Vuk Drašković i izbori u Crnoj Gori
Srpski svet iluzija je koja nikad neće i ne može zaživeti, a ukoliko neko krene u avanturu da to ostvari, dovešće do novog krvoprolića, kazao je u emisiji Teleksopija na crnogorskoj Radio Anteni predsednik SPO Vuk Drašković. On je, takođe, u emisiji rekao da Milo Đukanović nije izgubio izbore, i da ne zna zbog čega se stvara takva atmosfera.
“Ko iz istorije i iz grešaka ne izvuče prave pouke, osuđen je da mu se nesreća ponovi. Ta ideja o nekakvom srpskom svetu koja se sada pojavljuje je falsifikat. Tu ideju su nametnuli Rusi, to je njihova ideja, ali Rusija je Rusija, nuklearna sila koja može da ugazi u neku državu, niko joj na svetu ne može ništa.
Ovde je popularna teza koju lansiraju upravo stari i podmlađeni pripadnici ‘memorandumske Srbije’ – da zapravo formalno poštujući trenutni raspored snaga, formalno poštujući trenutne granice BiH i CG, treba raditi na tome da se srpski svet prvo ujedini duhovno, kulturno, a jednog dana, kako je nedavno rekao ministar vojni, i državno. To je iluzija koja neće zaživjeti, ne može zaživjeti, može samo neki ludak krenuti u avanturu da to ostvari, to bi dovelo do novog krvoprolića”, veruje Drašković, prenosi portal Antena M.
Komentarišući političku situaciji u Crnoj Gori, kaže da je situacija specifična i da ne razume Mila Đukanovića kad kaže da je DPS izgubio na nedavnim izborima, a još manje razume one koji proglašavaju “apsolutnu pobedu.”
“Nije tačno. Po svim merilima i kriterijumima zapada – DPS je pobedio. Pobednik izbora je ona partija koja osvoji najviše mandata. Na drugoj strani, imamo 16 partija i sedamnaestu SPC. Svi skupa, uz neviđenu propagandnu podršku medija, uspeli su da osvoje samo mandat više i proglašavaju nekakvu apsolutnu pobedu.
Slušam po srpskim medijima analitičare da Đukanović treba, pošto je totalno poražen, čovek pre dve godine osvojio 54 odsto u prvom krugu, da odstupi jer evo sad je poražen.”
Drašković je, gostujući kod Tamare Nikčević, prvi put javno ispričao događaj iz 1999, prisjećajući se rečenice koja mu je ostala urezana, a koju mu je kazao aktuelni crnogorski predsjednik.
Pored Srbije, nesumnjiv uticaj na izbore u Crnoj Gori prema Draškoviću imala je i SPC.
“SPC ima preko 800, 1000 sveštenika koji ulaze u kuće, mala je Crna Gora, koji kunu, mnogo naroda veruje u te kletve, i koji u ime Boga narod proklinju, zaklinju, ubeđuju da Sveti Vasilije učestvuje na izborima. I proglasili su ga za izbornog pobednika. Čovek koji je dobio mandat za sastav vlade izjavljuje ‘pobedio je na ovim izborima Sveti Vasilije Ostroški’. Kakva je to poruka?
Ja ne mogu da verujem, pratio sam kampanju u Crnoj Gori, čitao portale – ne samo da Sveti Vasilije učestvuje nego se noću digne, šeta po gredama, nosi vunene čarape i pocepa ih…Zamislite to nekom narodu servirati u 21. veku”, rekao je Drašković.
“Ja ne znam koga ćemo mi ovde naći da pobedi Vučića? Možda Svetog Savu. Da se crkva i opozicija angažuju da ih Sveti Sava vodi”, dodao je on.
Avanture sa Milom
“U decembru ’99. održavan je samit OEBS-a u Istanbulu. Ja sam dobio poziv da učestvujem. Rizično mi je bilo putovati, naprosto da bih lidere demokratskog sveta upoznao sa mnogim zločinima terorističkog Miloševićevog režima. Javlja se Milo Đukanović i kaže da je i on pozvan i nudi da zajedno sa njim iz Podgorice letim njegovim avionom – što ja prihvatam. Dolazim na aerodrom, čeka me automobil, dvojica momaka, i odvoze sa aerodroma. Ništa ne govore. Pođemo ka Cetinju i ja pomislim da je avion na tivatskom aerodromu. Međutim, prođemo tivatski aerodrom, Kod Lepetana čeka trajekt.
Mene hvata zebnja, možda je neka Miloševićeva UDBA, posebno kad prolazimo u Hrvatsku, mislim baciće me u hrvatsko more. Momci samo govore: Ne brinite. I dolazimo na aerodrom Ćilipi, tamo je njegov avion, u avionu Đukanović. Rekao mi je: “Moram vaditi Crnu Goru iz čeljusti ove nemani”. On, predsednik, ne sme da poleti ni sa jednog aerodroma, jer Sedmi bataljon okupatorske vojske tadašnje Jugoslavije drži ga na nišanu, da ga obori. Toga dana, da smo poleteli iz Podgorice ili Tivta, verovatno bismo bili pogođeni – takva je bila Crna Gora ’99”, rekao je Drašković.
