„Srbija je najstrašnija država u regionu, okupirana. Ona je dno dna. Ovo što se dešava u ovoj zemlji je do to mere ponižavajuće. Da imaju takvu vlast, da njima vlada mafija, da primitivci vode ovu državu. Da se ponašaju kao najgori ološ sa stadiona. Kada bih morao da pravim film o Vučiću, onda bih morao da povraćam sve vreme. A to nije dobro za priču“, rekao je režiser Goran Marković u intervjuu za Buku.
Naš proslavljeni reditelj Goran Marković bio je gost Bukinog audio podkasta, gde je govorio o stanju u državi, jugonostalgiji, filmskom stvaralaštvu nekada i sada, ali i tome da li neko od aktuelnih vladalaca daje dovoljno materijala da se o njima snimi film.
Goranu Markoviću je bilo predodređeno da će se baviti filmskom umetnošću, budući da su mu roditelji bili slavni glumci Olivera i Rade Marković. Studije je završio u Pragu kao član čuvene „zlatne petorke“ i od tada je režirao 15 igranih i oko 50 dokumentarnih filmova kao i brojne predstave.
Već dve godine živimo u „novoj normalnosti“ uzrokovanoj epidemijom. Pre skoro 40 godina snimili ste film „Variola vera“ u kom se, između ostalog, govori i o psihičkim lomovima koje epidemija može izazvati kod čoveka. Kako vam izgleda svet, da li smo sačuvali prisebnost ili smo još više poludeli?
– Ne znam kako izgleda svet. Pošto mnogo ne izlazim, ne znam kako izgleda ni moja okolina. Znam kako se ja osećam. Ja sam vrlo loše zbog ove epidemije. Psihički. Osećam se kao da sam u zatvoru i kao da mi je neko ukrao godinu-dve života. Bukvalno imam iskustvo zatvorenika odnosno, shvatio sam kako to mora izgledati kada nekoga uhapse i zatvore ga u ćeliju i šta li se tom zatočeniku može dešavati u glavi.
Ono što se meni dešava je tako delimično – kao da imam zatvorsko iskustvo. Nedavno je počela da me boli glava i otišao sam kod jednog poznatog neurologa koji me pregledao i rekao da sam zdrav, jedino što imam su tenzične glavobolje. To je prouzrokovala ova situacija. Ne znam kako je kod ostalih, kako je kod vas, ali kod mene je tako – rekao je Goran Marković za Buku.
Jednom ste izjavili da ste jugonostalgičar i da niste ljubitelj novonastalih banana država nastalih nakon raspada stare zemlje. Zbog čega?
– Mislim da je Jugoslavija bila odlična država, uz sve nedostatke kakva je recimo bila epidemija velikih boginja. To što se desilo 1972. da se u srcu Evrope dogodi jedna iskorenjena zarazna bolest bila je sramota za tu zemlju. Smatram da je tada počela da se klima ta država. Ali, što reče Lenjin „došle su nam glave barabe u našim redovima“. Ti nacionalisti, lovci u mutnom i tipovi koji su krali ili se okoristili, manipulisali ljudima su zapravo te barabe koje su rasturile sve.
Ne mislim da je došlo naređenje izvana iz Amerike, ili ne znam odakle, da se ta zemlja rasturi. Ne vidim razlog zašto bi to bilo tako. Nije postojao nikakav praktičan razlog. Oni su samo želeli jače prisustvo i bazu na Kosovu, što su na kraju i dobili. Sećam se da mi je u vreme pre raspada Jugoslavije Dragoljub Mićunović rekao – zamisli onaj ludak Milošević hoće da izazove rat jer Amerikanci hoće da imaju bazu na Kosovu. To je bilo pre svega. Ne kažem da je to uzrok rata. Na kraju krajeva, ta zemlja se već jednom raspadala.
