Rusija i Tramp, NJET

Američki predsednički izbori jedan su od najvažnijih događaja u ruskoj unutrašnjoj politici, govori popularna ruska šala. Ali u svakoj šali ima i istine.

Ishod američke kampanje imaće primetan efekat na buduće akcije Kremlja, i to ne samo u inostranstvu, već i kod kuće.

Generalno se veruje da je miljenik Kremlja i dalje Donald Tramp i da Moskva eventualnu pobedu DŽoa Bajdena vidi kao pretnju sopstvenim interesima.

Ipak, u stvarnosti unutar vladajuće ruske elite ne postoji konsenzus oko toga ko bi od kandidata bio bolji za Rusiju, a odnos Kremlja prema Trampu daleko je složeniji nego što se obično veruje.

Neispunjena obećanja

Trampova pobeda 2016. bila je lepo iznenađenje za Kremlj. NJegova retorika o Rusiji bila je potpuno drugačija od retorike njegovih prethodnika: nikakva kritika, propovedanje, promocija liberalnih vrednosti – samo pozivi da Amerika treba „lepo da se slaže“ sa Putinom. Moskva se nadala da će njegov izbor transformisati bilateralne odnose.

Međutim, to se i nije desilo u velikoj meri.

Izgleda da je Donald Rusiji značio dve stvari: destruktivni element koji će poremetiti prethodne američke pristupe i učiniti američku politiku okrenutijom ka unutrašnjosti, i kreativni element koji je pobudio nade u „slaganje“ i postizanje dogovora, piše analitičarka Tatjana Stanovaja za „Karnegi Mosov Centar“.

Ovo prvo „obećanje“ im je manje više ispunio – SAD su prilično povukle sa svetske scene i ostavile vakuum koji popunjavaju druge sile. Ali drugo nije: do 2018. godine već je bilo jasno da Rusija ne može da računa ni na jedan dogovor, jer bi bilo kakav nagoveštaj sporazuma podstakao novu antirusku retoriku unutar Sjedinjenih Država i oslabio Trampovu poziciju.

Uprkos četiri godine neostvarenih nada, novih sankcija i desetkovanih odnosa, san o postizanju dogovora sa Trampom živi u Kremlju: bar bi sam predsednik Vladimir Putin verovatno više voleo da ima posla sa Trampom nego sa Bajdenom.

Sve veća cena za Rusiju

Ipak, Trampovo predsedništvo ima sve veću cenu za Rusiju: pored sankcija, sada postoji stvarna pretnja za gasovod Severni tok 2, dok je Trampova opsednutost pretnjom iz Kine uništila gotovo sve sporazume o kontroli naoružanja.

A sada Bajdenove šanse za pobedu izgledaju dovoljno jake da Rusija počne sa pripremama za tu mogućnost. Ovog puta Moskva je na većem oprezu nego 2016. godine, kada je uložila znatan napor da diskredituje demokratsku kandidatkinju Hilari Klinton.

Različiti stavovi

Među ruskom elitom sada ima više različitih „škola mišljenja“.

Postoje oni koji još veruju da je Tramp „njihov čovek“. To su ljudi koji su verovali da će Tramp, ako može, ponuditi Rusiji dobre ugovore i najaviti početak nove ere odnosa. To je bilo dominantno razmišljanje do jula 2018. godine, kada se Putin sastao sa Trampom u Helsinkiju, pun očekivanja za proboj i naoružan snopom predloga – od kojih nijedan nije ništa postigao.

U ruskoj eliti je sve manje onih koji Trampa vide kao cilj sam za sebe, a njihov glas u kancelarijama Kremlja je primetno slabiji. Ako nije Tramp cilj, on može bar da bude instrument za sejanje haosa unutar američke političke klase i uništavanje zapadnog jedinstva. Onima koji tako razmišljaju, zapravo nije bitno što Rusija tokom pregovora ne može ništa da dobije od Trampa. Ono što je važno je da njegove kontradiktorne i destruktivne politike čine Sjedinjene Države izloženijim i krhkijim, što Rusiji daje veću slobodu na svetskoj sceni i kod kuće.

