Podsećati se svetosti zavetne Srpske zemlje; ne trgovati svetinjama; ne prodavati ime, veru i teritorije za investicije – da ne bi na nas palo prokletstvo veleizdaje
Prva Stara sveta Srbija, zalog cara Dušana Silnog, teritorijalno je otuđena od sebe i od narodnog srpskog korpusa, no Srbi je nikada nisu prežalili: U Republici Makedoniji (da li budućoj Novoj, Severnoj, Gornjoj, Vardarskoj, Slovenskoj, Skopskoj, Ilindenskoj, Kruševskoj ili…?!), nezvanično postoje Srbi u većini, ali su oni pomakedončeni i pobugarašeni, kao što su to i tamošnji Grci, dok su zvanično svi oni okupirani Albancima i Arnautašima, pa su zato malobrojni.
Druga Stara sveta i mučenička Srbija, ili Velika nesuđena Srbija Dinastije Karađorđević, raskupusana je masonstvom i staljinizmom, titoizmom i komunizmom; najzad, ugašena globalnim i korporativnim liberalizmom.
Treća Stara sveta Srbija, Stari Ras sa Polimljem, i Deževom u srcu, prazni se postepeno od Srba, te faktički postaje Sandžak; ona zapravo sve više postaje muslimanski i arnautaški vilajet, sa manjinom Srba u sebi, no koji, Srbi ipak raspolažu većinskom teritorijom.
Četvrta sveta Stara Srbija, Kosovo i Metohija, mada je još uvek u našem posedu de jure, suočena je sa opasnošću de facto nestanka, s obzirom na činjenicu da se naša politička rukovodstva teritorijalno nje u kontinuitetu sve više odriču, i to pod pritiskom najveće koalicije zapadnih sila. Pa ipak, prisustvom malog postotka Srba Stara Srbija i dalje postoji, i kao takva zasad opstaje. A ostankom postojećih Srba i hrabrošću povratnika, ona bi mogla da ojača, i takva da ostane u granicama Republike Srbije. Naravno, pod sledećim uslovima: da svi mi Srbi, nalazeći se posvuda ~ izdržimo sve pritiske koji nam se pojačano čine radi oduzimanja Kosova i Metohije; zatim bi trebalo odbijati sve napade uperene protiv nas. Pri tom treba računati sa raspetošću između našeg unutrašnjeg defetizma i spoljašnjeg tuđinčevog navaljivanja.
Sve to Srbi opet trpe eda niko od njih ne bi pristao na otuđenje svete kosovsko-metohijske Srbije, ne držeći do „usrećiteljskih“ evro-atlantskih integracija! Od nas danas traže i očekuju ne samo strani nego i domaći politički moćnici, a u ime tobožnjeg mira i prosperiteta, otuđenje svete Srpske zemlje, bilo putem secesije, podele, prekrajanja, bilo zamenom teritorija, korekcija granica ili nezavisnosti, i to na apsolutnu korist Šiptara ili Arnautaša ili Albanaca, a na apsolutnu štetu svih Srba, prošlih, današnjih i budućih!!! Međutim, uprkos tome što mi sa negodovanjem posmatramo malodušne Srbe koji bi da se odreknu Kosova i Metohije, ipak ne bismo smeli dozvoliti spoljašnjim i unutrašnjim političkim faktorima i overivačima našeg bitovanja da oni, po ko zna koji put, zavade Srbe u Srbiji sa ciljem, da se oni opet međusobno sukobe i iskolju i siđu u grobove. Umesto da se prepustimo mržnji prema onima koji bi da se liše svete Srpske zemlje zarad tobožnjeg zemaljskog raja, mi hajde da apelujemo na njih da se sete svojih predaka čiji je život inače bio nezamisliv bez vernosti Kosovskom zavetu.
Zato se svi mi ~ koliko god da nas ima ~ i gde se god nalazili rasejani po Zemaljskom šaru, a bitujući u opasnostima od propasti koja se kao mnogoglavi i mnogoruki Golijat nadvila nad našim glavama ~ zakunimo opet i opet rečima Svetoga proroka i cara Davida:
Ako zaboravim tebe, Jerusalime, ~ Stara sveta Srbijo Kosovsko-Metohijska ~ neka me zaboravi desnica moja (Ps. 137, 5).