Zlo koje sada govori iz Srbije nije prava Srbija, kaže Drašković.
“Posle Kolubarske bitke, naši seljaci odu da pokupe svoju mrtvu decu, palu u toj bici, tamo nađu i drugu decu, mađarske, austrijske, nemačke vojnike i pitaju se šta da rade sa njima. Sveštenik koji je bio sa njima kaže “smrt ih je ujedinila, sahranićemo ih sa našom decom, zajedno da budu.” I sahranjeni su zajedno u kripti crkve u Lazarevcu. To je Srbija, nije Srbija ovo zlo koje sad govori u ime Srbije i koje je govorilo devedesetih godina”, rekao je Drašković.
O Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi
Da je Njegoš čuo da neko govori da su Crnogorci kopilad, nakot, ne bi se dobro proveo, smatra Drašković.
“Ili da su Crnogorci ustaše i da je Srbima u Crnoj Gori teže nego pod Pavelićevim nožem, pa kako bi reagovao? Udara se na nešto na šta niko normalan ne bi smeo da udara. Za sva vremena, ti, sa takvim naopakim ambicijama, i ovde i u CG, morali bi da znaju da je istorijski crnogorstvo i Crnogorac iznad i onog osećanja koje je srpsko. Crnogorac je uvek bilo ime, a Srbin prezime. Te 1918, u toj Kraljevini od njenog Kralja, do poslednjeg vojnika, svi su imali i to srpsko osećanje, ali svi su bili Crnogorci.
I država im se zvala Crna Gora, a ne Srbija, vojska je bila crnogorska, a crkva se nije zvala Srpska crkva, nego se zvala Crnogorska pravoslavna crkva. I u toj crnogorskoj nezavisnoj pravoslavnoj crkvi biće kršten i Aleksandar, unuk Nikolin, tvorac Jugoslavije. I u toj CPC venčali su mu se otac Petar i majka Zorka.
Ovo ne sme niko da razvaljuje. Odrastao sam u istočnoj Hercegovini, odrastao sam u Titovoj Jugoslaviji, mi smo u Crnu Goru svi bili zagledani. U mom selu, na nekoj planini, tek pre deset godina je stigla struja, živeli smo kao u srednjem veku, uz lampe i fenjere, bez puta. Svake noći je u nekoj drugoj kući sijelo i pevale su se i ove dve pesme: ‘Oj da mi je i da mogu, crnogorsku nositi robu’”.
Mi Hercegovci, iz istočne Hercegovine, nemamo hercegovačku nošnju nego crnogorsku nošnju. I pevano je ‘Razbolje se zorna Zorka, sa Cetinja Crnogorka’. Nikom normalnom nije palo na pamert da pita Crnogorca je li Srbin”, kazao je Drašković.
Ipak, danas, tvrdi da može zamisliti Crnu Goru kao sovjetskog satelita.
“Tražili ste, gledajte. Imaju većinu, kažu da je Crna Gora oslobođena, ajde da vidimo. Crna Gora je danas u teškoj situaciji, korona, ekonomska situacija je katastrofalna, i čime se ljudi bave – pobedili smo, mora biti sve po našem, iz svakog od njih govori Komiterna, samo u tim zemljama, Kina, Rusija, Bjelorusija, nezamisliva je kohabitacija – da imate predsednika i Vladu koja je protivnik njegove partije.
Crna Gora polaže sad taj demokratski ispit. Nek sastavljaju tu Vladu kako hoće.”
Draškovića ne iznenađuje to što je Evropa ćutala na sva dešavanja koja su ugrožavala crnogorski identitet i državnost.
Mnogi ljudi na položajima u EU nemaju pojma
“Mnogo je ljudi na ključnim položajima u institucijama EU koji se bave nečim o čemu nemaju pojma. Ovo je repeticija, na određeni način, svega onoga što se događalo posle Versaja.
Čembrlen i Daladje su prema Hitlerovim ambicijama, da uleti u Sarsku oblast, da anektira Austriju, pod izgovorom u ime mira, da samo vodi računa o nemačkom svijetu, žmurili, kršili Versajski ugovor i govorili samo da bude miran. Sada i u Evropi i u Vašingtonu ima mnogo onih koji znaju da smo na Balkanu mnogo daroviti za nesreće i da se plaše novog užasa na Balkanu, za koji je potrebna samo jedna varnica u Bosni, Kosovu, Crnoj Gori, da plane celi Balkan, i umesto da gase izvorište varnica, oni vode politiku: ne talasati, zažmuriti. Nisu videli šta se dogodilo u Crnoj Gori, nisu videli litije. Ja ne znam da se takvo čudo pojavilo negde u Evropi.”
Jugoslavija je, kako kaže, nekad bila respektabilna zemlja i dovođene su vodeće diplomate svetskih država. U skladu sa tim “ko smo sad, šalju nam takve ambasadore kakve šalju. Ne predstavljamo više ništa u očima sveta osim mogućnost nesreće”.
