Olandska ostrva ponovo se u diplomatskim krugovima u Parizu i Briselu pominju kao potencijalni model za autonomiju severa Kosova, odnosno Zajednicu srpskih opština, piše Demostat.
Po navodima Demostata i primeri Južnog Tirola i istočne Belgije razmatraju se kao potencijalni modeli za rešavanje kosovskog pitanja, odnosno za autonomiju severa Kosova, gde su Srbi većina.
Na Olandskim ostrvima, kako se navodi, većinsko stanovništvo, 95 odsto građana čine Šveđani, a Finci su među manjinom i ima ih, prema nekim procenama, ukupno oko 1.000.
Suverenitet pripada Finskoj i ostrva nisu nezavisna a zakon o autonomiji je više puta menjan.
Profesor ustavnog prava Darko Simović je kazao da Olandska ostrva raspolažu „dosta širokim nadležnostima“ kada je reč o autonomiji.
Dodao je da se to posebno odnosi na oblasti krucijalne za očuvanje nacionalnog identiteta Šveđana.
Postoje poslovi koji su u zajedničkoj nadležnosti, a ukoliko se javi spor, o tome odlučuje Vrhovni sud Finske, kazao je on.
Kako je naveo, Olandska ostrva mogu da učestvuju u pregovorima o zaključenju nekog međunarodnog ugovora koji ih se tiče, odnosno da participiraju kao subjekt u procesu.
Vlada Olanda će, kako je dodao, biti informisana o međunarodnom sporazumu koji se odnosi na pitanja u njihovoj nadležnosti, a ako postoji poseban razlog, može učestvovati u pregovorima u finskoj delegaciji.
Olandska ostrva su se izjašnjavala o ulasku Finske u EU, jer je pristupanje zajednici evropskih naroda uticalo na autonomna prava kojima su raspolagali građani ostrva, dodao je Simović.
Kada je Finska postala članica EU 1995, parlament Olanda je izrazio, u skladu sa Zakonom o autonomiji i nakon dva odvojena referenduma, saglasnost za članstvo Olandskih ostrva u EU.
Odnos Olandskih ostrva sa EU regulisan je protokolom koji sadrži posebne odredbe za kupovinu nekretnina i pravo na poslovanje na Olandima, čime se potvrđuje njihov poseban status prema međunarodnom pravu.
Simović je naveo da autonomija Olandskih ostrva uspešno funkcioniše i da u praksi, po pravilu, nema problema, pre svega zato što postoji visok stepen demokratske političke kulture u Finskoj.
Kako je istakao, osnovni cilj autonomije je zaštita nacionalnog identiteta građana, tako da je akcenat na oblastima koje doprinose očuvanju identiteta Šveđana na Olandskim ostrvima.
Naveo je i da je svaka teritorijalna autonomija „priča za sebe“, te da ne postoje dve identične, tako da su sva rešenja u velikoj meri osobena.
On je rekao da strana rešenja ne mogu da budu kopirana, jer kako je ukazao, svaka autonomija je izraz konkretnih društvenih prilika, nastala u praksi, iz pregovora i dogovora.
Pokušaj da se model Olandskih ostrva iskoristi kada se rešavalo pitanje Foklandskih ostrva i ideja da Baltičke republike u okviru SSSR dobiju nekakav sličan status, nije primenjen.
Prema rečima Simovića, model teritorijalne autonomije Olandskih ostrva bio je pominjan i kao jedno od mogućih rešenja za integrisanje takozvane Republike Srpske Krajine u Hrvatsku.
Simović smatra i da Zajednica srpskih opština, kako je trenutno zamišljena, ne bi bila ni blizu teritorijalne autonomije, jer kako je naveo, međunarodna zajednica ne želi da stvara novu Republiku Srpsku u okviru Kosova, zbog moguće secesije.
Sa stanovišta interesa onih koji sada upravljaju Kosovom i međunarodne zajednice, teritorijalna autonomija, makar i u naznakama, bila bi nepresušni izvor tenzija i sukoba, naveo je Simović.
Demostat je podsetio da je pregovarački tim Srbije predstavio u Briselu 2007. slučaj Olandskih ostrva, naseljenih Šveđanima, ali u teritorijalnom sastavu Finske, kao uspešan primer teritorijalne autonomije, kako bi poslužio kao princip za široku autonomiju Albanaca u okviru Srbije.
