Istorija zločina i nasilja nad Srbima u južnoj srpskoj pokrajini je stara više od tri veka. I po pravilu, recep je isti. Kao onaj pre trista godina, tako i danas. Samo su imena izvršioca i žrtava različita.
I vreme u kome se to dešavalo se razlikuje. Prvo je to bilo za vreme turske imperije a onda za vreme Prvog svetskog rata, pa za vreme Drugog svetskog rata, pa za vreme Titovog komunističkog režima kao i danas u vreme zapadne okupacije južne srpske pokrajine. I uvek su po prvilu Albanci bili miljenici i privilegovani nasilnici i zločinci koji su nekažnjeno mogli da vrše progon i ubijanje svojih komšija Srba. Dovoljno je samo pročitati konzulska pisma srpskih konzula sa Kosova i Metohije Nušića, Rakića i drugih i uvideti razmere egzodusa i patnje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Danas se to isto ponavlja. Primera radi, Abaz Ademi rodom iz sela Karače opština Vučitrn sa svojih sedmoricom sinova teroriše Srbe iz sela Gojbulja. Zaposeli su kompletno srpsko selo Miroče koje je napušteno 1999. godine i na tuđem imanju bez da su išta kupili napravili su farmu sa više od 80 krava. Miroč je selo koje se graniči sa selom Gojbulja iz kojeg Srbi nisu otišli. Lazar Đorđević u Gojbulji je zasadio svoj voćnjak kojeg su sinovi Abaza Ademija Arsim, Abdula i Gzim isekli i uništili. Pomenuti Lazar ih je prijavio policijskoj stanici u opštini Vučitrn da bi ovi iz policije odmah obavestili nasilnike koji su potom pretukli Lazara i njegovu majku. Lazar je inače porodični čovek, otac troje dece.
Ovo nije jedini Srbin koga ovi nasilnici terorišu. Prošle godine je Bratislav Perić otišao u svoju njivu sa svojim taktorom da njivu obradi ali su ga pomenuti nasilnici sačekali i upozorili da nikada više u svoju njivu ne dolazi. Slične nevolje imaji od iste porodice i ostali stanovnici sela Gojbulje kod Vučitrna.
Tokom 1999. godine je 34 sela opštine Vučitrn sa gradom Vučitrn ostalo bez Srba. To su sela Nevoljane, Bukoš, Kolo, Taradža, Pantina, Svračak, Medakovac, Pestovo, Novo Selo, Samodreža itd. Srbi se u ova svoja sela nikada nisu vratili. Njihova imanja nisu prodata. Ne zato što Srbi nisu hetali da ih prodaju nego zato što Albanci ne žele da ih kupe već su ih samo prisvojili. Sva srpska groblja u ovim selima su preorana sa ciljem i namerom da se tragovi postojanja Srba na ovim prostorima zatru zanavek. Crkve su takođe porušene i nestale bez traga. Od kuća nema ni pomena.
Sa istovetnim problemima se susreću i ostali Srbi širom Kosova i Metohije gde se pravda sprovodi po sistemu kadija te tuži, kadija ti sudi. A oni Srbi koji se usude da se na KiM vrate montiranim sudskim procesima samoproglašene republike Kosovo sa lažnim svedocima osuđuju se na dugotrajne vremenske kazne zbog navodnih ratnih zločina. Na delu je preslikan hrvatski recept. Oterati Srbe u masovnom broju a one koji žele da se vrate oterati u tamnicu.
Zato paradoksalno zvuči kada danas separatisti iz Prištine tuže državu Srbiju za genocid imajići u vidu koje su sve zločine nad Srbima izvršili.
Iz pomenutog sela Gojbulja više od 200 mladića je završilo u Norveškoj. Dobar deo njih je zatražio politički azil. Otišli su ne samo zbog albanskog nasilja nego i zato što nisu imali zaposlenje. Aleksandar Vučić je demontirao institucije srpske države a fabrike nije otvarao, pa su mladići morali da odu. Ali rezultat je isti. Gojbulja ostaje bez Srba bilo da su Srbi otišli zbog albanskih zlodela ili Vučićevog nečinjenja. Uostalom, predsednik kaže da mi na Kosovu nemamo ništa. Nikada do sada nije izgovorio reč o povratku 200 hiljada proteranih Srba od kojih je najveći deo otišao upravo u vreme kada je on bio ministar u vladi Slobodana Miloševića. On se hvali da neće da dozvoli ni 17. mart ni Oluju za koje su krivi, kako on kaže, njegovi prethodinici. Svakodnevno nasilje nad Srbima i njihov tihi odlazak se valjda ne računaju.
Srbija ima pravo bez obzira što nema trenutno jurisdikciju nad južnom srpskom pokrajinom da procesuira sve albanske zločince i nasilnike jer ta zlodela nikad ne zastarevaju. Ali državna bezbednost Srbije se bavi praćenjem političkih protivnika Aleksandra Vučića a ne zaštitom ugroženih Srba. Ruska Federacija za sve zločine ukrajinskih oficira i vojnika u Donbasu prema ruskom narodu iako je Ukrajina nezavisna država je otvorila sudske istrage. Bavi se nasiljem nad Rusima kako u Donbasu tako i u drugim gradovima gde Rusi stradaju kao što je recimo Odesa.
Nažalost, Aleksandar Vučić se u dobrom delu Briselskim i Vašingtonskim sporazumom odrekao južne srpske pokrajine. Ostalo mu je još da ubedi Ruse da ne stave veto u Savetu bezbednosti pa da potpiše sa separatistima uzajamno priznanje. Kroz Janšin non-pejper, za koga se opravdano sumnja da iza njega stoji Aleksandar Vučić, otvoreno se nudi KiM za Republiku Srpsku. Kakvo nedržavničko ponašanje. U suštini stvari, mnogo se lakše brani ono što je po međunarodnom pravu tvoje nego račun bez krčmara za nešto što je u pravnom smislu problematično a to je BiH.
Očito je da je vođenje nacionalne i državne politike slaba strana ovog političkog trgovca iz Čipulića kod Bugojna.
Informativna služba
Narodnog pokreta Srba sa Kosova i Metohije
„Otadžbina“
