27.5 C
Belgrade
ponedeljak, 27 juna, 2022

DRAGANA TRIFKOVIĆ: Izbor bez izbora i demokratija u kojoj odlučuje manjina!

NAJČITANIJE

- Advertisement -

Politička situacija u Srbiji, kao i generalno na Balkanu je nestabilna, iako se to ne predstavlja uvek na pravi način. Ipak očigledno je da se poslednjih godina dešavaju politička previranja koja su delimično uslovljena promenama na međunarodnoj sceni, a sa druge strane nedovršenim političkim procesima koji traju poslednjih decenija. Pre svega ovde mislim na bivše jugoslovenske republike koje nisu članice EU: Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju.

Prostor Balkana je od pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza potpao pod preveliki uticaj evroatlantskih sila. Ratovi koji su se vodili na prostoru bivše Jugoslavije, bili su uslovljeni potrebom zapadnih sila da se prostor nekada velike države fragmentiše što je rezultiralo stvaranjem velikog broja malih država i pseudodržava, sa ograničenim suverenitetom.

S tim u vezi i svi politički procesi u ovim državama, razvijali su se pod velikim uticajem zapadnih centara moći. Ako govorimo o Srbiji, ovde treba spomenuti rušenje Miloševićevog režima, dolazak na vlast demokratskih snaga, a zatim i ponovni dolazak na vlast ostatka Miloševićevog aparata kroz sadašnju vladajuću koaliciju: Srpsku radikalnu stranku transformisanu u Srpsku naprednu stranku i Socijalističku partiju Srbije.

- Advertisement -

Svakako treba računati i na uticaj zapada u daljim političkim promenama u ovim državama.

Iako stalno slušamo o reformama i demokratskim procesima koji se navodno vode kroz evropske integracije, rekla bih da činjenično stanje nema mnogo zajedničkog sa demokratijom.

U Srbiji je, kao nekada i u Crnoj Gori, uspostavljen jednopartijski sistem koji karakteriše nedostatak demokratije, cenzura i ukidanje prava i sloboda. Bosna i Hercegovina je zarobljena i nefunkcionalna država opterećena stalnim unutrašnjim konfliktima. A slično se može oceniti i situacija u Severnoj Makedoniji.

- Advertisement -

U trenutnim međunarodnim okolnostima gde je poslednjih godina svoj uticaj na Balkanu pojačala Kina, zatim arapske države i Turska i gde postoji perspektiva jačanja ruskog uticaja, zapadne sile teže da zadrže kontrolu nad ovim prostorom i spreče širenje drugih uticaja. Posebno da spreče širenje ruskog i kineskog uticaja.

U tom cilju anglo-američke sile teže da ubrzaju integracione procese i uključe ostatle države na Balkanu u EU, ali pre svega u NATO blok.

Paradoksalna je situacija da ambasador Velike Britanije u Srbiji zagovara ulazak Srbije u EU, dok je sa druge stane Velika Britanija istupila iz ove organizacije.

Suština je u tome da preostale zemlje Balkana, uključivanjem u NATO i EU, treba da ostanu u najvećoj meri pod kontrolom evroatlantskih sila. Zbog toga su Crna Gora i Severna Makedonija ubrzanim postupcima učlanjene u NATO, dok je Srbija kao i Bosna i Hercegovina, potpisala niz strateških ugovora sa Alijansom.

Sada se opet vraćamo na demokratiju kroz pitanje kako su Crna Gora i Severna Makedonija postale deo NATO. U Crnoj Gori radilo se o političkoj odluci rukovodstva ove države. Građani Crne Gore koji su većinski anti-NATO opredeljeni, nisu imali priliku da iskažu svoje mišljenje na referendumu. Ovakva politička odluka režima Mila Đukanovića i niz drugih odluka koje ne podržava većina građana Crne Gore dovela je do porasta nezdovoljstva, podela u društvu, demonstracija i na kraju do promene vlade. Đukanović je ostao na funkciji predsednika države, ali bez prevelikih ovlašćenja. Tranzit vlasti odvija se na dogovornom nivou koji je pod uticajem i kontrolom zapadnih centara moći. To konkretno znači da i nove vlasti nisu u mogućnosti da deluju suvereno i moraju da poštuju nametnuta ograničenja.

U Severnoj Makedoniji je sa druge strane organizovan referendum na koji je izašla okvirno trećina upisanih glasača. Cenzus za uspeh referenduma bio je više od 50% upisanih birača. Ipak to nije sprečilo zapadne centre moći da referendum proglase uspešnim i podrže donošenje političkih odluka kroz institucije. Napominjem donošenje političkih odluka koje ne podržava većina građana.

I tu dolazimo do novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi koji je usvojen u Skupštini Srbije. Ključna stvar novog zakona je da je ukinut cenzus od preko 50% upisanih birača za donošenje najvažnijih odluka, među time i za izmenu najvišeg pravnog akta države- Ustava Republike Srbije.

