Kada se pred kraj godine budu sumirale izjave koje su obeležile 2021. godinu, onda će, nesumnjivo, Aleksandar Vučić ući u anale političkog i ljudskog beščašća, tvrdnjom da je napad na Borka Stefanovića u Kruševcu bio manjeg intenziteta od povreda koje je zadobio reditelj Predrag Antonijević u obračunu sa Draganom Bjelogrlićem.
Borko Stefanović nakon napada u Kruševcu, 2018.
– U ovoj zemlji pre tri godine počele su demonstracije koje su trajale više od godinu dana. Posle napada na Borka Stefanovića, a ne zaboravite da je tada država sve uradila. A taj napad je bio daleko manjeg intenziteta od ovog danas – rekao je Vučić u emisji „Ćirilica“ na TV Happy, ne trepnuvši, bez imalo osećaja stida za reči koje izgovara.
No, to mu nije bilo dovoljno, već je nastavio sa izjavama bez trunke logike.
– Danas kažu da Antonijević nije bio pozvan na taj festival. Ali, ‘ajde da napravimo paralelu. Ni Borka niko nije zvao u Kruševac. Da li je moguće da sve opravdavamo kroz prizmu politike? Kao oni koji su se radovali kad je Đinđić ubijen, što nije normalno, ili kad je Milošević ubijen ili umro, tako ni ovo danas nije normalno – reče Vučić koji je, svojevremeno, ponosno izjavio kako se napio od sreće kad je ubijen Zoran Đinđić.
– Napio sam se samo tri puta u životu, prvi put kada je Zvezda postala prvak Evrope, drugi put kada je ubijen Slavko Ćuruvija, a treći put kada su ubili Zorana Đinđića – zabeležio je nedeljnik „Vreme“.
Dakle, par ogrebotina na licu Antonijevića, veći je incident od razbijene, krvave glave Stefanovića, koji je udaren metalnom šipkom pod okriljem noći. Život Borka Stefanovića je bio ugrožen, dok je Antonijević posle incidenta funkcionisao najnormalnije.
Samo u poremećenom sistemu vrednosti se ova dva slučaja mogu porediti, a pritom tvrditi da je potonji bio ozbiljniji.
Pritom, napad na Stefanovića je bio politički organizovan i planski izveden, jer je nepobitno utvrđeno da su napadači bliski SNS, dok je obračun Bjelogrlića i Antonijevića lični sukob koji je spontano kulminirao juče u Nišu.
I opet je Vučić kod jednog od svojih najomiljenijih novinara satima pričao sve što mu je padalo na pamet, ali opet nismo dobili odgovore koji zanimaju javnost. I dok režimski mediji lični sukob podižu na nacionalni nivo, ni reč od Vučića o tragediji kod Doljevca, ni slovo o vezama države i kriminalnog klana Belivuk, ni glas o pljačkama na carini, ni crtica o sinu Danilu i njegovim vezama sa podzemljem…
Čudi nas da naprednjački lider nije izjavio i kako je Antonijević gore prošao od Stanike Gligorijević, a vrlo je interesantno i kako se ekspresno pojavio snimak incidenta u Nišu, dok na dva minuta snimka sa naplatne rampe Doljevac čekamo već godinama. Isti je slučaj i sa ubistvom Olivera Ivanovića, kada su kamere, naprasno, prestale sa radom u trenutku zločina.
Kao što se kaže u narodu „Kakav čovek, takva i beseda“, a Vučić je još jednom demonstrirao beskrupuloznost koja se jedino sreće kod okorelih diktatora spremnih na sve da bi opstali na vlasti.