U tom pogledu, Bajdenovi stavovi o određenim pitanjima, poput njegove spremnosti da produži Ugovor o smanjenju strateškog naoružanja (Novi START), jesu od sekundarnog značaja. Na prvom mestu je Trampova sklonost izolacionizmu: on ne interveniše u ruske unutrašnje stvari, niti u sukobe na postsovjetskom prostoru, pa čak ni u Siriji. Ovo razmišljanje je popularno među ruskim silovikijma (bezbednosnim službama), koji bi želeli da se dogovore sa Vašingtonom o određenim praktičnim pitanjima, a da se međusobno ne ometaju u oblastima oko kojih se ne slažu. Ova škola mišljenja ne uključuje nikakva očekivanja proboja u odnosima.

Zatim u ruskoj eliti postoje oni koji vide više problema od Trampovog predsednikovanja, nego prednosti. Ti ljudi uključuju značajan deo diplomatske službe i druge stručnjake koji savetuju vlasti o spoljnopolitičkim pitanjima, ali koji ne učestvuju u procesu donošenja odluka. Što se njih tiče, povećana nepredvidljivost i smanjena profesionalnost američke politike pod Trampom predstavljaju pretnju ne samo za američku državu, već i za celu globalnu zajednicu, uključujući Rusiju.

Mnogi od tih ljudi veruju da bi predsedništvo Hilari Klinton u stvari bilo manje štetno za Rusiju. Iz tog razloga, njihove nade sada se polažu u Bajdena, koji bi kao političar iz sistema imao više moći nego što je Tramp imao, kako bi mogao da sprovede bilo koji sporazum postignut sa Rusijom.

Poslednja škola mišljenja je vrlo jednostavna: što su odnosi sa Vašingtonom lošiji, to je više osnova za sprovođenje konzervativne i represivne agende kod kuće, što pojačava položaj nekih u eliti.

Mnogi silovikiji i zaštitnici spremni su da brane „nacionalni interes“ i „političku stabilnost“ od stranih neprijatelja, bez obzira na to da li je lice tih neprijatelja Tramp ili Bajden. Međutim, ovaj drugi bi mogao da se čini korisnijim, budući da će retorika sukoba i uzajamno nepoverenje rasti, što je sjajan temelj za pooštravanje političke kontrole nad unutrašnjim poslovima.

Glas ove poslednje grupe za sada je na periferiji spoljnopolitičkih rasprava u Kremlju, ali je sve glasniji i sve češći. Pogoršanje konfrontacije sa Zapadom – posebno usred trovanja opozicionog političara Alekseja Navaljnog – daje ovom delu elite dodatnu prednost.

Za razliku od 2016. godine, Rusija ovog puta nema želju za eksperimentisanjem. Negativne posledice Trampovog predsedavanja i razočaranje u njega doveli su do trezvenijeg i pragmatičnijeg pristupa. Za Kremlj se Tramp pokazao nesposobnim da namere pretvori u konkretnu akciju.

Bajdenova pobeda i ne bi bila toliko loša za Rusiju

Trampovi izbori učinili su Rusiju taocem bitke koja je besnela u američkoj unutrašnjoj politici. Sada postoji nada da bi pobeda demokrata mogla imati bar jednu prednost: da se fokus makne sa pitanja ruskog mešanja i zauzvrat učini svaki dijalog sa Rusijom manje toksičnim za Amerikance.

U međuvremenu, Putin je skrenuo pažnju na novu inicijativu: raspravu o ključnim globalnim pitanjima na sastancima stalnih članica Saveta bezbednosti UN. To će zahtevati odgovornije i profesionalnije angažovanje Sjedinjenih Država, što će biti teško pod Trampom.

Naravno, ako Tramp bude ponovo izabran, Rusija će nastaviti da slavi, da iskorišćava krhkost američke politike i kapitalizuje nedostatak zapadnog jedinstva. Ali postoji i osećaj zamora od Trampa: od uništavanja strateškog odnosa, pretnje Severnom toku 2 i statusa Rusije kao taoca američke politike. Sve ovo znači da Bajdenova pobeda ne bi bila najgora stvar za Rusiju.