Podsetimo se zato da su sva naša braća, preosvećeni arhijereji Srpske Pravoslavne Crkve sa svojim Patrijarhom, koji su inače svi na meti svačije prozivke i dobronamerne i nedobronamerne ~ već učinili traženo u Božićnoj Poslanici za 2018. godinu: potpisali je pojedinačno i saborno, pa je zatim i neustrašivo uputili svoj svojoj duhovnoj deci širom vaseljene, i dalje ~ do Svetih Nebesa, i do Svete Nebeske Srbije.
Nastavak i razrada epopeje našeg sadašnjeg potiranja i nestajanja na Kosovu i Metohiji
Na sva geopolitička nastojanja američko-evropske, političko-vojne Alijanse da se dalje ponižava i komada, pustoši i pljačka Srbija, trebalo bi da Srbi svojim molitvama, u najdubljem pokajanju, ganu svemilostiva Nebesa. Ili da na kraju krajeva prvenstveno njima vapiju za pomoć.
Jer izrugivanje nad najsvetijim srpskim crkveno-narodnim Predanjem: nad Kosovskim zavetom, našim Svetolazarevskim opredeljenjem za Carstvo Božije, odnosno zbog proglašavanja srpskih svetinja za mitove iz „mračne“ srednjovekovne prošlosti, Srbe može koštati trajnoga gubitka teritorija i identiteta. Sada su nam Nebesa nasušno potrebna jer nameštenici na vlasti po nahođenju i dilu odlučuju o onome što se tiče svih Srba. Upravo se Nebeska Srbija proteraje u mitologiju prošlosti. Pri tom se zaboravlja, ili se ne želi čuti da je duhovni koren Srpskog naroda ipak na Nebesima, a svi neuvenljivi plodovi njegovi da su mu na dohvatu na zemlji. Sa suprotne, odnosno neočekivane strane opet, čelnici i nameštenici na vlasti hitaju za „strelom progresa“ i začuđuju nas ciljanim nipodaštavanjem i iskrivljavanjem istorije Srpskog naroda. Radi ličnog ostavljanja traga u njoj, a bez obaziranja na pitanje da li možda pošto-poto žele počasno mesto u njoj. Zato opet sledi pitanje: Kako je moguće izvesti takav plackrig metodom protivurečenja sebi? Mitomanstvom li protiv koga se sami čelnici i nameštenici – bore?! Naime, oni kao neki subjekti koji se protive drevnim „mitovima“ svoga naroda sada treba da zastupaju mitologiju Evropske unije kao rajske zemlje na njenoj teritoriji; naravno, sa sve mitom o njenoj mesijanskoj ulozi?!
Nije teško primetiti da u ovom procesu dominira mnogo mundijalističkog modernizma, kao i efemernog političkog pragmatizma. Naime, ko stvarno bude ostao upamćen u budućoj srpskoj istoriji, kada se već bude iskovalo vruće gvožđe, morao bi da važi kao onaj koji ni za kakvu cenu nije hteo da izda svoje Kosovo.
Čujmo kako nas naše Sveto Predanje i naša istorija silogistički uče:
Sve zavetno u Srba neprolazno je i od istinske koristi za budućnost Srpskog naroda.
Kosovski zavet i Carstvo Božije nisu prolazne vrednosti i zato su oba od koristi Srbiji, i u sadašnjosti i u budućnosti.
Prema tome, sve zavetno u Srba je od neprolazne vrednosti, i može biti na korist srpskoj budućnosti.
Dosad je bivalo da su najodgovorniji za naš opstanak sebi dozvoljavali, pa i pospešivali tuđinčevu neumoljivu nameru da se bez obzira na cenu i posledice, što je pre moguće načelno i nužno promeni etos Srpskog naroda: svetosavski u protestantski, svetolazarevski u luteranski, kosovskog zaveta etos da se pretopi u Mamonov ili monetarni!
Da li nam je ovde potreban izvestan vid razrade i pojašnjenja po iznetim tezama i stavovima?
Ako to stavimo u poredak pa kažemo da sve ličnosti iznutra i spolja, odgovorne za opstanak Srbije, koje izjednačavaju slavnu srpsku crkvenonarodnu istoriju sa mitologijom a istovremeno sebe vide kao ličnosti mitskih razmera, zaključićemo da one ipak ne shvataju istoriju i zavete Srpskog naroda! Ili opet, oni koji ne žele da sačuvaju najviše vrednosti srpske istorije, zar time ne gube pravo da na njenim stranicama budu zapamćeni po dobru?! Zar oni time nisu u svoje i naše ime prethodno pristali na status beskorenovića?!