Na opasnost da se ovakvim zakonom narušava ustavni poredak Srbije, nije ukazala ni jedna politička partija. Ako demokratija podrazumeva vladavinu većine, odnosno izjašnjavanje većine glasača o najvažnijim državnim pitanjima, sada smo usvajanjem ovakvog zakona implementirali mehanizam antidemokratskog odlučivanja. To znači da će odluke o najvažnijim pitanjima za budućnost zemlje, moći da donese zainteresovana manjina građana. Da ne govorimo o tome koliku mogućnost lobiranja dobijaju zainteresovane političke (uključujući i spoljne) ili korporativne strukture.

Na osnovu novog zakona u Srbiji je 16. januara održan referendum koji se ticao izmena Ustava u delu pravosuđa. Na referendumu je glasalo oko 30% upisanih birača od kojih se oko 60% odlučilo da podrži izmene Ustava. To konkretno znači da će pravosuđe biti pod većom kontrolom spoljnog faktora, što u praksi neće uticati na poboljšanje rada pravosuđa već na veću spoljnu moć kontrole. Ujedno time spoljni faktor može da vrši i veći pritisak na vlast u celini. Protekli referendum je zapravo bio samo probni balon za implementiranje mehanizma preko koga će moći nedemokratskim putem da se menja Ustav i da se donose odluke koje ne podržava većina građana. To bi moglo da utiče na odluke o Kosovu i Metohiji ili naprimer o ulasku Srbije u NATO.

U političkom smislu mislim da će u narednom periodu kao i u Crnoj Gori doći do dogovorene tranzicije vlasti koja suštinski neće omogućiti povratak suvereniteta ili realne demokratije, već će ostati u zadatim političkim okvirima. U tom smislu nagomilani problemi neće biti rešeni, a nezadovoljstvo građana će dalje narastati. Eskalacija nezadovoljstva koja može da preraste u sukobe, ne odgovara zapadnim centrima moći jer otvara prostor za realne političke promene. Ali u krajnjem slučaju za Zapad i sukobi mogu da budu iskorišćeni kao sredstvo, ukoliko politički procesi ne krenu u onom pravcu koji žele. To znači da su dosadašnji zapadnocentrični modeli istrošeni i neodrživi, ali bez obzira na takvu činjenicu Zapad nastoji da prividnim promenama zadrži iste pozicije.

S tim u vezi verovano je očekivati da će Aleksandar Vučić u dogovoru sa zapadom, kao i njegov politički dvojnik Milo Đukanović, pristati da preda deo vlasti, da zauzvrat ne bi bio krivično gonjen i pozvan na odgovornost za niz protivustavnih i protivzakonskih radnji.

Moguće je da je Aleksandar Vučić neće osvojiti vlast u Beogradu na predstojećim izborima i da će biti prinuđen da konačno da ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke i prekine taj sukob interesa. Moći će da dobije još jedan predsednički mandat i da zadrži kontrolu nad Parlamentom u kom će imati jaču opoziciju. Osim toga pokazaće kooperativnost po pitanju dalje saradnje sa Zapadom, što znači da će nastaviti da destabilizuje Republiku Srpsku, odnosno da deluje protiv intresa Srba u Bosni i Hercegovini ali i u Crnoj Gori. Takođe nastaviće da razvija stratešku saradnju sa SAD i Velikom Britanijom prebacujući političku odgovornost na Nebojšu Stefanovića, zbog čega je izmislio da su u političkom sukobu. Što se tiče Kosova i Metohije, ako uzmemo u obzir da je ispunio gotovo sve zahteve Zapada, čime je potpuno predao kontrolu nad južnom srpskom pokrajinom Albancima, ostaće ograničen stavom Rusije i mogućim vetom u SB UN kada je u pitanju promena statusa KiM van okvira Rezolucije 1244. Za Vašington i London će daleko važnije biti pitanje ulaska Srbije u NATO i nastavak beskonačnih evropskih integracija.

S druge strane opozicija u Srbiji ne nudi drugačiju političku platformu od one koju ima Aleksandar Vučić, čime defakto tranzicija vlasti neće doneti nikakve političke promene kada su u pitanju strateške teme. U sadašnjim političkim okolnostima nudi se izbor između lažnog patriotizma i iskrene zapadnocentričnosti, čime je onemogućena bilo kakva suštinska promena već potrošenog modela.

To je zamka iz koje na prvi pogled nema izlaza, ako ne uzmemo u obzir velike promene na svetskoj sceni koje neće moći da zaobiđu ni Srbiju. Zbog toga će građanima Srbije više nego ikada biti potrebno strpljenje i smirenost u situaciji kada će se projektovati razlozi za uznemirenost, ali po pitanjima koja treba da skrenu pažnju na drugu stranu.

Dragana Trifković

28. januar 2022.

- Advertisement -
- Advertisement -

Srodni članci

Ostavite komentar

Najnovije vesti