Sve imperije u istoriji čovečanstva su doživljavale svoj procvat, vrhunac a potom je dolazilo do dekadencije, do jačanja sprege između narastajuće arogancije i ignorancije i – do propadanja i nestajanja, do „sumraka bogova“.
Narodskim jezikom izraženo, podsetimo se velikog Mihajla Šolohova i njegovog remekdela „Tihi Don“, gde on kaže: „Koršunov ždrao, ždrao, pa se preždrao i počeo da povraća.“
Prošlo je 46 godina otkad su imperija SAD bile poražene i primorane da napuste Vijetnam, posle rata koji je trajao 1955-1975, čemu je prethodio isto tako izgubljeni francuski „Indokineski rat“ 1946-1954. Sada, isto tako posle dvadesetogodišnjeg rata, NATO-imperijalna flota na čelu sa svojim admiralskim brodom SAD hitno, pognute glave i spuštenih zastava napušta Avganistan.
U vreme vijetnamskog rata su održavani masovni protesti u imperiji SAD i širom sveta, sa učešćem svih socijalnih slojeva i svih starosnih grupa. Vrlo popularni američki pevač Donovan je s gitarom u ruci pevao milionima:
„Vijetnam, vaša poslednja igra, koju odigravate vašom najcrnjom kraljicom…“
Tih protesta pri avganistanskom ratu nije bilo. Verovatno je današnja mladost isuviše zauzeta preganjanjima na socijalnim mrežama, kompjuterskim igricama i brigom, kako doći do najmodernijeg mobilnog telefona. A kulturnim elitama je po mogućstvu bilo isuviše malo podataka na Vikipediji, da bi mogli da izgrade neko sopstveno mišljenje.
Da li je ovaj poraz najmoćnijeg vojnog konglomerata u istoriji čovečanstva razlog za likovanje? Jer to se samo nadovezuje na vrlo sumnjive rezultate agresivnog zapadnog akcionizma u Iraku, Libiji, Siriji, koji govore o učestalom posrtanju ovog geopolitičkog diva, sa neprevidivom ambicijom da sebi podredi čitav svet?
Sigurno ne i to iz nekoliko razloga.
Kao prvo, nemoralno je pustiti zluradosti na volju radi ovog ovog najnovijeg posrnuća „najcrnje kraljice“ Zapada i pri tome zanemariti činjenicu, da su najveći gubitnici onih par desetina miliona nepitanih avganistanskih figura na šahovskoj tabli globalnih moćnika.
I kao drugo, talibani zaslužuju sve, samo ne aplauz, odobravanje, podršku. Ovo poslednje su, doduše, upravo iskusili, jer im je NATO-pakt, a na prvom mestu SAD, velikodušno ostavio najmodernije oružje današnjice i to u izobilju (oko četrdeset borbenih aviona, par stotina oklopnih transportera, itd.).
Zaključno, vrlo je opravdana bojazan, da će uskoro doći do sledećih i još nemilosrdnijih vojnih intervencija po svetu, da ne bi neko slučajno došao na grešnu pomisao da i ova imperija eto slabi, da joj ponestaje daha i da se nalazi na silaznoj putanji.
Ta faza imperije pre silaženja sa istorijske scene, zajednička je isto tako svim imperijama u istoriji čovečanstva i – ona može da duže potraje. Ne sme se uz to zaboraviti činjenica bez presedana u istoriji, da je enormni arsenal oružja za masovno uništavanje doslovce jedan smrtonosni Damoklov mač, koji visi nad nad glavom čitavog ljudskog roda.
Ta činjenica dozvoljava poređenja sa istorijskim iskustvom svih nekadašnjih „svetskih vladara“ samo uslovno. Podsetimo se, uprkos tome, na nekoliko činjenica iz poslednje faze Rimske imperije.
Bitka u teutoburškoj šumi, koju su Rimljani u 9. godini posle Hrista katastrofalno izgubili od Germana, važi kao jedna odsudna prekretnica, iako se (Zapadni) Rim održao sve do V veka i šta više još jednom ekspandirao, dostigavši svoj najveći istorijski obim.
Tu bitku (clades Variana) izgubio je Publije Kvintilije Var, vojskovođa cara Avgusta, a pobednik je bio Arminije (Herman) iz germanskog plemena Heruska, inače odgajen i vojno školovan u Rimu.
Kada je car Avgust saznao vesti o porazu, po zapisima rimskog istoričara Svetonija, bio je toliko izbezumljen da je glavom udarao u zid palate vičući:„Kvintilije Vare, vrati mi legije (Quintili Vare, legiones redde!)!“
Te tri legije (oko 20.000 ljudi), izgubljene u ovoj bici, nikada nisu obnovljene.
Avgust nikada nije uspeo da povrati izgubljene pozicije u germanskim oblastima, kao ni njegovi naslednici Domician, pa ni Trajan (53-117.), koji je pobedom nad Dačanima u današnjoj Rumuniji doveo Rimsku imperiju do vrhunca ekspanzije.