Ali ako uzmete koliko je ljudi stradalo u Drugom svetskom ratu zbog raznih bombardovanja doći ćete do cifre koja je manja od one koliko ih je stradalo u ratu. A poginuli su u bratoubilačkom, građanskom ratu. Ta zemlja je oduvek, nažalost, bila na klimavim nogama. Ali, ja sam je voleo. Smatrao sam da je to moja zemlja. Moj otac je imao stan u Budvi. U tom gradu sam proveo 50 godina svog života. Otkako se raspala Jugoslavija tamo nisam otišao. Sad da dođem tamo, da dajem pasoš i idem po iznajmljenim sobama po nekim „soliterčinama“ ne pada mi na pamet.
Kada bismo mogli da iskoristimo vaše filmove, odnosno makar njihove naslove, kako vam izgledaju državice danas kao „Urnebesna tragedija“ ili kao „Sabirni centar“ loših nacionalnih politika i političara?
– Pre „Urnebesna tragedija“. Znate, u ovoj reviji tih banana država, mislim da je ipak najstrašnija Srbija. Ona je dno dna. Ovo što se dešava u ovoj zemlji je do to mere ponižavajuće. Da imaju takvu vlast, da njima vlada mafija, da primitivci vode ovu državu. Da se ponašaju kao najgori ološ sa stadiona. Evo, dobar je primer ova nedavna poseta premijera Crne Gore Krivokapića kada ga je onaj dripac (ministar Nedimović prim. aut) dočekao u farmerkama. To je ova zemlja. To je jako dobar pokazatelj.
Mnogo su bolja metafora ove mašine za mlevenje ljudi. To je u stvari prava slika. Neko je morao te mašine da naruči, da se naprave. Neko je morao te mašine da prenese preko granice. To je sigurno deo organizacije u koju je upletena država. Znači, živimo u državi u kojoj melju ljude. Prave, što reče ovaj, kome neću da pominjem ime jer sam se tako zarekao, ćevapčiće od ljudi. Znate da znam mnogo ljudi koji su prestali da jedu ćevape zbog tih priča. Neće prosto u kafani da ih naruče, jer ih asociraju na te strašne priče.
Ipak, takva situacija nije u ostalim državama. Ovo što se desilo u Crnoj Gori da je vlast, bar njen deo, mirno predat opoziciji je jako pozitivno. Neko je smogao snage da svoju vlast, nesporno autoritarnu, koja traje decenijama, od koje se okoristio i u kojoj je vladao strahovladom i mutnim radnjima, ipak je priznao poraz i postao opozicija. Ili u Hrvatskoj. Kada sam gledao inauguraciju novog predsednika na kojoj je bio i premijer iz druge stranke, rekao sam – to je nešto. To je ovde nemoguće. Ovde će se promena vlasti desiti na ulici i uz padanje glava.
Hajde da verujemo u drugačiji ishod.
– Pa i ja se nadam.
U više vaših projekata, ne samo igranih, već i dokumentarnih filmova, Josip Broz Tito je glavni akter.?
– Nisam promenio mišljenje o njemu. Tito je ipak bio jedan hohštapler svetskog ranga, koji je bio jako vešt i koji je imao izvesna osećanja prema svom narodu. Ako ništa drugo, delio je ono što je zahvatao sa ljudima. U Jugoslaviji se jako dobro živelo. Imali smo pasoš uz koji smo mogli da idemo bilo gde. Nisam morao da vadim vizu za Ameriku. Tito je bio operetski diktator. Sve je to imalo jednu lakoću. Nije za džabe sekao vene za jednom operetskom pevačicom iz Zagreba. Opereta i taj srednjeevropski lagani ritam kao „Kraljica čardaša“, to je bio Titov svet koji je preneo ovde. Sada imamo drugu situaciju. Sada su na sceni morbidni tipovi, zlikovci, ljudožderi. To je razlika.
Da li vam neko od današnjih balkanskih vladalaca deluje dovoljno inspirativno za snimanje igranog ili je dokumentarni film najbolja opcija za opis stanja u našim društvima i najveći filmski domet za, recimo, Vučića, Dodika ili Đukanovića?