Pravo odapinjanja strele progresa na Kosovo i Metohiju i prema Kosovu i Metohiji ne mogu imati oni čije su strele u samoj Srbiji već pale u trnjak političkih zamešateljstava i moralnih bezizlaza. Celovita Srbija, zajedno sa Kosovom i Metohijom, podsećamo, nije streljana, nije ni puki trnjak ili gola ledina, nego je ona drevna srpska dedovina i babovina, Sveta Zemlja mučenika starih, novih i najnovijih, natapana sve do danas krvlju za Krst Časni i slobodu zlatnu. To je zemlja junaka i svetitelja, čime treba potomci da se ponose, i da to nikada ne zaborave. Mi kao potomstvo, ma koliko grešni i slabi bili, potrudimo se oko dostojnosti naših svetih, čestitih i milome Bogu pristupačnih predaka; dostojnosti svih njihovih podobija. Jer samo svesnima svog pravoslavnog duhovnog korena pružaće se prilike za svenarodno pokajanje i preko potreban nam moralni preporod. Jer kao moralno i duhovno preobraženi, po rečima blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, mi pre svega kao ljudi možemo svugde stupati u suživot sa svima ljudima dobre volje ~ što bi Gospodu jedino i bilo ugodno. Od toga bi se sastojao i smisao našeg zemaljskog obraćanja Nebesima za pomoć; obraćanja koje sada ištemo kao nasušno; i to kako u ovoj našoj, tako i u svakoj budućoj svenarodnoj nam prilici i neprilici. U sadašnjem trenutku, bilo kom vidu istorijsko-mitskog Gazimestana 2, ili Referendumu održanom u Kosovskoj Mitrovici turbulentnih dana naše otadžbine, ne vidi se raison d’être.
Zaveti
Ono što nam se uvrežilo kao nasušno, to iznosimo:
Ne zataškavati svest Srpskog naroda, njegov identitet, etos i ontologiju;
Srpskom narodu ne uskraćivati pravo da spremnošću trpljenja svoga jedini ima pravo na donošenje sudbinskih odluka;
podsećati se svetosti zavetne Srpske zemlje i poučavati mlade kako da dostojanstveno i hrabro nosimo Časni Krst;
ne trgovati svetinjama; ne prodavati ime, veru i teritorije za investicije;
i još, kako da se časno braniš od bodila – da ne bi na nas palo prokletstvo veleizdaja;
najzad, kojem ćemo se carstvu mi opet i opet prikloniti? Zemaljskome li, koje je zamalena, il onome koje je uvek i doveka – recimo upravo našem?!
Pomolimo se Bogu za urazumljenje i prosvetljenje i moć trpljenja! A trpljenje donosi spasenje!
Podsećanje
Stalno razmišljati o Staroj Srbiji, odnosno o Kosovu i Metohiji, baš kao o neophodnom disanju!
~ Ali to je trebalo činiti i ranije, odnosno na vreme; kada nas je tamo bilo mnogo više. Ovako, moramo razmišljamo o Kosovu sa zakašnjenjem, i kada nas je tamo skoro nestalo. Zato nekima, pogotovu malodušnim i obezboženim, izgleda kao da je sada povratak nerealan. Po onima dakle, koji vode računa isključivo o takozvanoj realnosti na terenu, ako nismo znali ostajati tada kada smo i te kako postojali ~ možemo li se sada, kao skoro nepostojeći ~ moći vratiti?! Takomisleći ipak ne poimaju da sve dok je Stare Srbije, odnosno Kosova i Metohije u našim mislima i srcima, i sve dok ih se mi pismeno ne odreknemo, oni će nam u jednom periodu, ne i u nedoglednoj budućnosti, biti vraćeni.
Molepstvija
Bilo u saglasnosti sa našim željama, bilo u suprotnosti sa realnim stanjem, tek, shodno činjenicama preostaje nam i stalna molitva Gospodu Svedržitelju i Životodavcu; kako nama na Kosovu i Metohiji, tako i nama van njega.
