Nestorović Dana, poreklom iz Ćuprije, ne ide više na svoje radno mesto u staračkom domu gde je zaposlena od 2017.godine. Ova Srpkinja koja živi u okolini Pariza, kako kaže, nije podlegla pritiscima da se vakciniše i njoj više nije dozvoljeno da radi od 15.septembra od kada je u Francuskoj na snazi obavezna vakcinacija za sve zaposlene u zdravstvu i staračkim domovima. Evo šta nam je Dana rekla o svom slučaju.
Počela sam da radim 2017 u državnom staračkom domu kao ASH (pomoćni radnik u zdravstvu). Sve je tada bilo drugačije nego sada. Kolege su se međusobno pozdravljale rukovanjem, poljupcima u obraz. Pored profesionalnog izvršavanja svakodnevnih zadataka i obaveza, smejali smo se i družili kad god smo za to imali prilike van posla. Bilo je tu i zajedničkog slavlja, rođendana i druženje uz piće posle posla. Jednom rečju izuzetan ambijent koji nam je pomagao i u poslu.
Svoj posao sam radila od srca, volela sam pomoći starim ljudima koji su ostavljeni i slika njihovih tužnih lica kada se odvajaju od svojih najmilijih uvek je prisutna. Gledala sam uvek da im povratim osmeh na njihovim tužnim licima, da ih ohabrujem da život ima smisla i u staračkom domu, da mogu nazvati svoj dom i tu gde su i da nisu sami.
Dana se jako brzo uklopila na poslu i kolege su je odmah prihvatile jer je uvek bila pozitivna i nasmejana. Tako su je prihvatili i upoznali stari ljudi koji su boravili u staračkom domu. Njen osmeh, kada pokuca ujutru na vrata da im odnese doručak, davao im je nadu za život i svako se veoma brzo vezivao za taj osmeh i harizmu Srpkinje. A onda se sve promenilo već od samog početka svetske pandemije.
Sve se promenilo zbog Kovida od prvog dana. Bum, panika izmedju kolega, strah, udaljenost među nama, napetost jer su nas svaki dan plašili brojevima preminulih u drugim staračkim domovima. Tu su počeli naših strašni dani rada, gde se radilo i dvanaest sati neprestano, pod strahom i panikom zaposlenih. Ja sam od početka gledala drugačije na ovu situaciju, smireno bez panike, što je pojedinim kolegama smetalo.
Ubrzo pojedine kolege uzimaju bolovanje, savladalo ih strah od Kovida a mi koji smo ostali radili smo bez prestanka i nismo imali pravo da tražimo odmor jer ne bi imao ko da radi. Da napomenem i početnu paniku jer nismo imali maske, rukavice ,skafandere…Svaki dan su nam govorili kako je broj mrtvih sve veći. Sreća pa u tom početnom periodu u proleću 2020.godine, kod nas još niko nije bio zaražen. I op, taman smo se obradovali jer u našem staračkom domu nije imao niko sa Kovidom, videla sam nekog doktora u skafanderu koji ide od sobe do sobe i testira korisnike doma.
Sutradan je već nekoliko korisnika bilo pozitivno i tada se sve menja. Odmah izolacija, panika, međutim mi i dalje nemamo čime da se zaštitimo. Jednu masku smo nosili 12h, gušili smo se pod njima i dobijali smo neke plastične zaštite da stavimo. Čak su moje kolege morale da seku džakove da bi se obukli jer nismo imali dovoljno opremu. Situacija je bila zaista teška.
Korisnici doma su nas gledali uplašeno a njihov strah se povećavao kada su nas gledali tako obučene u džakove. Nisu svi razumeli situaciju jer su neki bili bolesni a neki nemaju dobro pamćenje i ne rezonuju dobro. Tada je već počela moja borba i bunila sam se postavljajući pitanja zašto mi nismo zaštićeniji ako je virus toliko strašan i ako tako ubija? Zašto nas ne testiraju jer mi izlazimo napolje uzimamo javni prevoz, pitala sam kako ima starih ljudi sve više zaraženih a izolovani su u sobi? Brinula sam se puno a na sva ta moja pitanja odgovoreno je da se čeka vlast da odobri testiranje osoblja.
Bila sam hronično umorna ali sam radila sve vreme, bez bolovanja, bez prava na odmor, da bi posle svega što sam dala i prošla sad odjednom morala da se vakcinišem da bi zadržala posao. Rečeno nam je da se vakcinišemo da ne zarazimo stare ljude jer odjednom mi prenosimo zarazu, a u početku nije bilo tako. Nismo, kao što sam već rekla, bili testirani na Kovid i da smo morali da čekamo duže vreme da bi odobrili testove za nas.
Onda je od početka ove godine krenula intenzivno vakcinacija građana Francuske a 12.jula Emanuel Makron je najavio obaveznu vakcinaciju zaposlenih u zdravstvu i staračkim domovima. Od 15.septembra nevakcinisani nisu više mogli na posao.
Naravno dosta mojih kolega su odmah prihvatili da se vakcinišu čim su izasle vakcine. Čak su se i raspravljali ko će privi da primi vakcinu. Ja sam odlučila da sačekam i razmislim a onda sam im rekla da ne želim vakcinu jer je sve to previše brzo i nemam poverenja u vakcine. Pozvana sam u kancelarije mojih nadležnih više puta da mi sugerišu da treba da se vakcinišem. Ja sam im uvek uporno govorila da ne želim, nastavljajući da radim nenadajući se da će jednog dana biti obavezna vakcina da bi mogla da dođem na posao.
Pre donešenog zakona o obavezi vakcinacije i najave francuskog predsednika, imali smo sastanak na poslu sa direktorom koji nam je saopštio da ćemo krejem jula dobiti svi pismo gde će stajati da je obavezna vakcina. To znači da se sve znalo unapred kao i za ovu celu epidemiju. Došao je onda i taj zakon i ja i dalje odbijam da se vakcinišem govoreći im da nemam razloga jer se nisam zarazila do sada i kada je bilo najkritičnije u Francuskoj. A plus i ne verujem u sve ovo.
Rečeno nam je da nas vakcina ne štiti od Kovida nego od smrti od Kovida i da ne bi bili hospitalizovani. 15/09/2021 pozvana kod direktora da mi kaže da ako odbijem vakcinu biću suspendovana. Nije očekivao da će moj odgovor biti NE i u neverici je pokušavao da me ubedi pitajući me da li ću 5 godina rada baciti tako lako u vodu. Ja sam mu onda postavila pitanje jel može bilo ko da mi da kontra-indikacije vakcine i da li će meni neko da garantuje da neću imati nikakvih posledica posle vakcine? Odgovor je bilo NE.
Onda mi je direktor saopštio da sam suspendovana do daljnjeg i dodao da ne znaju koliko dugo mogu da me drže suspendovanu i bez plate. Ja sam mu onda rekla da neće ostati samo na dve doze vakcine i da će biti i treća pa možda i svakih 6 meseci. Lično direktor mi je rekao da ću nažalost biti u pravu i da će biti tako. Svesna sam da neću više raditi ali takođe i svesna sam da sam ispravno odlučila živeti slobodno a za život ću se snaći. Samo želim da svi mi imamo prava na odluku i mišljenje bez ikakve prisile.