Zapadni Rim je, znači, propao u 5. veku i Germani su počeli svoju vladavinu nad nekadašnjim „vladarom sveta“. Postoje različite teorije o tome, šta je prouzrokovalo ovaj razvoj događaja – teorija dekadencije (precenjivanje sopstvene snage i uticaja što je jednako gubljenju osećaja za realnost, ekonomsko i moralno osipanje „presitih i nedodirljivih“, slabljenje političkog autoriteta centralne vlasti, kako u sopstvenoj državi, tako i u okruženju), katastrofe (Huni, kao pokretači „Velike seobe naroda“, potom Germani), jedne vrste „mirne transformacije ka srednjevekovnoj/feudalnoj etapi razvoja“, kolaps kroz višedecenijske građanske ratove, itd.
Biće da je svaki od ovih faktora dao svoj doprinos, pri čemu bi potonuće u dekadenciju smelo da je odigralo vrlo značajnu ulogu. Poneke od tih karakteristika se prepoznaju i u današnjem vremenu.
Kakve se posledice ovog debakla NATO-imperije u Avganistanu mogu očekivati?
Dva (negativna) faktora se, još jednom, moraju uzeti u obzir:
a. iskustveno je za očekivati da će sa te strane uskoro doći do sledećih i još bezobzirnijih vojnih intervencija po svetu (subjektivni faktor) i
b. ne sme se uz to zaboraviti činjenica bez presedana u istoriji, da postoji enormni arsenal oružja za masovno uništavanje na svim stranama (objektivni faktor).
U slučaju da bilo koji od ova dva faktora ili oba dobiju prevagu nad razumom i pri tome dođe do (samo ljudskih) pogrešnih kalkulacija i poteza, onda nije isključeno da ovog puta odlaženje jedne imperije u istoriju ne bude samo sumrak dotičnih „bogova“, već i finalni sumrak čitavog čovečanstva.
Što se Srba tiče, njima osim ove globalne opasnosti preti još jedna i tu je primerena maksimalna pažnja. Jer ko bi bio pogodniji za jednu upečatljivu demonstraciju još uvek moćne imperijalne sile, od jednog malog naroda, kome je NATO već naneo toliko niskih udaraca i otvorio mu još nezarastujuće rane – opustela Krajina, Kosovo i Metohija, Republika Srpska, Crna Gora?
Koje njihova hrvatska „Za dom spremna!“, bosansko-muslimanska, kosmetsko-albanska i montenegrinsko-komitska pešadija na licu mesta, pod njihovom zaštitom i s njihovim blagoslovom, ne prestaje da zasipa solju ostrašćene mržnje?
Srbima je, dakle, još ubedljivo više nego mnogim drugima u ovim aktuelnim okolnostima, potrebna vera u Boga, beskompromisno rodoljublje, velika mudrost i budnost, golema snaga, privrženost prijateljima i naročito ono, što je pre jedna retka pojava u nas, naime – jedinstvo.
To znači, u ovoj situaciji samo se možemo nadati da će NATO-imperija konačno shvatiti da je vladavina svetom samo opasna utopija a samoproglašeni „kraj istorije“ besmislica, da je egzistencija snažne Rusije i sve jače Kine realnost, te da će se NATO-predvodnici shodno tome okrenuti jedinoj alternativi sa izgledima na uspeh i na dobro čitavog sveta.
A to je, naime, zaokret ka razgovorima i pregovorima, miroljubivoj koegzistenciji i takmičenju političko-ekonomskih i socijalnih sistema bez pretećeg zveckanja oružjem i nemoralnog državnog terorizma, dakle uz (ne samo deklarativno) poštovanje svih i svačijih, jer univerzalnih i nedeljivih ljudskih prava, a to znači doslednog odustajanja od „prava jačega“, kako u odnosu na po snazi uravnotežene (pragmatizam), tako i u odnosu na objektivno manje, slabije (moral, principi).
I – zar to nije zapravo njihovo zvanično opredeljenje?
„Najgore“, što bi im se pri tome moglo desiti je u suštini najbolje a to je da se transformišu iz jedne ekspanzivne i agresivne imperije u ono, što sve vreme tvrde da zapravo jesu – pravno utemeljene demokratije i zaista jedna međunarodna zajednica istih i pozitivnih vrednosti.
U tom i samo u tom slučaju oni bi mogli da postanu uzor i primer drugima. Jer tada bi zaista stavili svoje nesumnjivo enormne potencijale u službu svetske zajednice a ne više samo u narastanje sopstvene koristi, naravno, na račun svih ostalih.
Prilično sam siguran da bi ogromna većina ljudi u svetu pozdravila i podržala ovakav razvoj događaja. Isto tako sam, međutim, siguran da npr. vrlo moćna i uticajna sprega Volstrita i američkog vojno-industrijskog kompleksa, bez koje po svemu sudeći nijedan američki predsednik (Kongres, Senat) ne donosi nijednu odluku, ni u kom slučaju ne bi bila za to, naprotiv.
I ne samo oni i sigurno ne samo u SAD, jer iskustvo uči da nepromišljenih usijanih glava, beskrupuloznih poklonika političko-ekonomske moći i osionih vlastoljubivih hazardera, koji u ime jednog „višeg cilja“ isuviše rado idu preko leševa, ima uvek i svugde.
Da li je to, dakle, nada u ostvarenje jedne utopijske vizije? Da li je Bertolt Breht bio u pravu, kada je rezignirano izgovorio: „Ja bih tako rado bio u pravu, ali okolnosti, one su drugačije.“?
No i u tom slučaju, to ostaje jedna humanistička naspram jedne antihumane utopije.
Vladimir Umeljić