– Oni su za ove televizijske kanale koji se bave Hitlerom i Musolinijem. Jednog dana će se možda pojaviti na History channel-u. Prosto, nisu zaslužili da budu deo nekog umetničkog poduhvata, zato što je njihova pojava do te mere nižerazredna i nema nikakve drame u tome. Bila bi drama da su oni ispravni ili interesantni ljudi koji su prinuđeni da u određenim okolnostima rade razne stvari. Uostalom, pokušavam sada da napravim projekat koji će se baviti jednom našom istorijskom ličnošću iz bliske prošlosti. Neću da kažem ime, ali ne verujem da će mi dozvoliti to da radim. Ova država se užasno boji. Ova serija „Porodica“ je bila interesantna jer je otkrila neke stvari. Međutim, ako već pravite neku umetničku priču, ne možete da „povraćate“ nad vašim junacima. Kada bih morao da pravim film o Vučiću, onda bih morao da povraćam sve vreme. A to nije dobro za priču. Kad pogledate fenomenalnog glumca Bruna Ganca kada igra Hitlera, vidite da ga ne opravdava, ali ga razume. Shvata šta se u glavi tog idiota dešavalo i pokušava da to glumačkim sredstvima na neki način ispriča. Ne možete da pravite film sa likom kojeg mrzite i prezirete.
Mora se imati kritički otklon.
– Da, a ovi to ne zaslužuju. Ne zaslužuju bilo kakav otklon i bilo kakvo razumevanje.
Koliko je onih koju su na kraju posle sukoba devedesetih uspeli da operu ruke od prokletog rata i njihove uloge u svemu?
– Većina. Uzmite samo Socijalističku partiju Srbije koja je u osnovi bila zločinačka. Oni su se pretumbali u društvo milionera. Oni su sada ekipa koja „krcka“ pare. I sve se svodi na onu – Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa. Sreo sam jednog divnog čoveka, koji je sticajem okolnosti ostao blizak SPS-u. Ispričao mi je kako je nedavno sreo Ivicu Dačića i pitao ga šta je naša današnja politika. A Dačić mu je odgovorio – Nemci prolaze, a mi se pravimo mrtvi. To su tačno oni. I ustali su iz groba.
Kao u „Sabirnom centru“.
– Dabome, kao neke spodobe se smucaju po našim životima. Šta da radimo. Mi smo zaslužni za to. Ako ćemo pošteno uz sve manipulacije, zaglupljivanja, laži ipak je ovaj narod izabrao Miloševića i bira tog Vučića. Svaki kreten može da poželi da bude šef države, ali to mora neko da podrži.
Vaša dela decenijama se odnose kritički prema stvarnosti u našim društvima. Niste stali na tome već uvek jasno i glasno ukazujete na različite društvene devijacije. Za razliku od vaše glasne kritike, mnoge vaše kolege još „glasnije“ ćute?
– Ima umetnika koji smatraju da politički angažman nije njihova dužnost. To je legitimno. Ali, gori primer od toga su oni koji podržavaju ovakvu vlast i koji su njeni šrafovi. Koji su učesnici i kolaboranti. Ovo stanje u mojoj zemlji smatram klasičnom okupacijom. Skoro sam čitao neke podatke na internetu koliko je ljudi streljano u Beogradu za vreme Drugog svetskog rata ili koliko je deportovano. Shvatio sam i da je ovo neka vrsta okupacije. Ne streljaju još uvek, ali nije rečeno da neće. Pa fine države poput Argentine i Čilea su punile stadione sa neistomišljenicima koji su netragom posle nestali. Nismo mi ništa bolji. Još smo veća banana država od Argentine. Kada vidite Buenos Ajres, to je svetski grad. A ipak se to tamo dešavalo. To je grad u koji su intelektualci bežali iz nacističke Nemačke. Nije rečeno da kod neće biti gore i da neće početi posete na vratima. To je poslednja faza. Nadam se svakako da neće doći do toga i da će se oni raspasti sami od sebe i da će puknuti kao besmislen naduvani balon.
Ovde se jako mnogo ljudi obogatilo za vreme rata. Na primer Krle (Nebojša Krstić prim. aut). On je čovek milioner. A pri tome je bio pevač bez sluha u grupi „Idoli“ pre rata. Napravio je celu finansijsku imperiju na osnovu ratne anarhije. Ili, recimo, Milorad Vučelić koji je bio književni kritičar. Danas je multimilioner – zaključio je Goran Marković.
