Izvodi iz knjige Episkopa Bačkog dr Irineja Bulovića „Sveto Pričešće: izvor zdravlja ili izvor bolesti?“
Priča o pričešćivanju iz jedne kašičice kao opasnom, pa i zaraznom, i o pričešćivanju svakog vernika pojedinačno posebnom kašičicom, i to sa jednokratnom upotrebom, kao preporučivom i „bezbednom” potpuno je deplasirana i besmislena. Apsolutno je nemoguće pričestiti se „od jednoga Hleba i iz jedne Čaše”, a da se pritom izbegne svaki fizički kontakt sa drugim ljudima.
To je nemoguće čak i u običnom svakodnevnom životu: svaki proizvod, počevši od običnoga hleba, i svaki predmet, počevši od najobičnije čaše, neminovno prođe kroz mnogo ruku dok ne dospe u naše ruke. (…)Sve ovo važi i kad je reč o svetoj Tajni Evharistije i Pričešću na njoj: hleb predloženja koji će postati Hleb života kao Telo Hristovo neko mesi i peče, pre i za vreme Liturgije prolazi kroz ruke čteca ili crkvenjaka, a neposredno pred Pričešće vernih iz svetog Putira se pričešćuju episkop, sveštenici i đakoni, i to pijenjem iz iste Čaše, bez ikakve kašičice, a posle Pričešća vernih sveštenici i đakoni upotrebe sav preostali sadržaj svetoga Pričešća. Sledstveno, koliko je kašičica upotrebljeno ne menja stvar jer se opštenje u istom Pričešću ne može izbeći. (…)
Sledstveno, sva naklapanja o ovakvom ili onakvom načinu pričešćivanja hrišćana (jednom kašičicom ili sa više njih, uz prateću dezinfekciju istih i slično) dok traje pandemija koronavirusa samo su dimna zavesa, providan izgovor za stvarni stav i sadržaj poruke samonaznačenih „dušebrižnika”: oni su ustvari protiv Pričešća kao takvog, oni bi ga najradije zabranili.
Iako se sami ne pričešćuju, a u većini slučajeva uopšte i nisu vernici, ubiše se od brige za vernike, pa se zato, kao „pravi humanisti”, na silu mešaju u pitanja vere i načina njenog praktikovanja u Crkvi, praveći se da ne znaju da svojom intervencijom ukidaju slobodu i ljudska prava svojih sugrađana mada se inače za ta prava tako gromko zalažu. (…)
Mi duboko verujemo, bez zadrške, da se u svetom Pričešću istinski – realno, a ne metaforički ili simvolički – sjedinjujemo sa Hristom, Gospodom i Spasiteljem našim. Za nas sveto Pričešće, kao vrhunac svenarodnog akta i događaja Evharistije, jeste Telo Hristovo, samim tim Hleb života, i Krv Hristova, samim tim Čaša blagoslova. Iz toga sledi i naša vera da je ono Lek besmrtnosti, kako ga je već početkom 2. veka po Hristu nazvao sveti Ignatije Bogonosac, i da ni u kom slučaju ne može biti izvor ili uzrok bolesti, zaraze i smrti. (…)
Na osnovu svega navedenog samo se jedan zaključak nameće: hrišćanin se može zaraziti bilo gde, čak i u hramu Božjem ukoliko vlada neka infekcija, i na različite načine, ali od svetog Pričešća – nikad i nikako. Ovim ne pretvaramo osvećene evharistijske Darove u objekt, u nešto izdvojeno i nezavisno od ukupnog sabornog liturgijskog činodejstvovanja, a još manje u volšebni, magijski objekt koji dejstvuje ex opere operato, prinudno i automatski, bez ikakvog našeg slobodnog i dobrovoljnog učešća kroz veru, ljubav, blagodarenje i podvig.
Ova naša konstatacija dovodi nas, neizbežno, do sledeće činjenice: sveto Pričešće jeste Hleb života, Čaša blagoslova i Lek besmrtnosti pod uslovom da mu pristupamo „sa strahom Božjim, verom i ljubavlju”, a ne na način suprotan ovim izrazima našeg smirenog prihvatanja Dara nad darovima.
