Dušanka Todorović (62) iz Kuršumlije jedna je od radnika propalih kuršumlijskih preduzeća koja još uvek ne može da naplati potraživanja od bivše Modne konfekcije „7 .juli“, gde je radila više od trinaest godina, iako ima pravosnažnu presudu za preko dva miliona dinara. U sali kuršumlijske opštine okupilo se 130 bivših radnika, koji imaju sličnu sudbinu kao ona, a o tome kako žive, jedino je Dušanka progovorila.
– Živim od porodične penzije koja je sada 11.600 dinara. Šta mislite, da li je to moguće? Iako nije, mora se. Ta penzija mi služi da isplatim račune, a na kazanu sam kod svojih sinova, koji su sada već odrasli i izdržavaju me. Da nije njih, umrla bih od gladi – očajna je žena, koja je u ovom trenutku rešila da ogoli svu tragediju svog života i iskreno progovori o strašnom vremenu koje je za njom.
Kaže da je dobila otkaz kao samohrana majka, u danu kada joj je sin dobio poziv za vojsku. Od pokojnog supruga nasledila je porodičnu penziju, koja je bila 10.000 dinara, a sada sa povećanjem je nešto više od 11.000 dinara.
– Imam pravosnažnu presudu kojom treba da mi se isplati oko dva miliona dinara, zaostalih plata, poreza i doprinosa i nikom ništa. Moja duša zna kako sam živela svih ovih godina. Dok sam bila mlađa, radila sam šta sam stigla dodatno, a sada niko neće da me primi u mojim godinama. Jedno vreme, zaista, kada su mi deca bila van kuće, živela sam na rubu životne egzistencije – priznaje Dušanka.
Ona je pred okupljenim radnicima ogolila svoju sudbinu.
– Dok nisu bili tu, doručak mi je bio parče hleba i čaj ili mleko, a večera parče hleba i ljutenica, ili ajvar. Svaki dinar sam grčevito čuvala i čekala da dođu računi. Penziju sam trošila, kao i danas, samo na račune, nisam mogla da dozvolim da mi isključe struju, vodu. Ja bih volela da vidim da mi neko pokaže kako se živi mesec dana sa tim primanjima – kaže Dušanka dok se guši u naletu patnje i bola koji su krenuli.
Tako je, tvrdi ona i danas, samo što su cene enormno više.
– I uvek kada se delila neka socijalna pomoć, nisam ništa dobila, jer kažu da imam penziju. Zapravo, ja neću da budem socijalni slučaj, hoću da mi daju ono što je moje i što mi pripada, ništa više – zaključila je Dušanka.
Dušankina sudbina je životna priča velikog broja Kuršumličana. Kako su se zatvorili nekadašnji giganti i stubovi privrede u ovoj sredini, radnici su ostali ne samo bez primanja, već i bez već zarađenih plata, doprinosa, poreza. Ne mogu da povežu radni staž, te tako ne mogu da ostvare ni pravo na minimalnu penziju,a godine prolaze. Većina njih ima pravosnažna rešenja o naplati, ali ona su samo mrtva slova na papiru.
U međuvremenu prolazile su godine, nisu mogli ni da se zaposle i osuđeni su da žive od 11.000 dinara. Oni koji imaju sreću da im deca rade, mogu barem da se hrane malo bolje, ostali su prepušteni na milost i nemilost vremenu i prilikama.