Ta i takva molitva opet, primenjiva je i na sve sadašnje svenarodne nevolje i muke; jedna velika, višeslojna molitva, kakvu pronalazimo kod kosovsko-metohijskog novomučenika u savesti, Patrijarha Pavla:
Za milost Božju nama nedostojnim slugama Njegovim, da sačuva sve nas od mržnje i zlih dela i da useli u nas ljubav nesebičnu, po kojoj će svi poznati da smo učenici Hristovi, narod Božji, kao i sveti preci naši, te da se uvek znamo opredeliti za istinu i pravdu Carstva nebeskoga, Gospodu se pomolimo.
Za sve one koji učiniše nepravdu bližnjima svojima, bilo da sirote ucveliše ili nevinu krv proliše, mržnjom uzvrativši na mržnju, da im Bog podari pokajanje, prosvetli um i srce i obasja dušu svetom ljubavlju i prema neprijateljima, Gospodu se pomolimo.
Gospode, kako je mnogo neprijatelja koji vojuju protiv nas i govore: Nema im pomoći ni od Boga ni od ljudi. Gospode, Ti nam pruži ruku Svoju da ostanemo narod Tvoj i po veri i po delima. Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje ~ ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje ma prema kome. Recimo svi usrdno, Gospode, pomiluj.
Još se molimo Bogu, Spasitelju svih ljudi, i za neprijatelje ~ da ih Gospod čovekoljubivi odvrati od nasilja nad pravoslavnim narodom našim; da nam ne ruše svete hramove i grobove, decu ne ubijaju i narod ne progone, nego da se i oni obrate na put pokajanja, pravde i spasenja. Recimo svi usrdno, Gospode, pomiluj.
U pogovoru o budućnosti Stare svete Srbije ili Kosova i Metohije, kakva god da će ona biti, mi joj dajmo prostora u formi prikladnih prozbi, sa verom i nadom kazivanih:
Gospode Isuse Hriste, Koji si vojevao za sve ljude, i pobedio greh, smrt i đavola, pomozi i nama, narodu Tvome (Srpskom) da se odbranimo od svih neprijatelja naših, vidljivih i nevidljivih, a da ruke svoje ne ogrešimo.
Reč Tvoja kad izađe iz usta Tvojih k nama, Gospode Bože Svedržitelju, da se ne vrati prazna, nego da savrši ono na što je pošalješ; da nas vodi u miru, da pokori moćnike, a zamke koje su oni zamislili i razapeli da bi nas zarobili, sama Ona, Reč Tvoja da razori. Amin!
**
Svi Sveti roda našeg Srpskog pravoslavnog, pomozite da se ne odričemo svoje duše, svoje pravoslavne vere i svoje Svete zemlje Kosovsko-Metohijske!!! Eda nam u suprotnom, vi Svetitelji roda našega ne biste bili suparnici i tužitelji na Strašnom Sudu Hristovom. Amin!
***
Autor ovog teksta nikada nije menjao svoj stav prema Kosovu i Metohiji, nego ga je zadržavao, i sve do ovoga časa ga se drži; baš onako kako ga se držao i 2018. godine, kada je on i napisan! Zato ćemo ponovo izneti svoj lični stav prema svima onima koji nam danas sistematski i na razne načine pokušavaju da oduzmu Kosovo i Metohiju: Spremni kažemo da je Kosovo okupirano! Da treba, makar sa zakašnjenjem, momentalno proglasiti njegovu okupaciju!!!
Opet kažemo: Sve što se radi sa Srbijom i što se Srbiji čini, biva sa ciljem da joj se napakosti, da bude opljačkana, da bude zgažena, i da na kraju kao mrlja od krede bude zauvek prebrisana!!!
Ali Bog je živ u Srpskom narodu, pa niti jednom Srbinu neće niti jedna vlas pasti s glave bez Božje volje!!!
Samo ako On dopusti da i celi padnemo, mi ćemo pasti, dok u protivnom nećemo!!!
Ali istina je i to da su nam Kosovo i Metohija tokom niza decenija nasilno uzimani, i da okupatori ili moćnici, koje mi smatramo siledžijama, misle da su nam ih na kraju krajeva ipak uzeli!!!
Do ispravljanja učinjene nam istorijske nepravde, Gospodu i Njegovim Svetiteljima se pomolimo!!!
Episkop kruševački David
Tekst je napisan 28. aprila 2018, a objavljen 2. marta 2023. godine u Kruševcu
