odnosima Srba i Albanaca, Beograda i Prištine, nijedna reč nije rečena o položaju Srba na Kosovu i Metohiji i o daljim koracima političke interakcije. Tramp je, prirodno, ispunio zadatak koji je sebi postavio i odmah je poslao ceo ovaj pregovarački tim u Brisel. Već tamo su nastavljeni pregovori po tradicionalnoj šemi koju je Evropska unija 20 godina predlagala i Srbiji i Kosovu.
Na kraju briselske runde pregovora 7. septembra objavljeno je da su ovog puta stranke otvorile nove teme, poput formiranja Zajednice srpskih opština, finansijskih potraživanja stranaka i imovinskih pitanja. U kojoj meri rasprava o ovim temama približava završetak pregovaračkog procesa?
– Ne bih sada o završnoj fazi. Aleksandar Vučić uspeo je iz Vašingtona da izjavi celoj Srbiji da neće biti priznanja nezavisnosti Kosova i da je uspeo da ukloni desetu klauzulu, koja se odnosi na uzajamno priznavanje, iz ugovora. Stoga će u Briselu sada biti teško vratiti se na ovu temu. Započeće samo sondiranje tla, identifikujući teme koje su važne za razmatranje. Čini mi se da će se pregovori polako nastaviti dok se pritisak na Srbiju ponovo ne poveća, kao što je bio ranije, i dok im se ne naredi da brzo izvrše ono što diktiraju ili Vašington ili Brisel. Čini nam se da Vašington neko vreme neće obraćati pažnju ni na Srbiju ni na Kosovo, prebacujući zadatak nastavka razgovora na Brisel.
Šta bi Beograd mogao da učini da ojača svoju poziciju u briselskim pregovorima?
– Da odluka koja će biti doneta na kraju briselskih pregovora ne bude jedina odluka predsednika Vučića, Srbiji je potreban jak pregovarački tim, vrhunski stručnjaci za sva pitanja. Veliku pažnju treba posvetiti položaju srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji – ne samo stvaranju Zajednice srpskih opština, već i statusu srpskih hramova i manastira. Neophodno je razgovarati o očuvanju kulturnih vrednosti, o mogućnosti da deca uče u srpskim školama i uče srpski jezik, o povezanosti srpskog stanovništva regiona sa Srbijom, o otvorenim granicama, o statusu univerziteta, o srpskim pasošima za Srbe u regionu. Postoji mnoštvo pitanja o kojima treba razgovarati.
Ali ako govorimo o tome koliko je napravljen korak ka nezavisnosti, onda on nije učinjen sada, već 2013. godine, kada je potpisan Briselski ugovor. Bio je to ogroman skok ka nezavisnosti za Kosovo, a sada je ostao samo mali korak. Tada je stvorena granica između Srbije i Kosova, a sada čak ni predsednik Srbije ne može da dođe na teritoriju „svog“ južnog regiona bez dozvole kosovskih vlasti. Ovo je bio glavni korak koji je Albance uverio da su nezavisni.
Mislim da će Srbija postepeno biti istisnuta, a Vučić će pristati na nezavisnost regiona. Ali da li će to biti za godinu ili dve – videćemo. Ako se odugovlači sa ovim pitanjem, Zapad će ga lako zameniti. Evropa i Sjedinjene Države imaju bogato iskustvo – ako predsednik ne uradi ono što mu se kaže, onda se jednostavno promeni.
Do sada je Ruska Federacija bila najvatreniji branilac interesa Srbije po pitanju Kosova i Metohije. Izgleda da je potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma srpsko rukovodstvo namerno izabralo stranu Zapada …
– Teško je reći da li se rukovodstvo Srbije odlučilo na ovaj korak, svesno ili nesvesno. Zaista želim da verujem da je to nesvesno, da Vučić nije imao vremena da shvati, čitajući na engleskom, kako da protumači svaku tačku i koliko je to važno za Srbiju. Na primer, da li je neophodno graditi puteve za Albance, zašto dozvoliti uzajamno priznavanje Izraela i Kosova, ako je ranije uloženo toliko napora da pojedinačne države opozovu priznanje? Koliko je važna revizija zavisnosti Srbije od ruskog gasa?
Volela bih da verujem da Vučić shvata jednu nespornu činjenicu – nijedan političar u Srbiji neće moći da ostane na vlasti ako kvari odnose sa Rusijom. Narod ovo ne prihvata. Stoga će, bar spolja, Vučić održavati one prijateljske odnose koje je bilo teško razviti poslednjih decenija.
Rusija je spremna da pomogne Srbiji i uvek pomaže, posebno u Savetu bezbednosti UN, ali do određene mere. Sve dok samo rukovodstvo Srbije ne promeni svoj stav prema rešenju kosovskog pitanja.
Ako sam Vučić potpiše priznanje Kosova u bilo kom obliku, onda će Rusija slediti njegovu odluku?
– Moskva je uvek govorila da podržava Srbiju sve dok sama Srbija drugačije ne reši to pitanje. Ali ova odluka treba da bude u interesu svih naroda, i Srbije i Kosova. Umesto Srbije, Rusija ne može da rešava pitanja očuvanja srpske teritorije, odnosi sa evropskim organizacijama, sa Sjedinjenim Državama, brinu o interesima Srbije ako to ne učini i sama Srbija. Moskva ima svoj stav o Kosovu – mi se pridržavamo Rezolucije 1244 i ne priznajemo nezavisnost autonomne srpske pokrajine. Ali, čim Srbija odustane od ove rezolucije, čim zvanično prizna nezavisnost Kosova u bilo kom obliku, Rusija neće imati razloga da je ne podrži.
Ako Srbija u dogledno vreme formalno prizna nezavisnost Kosova, kako ovaj korak može uticati na Republiku Srpsku?
– Što se tiče Republike Srpske, ona je na drugačiji način izgradila svoje odnose sa Rusijom, SAD-om, Zapadom, jer, i ne smemo to zaboraviti, Republika Srpska nije nezavisna država, iako tome teži. Mnoge odluke parlamenta, vlade i predsednika Republike Srpske usaglašene su sa Moskvom i služe samo u korist srpskog naroda u Republici. Situacija u Srbiji je za njih važna, ali nedovoljna da izgube kurs – zaključuje Jelena Guskova.
