U ratu protiv mafije, Aleksandar Vučić ratuje protiv sebe. Hapšenjem kriminalne grupe Veljka Belivuka, diktator je ostao bez pešadije. Kompromitovani su brojni policajci, tužioci, sudije i funkcioneri Srpske napredne stranke. Vučić ih je sve pustio niz vodu, žrtvovao ih je kako bi sačuvao sebe, svog sina i brata. Uzalud pokušava da sakrije svoje tragove u najtežim krivičnim delima. Iz Belivukove ekipe već su propevali N.I. i M.G, kao i policajci koji su raskrinkali aferu „Jovanjica”, a pripadnik Bezbednosno informativne agencije Branislav Radosavljević je zvanično obavestio svoje šefove da ne pristaje na ulogu žrtvenog jarca. Omertu će prekršiti i drugi članovi kartela. Sitnije ribe će to uraditi da bi izvukli živu glavu, a veći igrači će postupiti po nalogu CIA, FBI, DEA ili Mosada. Svi će odgovornost prebaciti na Vučića, vođu naprednjačkog zločinačkog udruženja.
Sve što je godinama sejao, Aleksandar Vučić sad žanje. Napravio je kartel, kojim je okupirao državne institucije. Izbrisao je razlike između izvršne vlasti, policije, pravosuđa i kriminala. U takvom sistemu nekažnjeno je organizovao seriju zločinačkih akcija, kojima je opljačkao javne resurse i privatnu imovinu.
Oteo je sve što je vredelo u Srbiji – rudnike, reke, poljoprivredno i građevinsko zemljište, fabrike i ljude – a pažnju stranih obaveštajnih službi privukao je učešćem u međunarodnim kriminalnim i korupcionaškim aferama.
Postao je najbogatiji politikant u savremenoj Evropi, ali uzalud, zgrnuti novac neće moći da koristi ni u zatvorskoj kantini. Igri je došao kraj.
Steže se omča oko Vučićevog vrata. Zatežu je svi, ko god stigne. Strane službe ga jure zbog niza teških krivičnih dela.
Projekat „Beograda na vodi“ je pretvorio u internacionalnu praonicu prljavog novca, u Staroj Pazovi je napravio najveću evropsku plantažu marihuane, pod njegovom kontrolom je organizovano krijumčarenje oružja iz srpskih fabrika do ratišta u Jemenu i Siriji, učešćem u korupcionaškoj aferi „Folksvagen“ i visokotehnološkim prevarama u trgovini bitkoinom oštetio je američke građane i kompanije, a mafijaške grupe iz njegovog kartela dominiraju međunarodnim tržištem narkotika.
Na nižem, ali Vučiću bližem nivou nerešive probleme stvaraju njegovi dojučerašnji saradnici, jednako oni iz vrha, kao i s dna mafijaške nomenklature. Sa strancima bi još i mogao da manipuliše, navikao je. Pre dve godine je uspešno sabotirao akciju „Familija“, koju su u nekoliko balkanskih država, ali i u članicama Evropske unije, sprovodili FBI i Europol.
Međutim, od tada se sve promenilo. Pametniji pripadnici naprednjačkog kartela su shvatili da je đavo odneo šalu, a gluplji su do istog zaključka došli zahvaljujući instinktu za samoodržanje. Dok im je bilo lepo, krali su zajedno. Sad, kad je stiglo vreme za svođenje završnog računa, ne sviđa im se ideja da podele i odgovornost. Bez moralnih dilema, s lakoćom upiru prstom u Vučića – on je kriv za sve.
Pod pritiskom, Vučić je odbrambenu strategiju sveo na pokušaje da preseče linkove koji s mafijaškog taloga vuku prema njemu, njegovom sinu Danilu i bratu Andreju. Teška misija, nemoguća. Davljenik se hvata za slamku, pa se tako i Vučić uhvatio za taktiku koju je Jozef Gebels kreirao za potrebe Adolfa Hitlera.
– Propaganda mora ostalom svetu predstaviti probleme koje preživljavamo i to tako da oni izgledaju hitni i ozbiljni i za njih same – tvrdio je Gebels.
Hitler je poslušao taj savet. I Vučić je. Zato je pre tri meseca otvorio aferu „Državni udar“, u kojoj je optužio vrh Ministarstva unutrašnjih poslova da je nezakonito prisluškivao njega i njegovu porodicu.
Opisujući inkriminisano delo u medijima, rekao je da su ga „dobri i pošteni policajci“ obavestili da je godinu i po dana nezakonito praćen i prisluškivan. Navodno, ima više od 600 sati njegovih tajno snimljenih telefonskih razgovora, među kojima su i oni s nekim navijačima, s kojima je pričao samo o fudbalu, ali zna da se oni nalaze u sivoj zoni, na obe strane zakona.
Po običaju, da bi izazvao sažaljenje javnosti i zadovoljio patološku potrebu da i svoje bližnje predstavlja kao žrtve, rekao je da su pod merama bili i članovi njegove porodice, a sin Danilo je praćen i fizički.
Po toj optužnici postupali su državni organi i mediji. Precizno selektovanim i plasiranim informacijama, postupajući po Gebelsovom receptu, Vučić je stvarao utisak da je neka zaverenička grupa pripremala državni udar.
Pokušao je da tim trikom, garniranim s jeftinim spinovima, problem izmesti s ličnog na opšti nivo. Svestan mogućnosti da se otkriju njegove lične i porodične veze s kriminalcima predstavio ih je kao sredstvo kojim nepoznati zaverenici prete državi i građanima. Istovremeno, objavio je rat mafiji, koji je počeo hapšenjem grupe Veljka Belivuka, zvanog Velja Nevolja.
Izborom Velje Nevolje za protivnika, Vučić je definisao svoj osnovni cilj – uklanjanje vlastitih tragova.
Svi aktivni kriminalni klanovi u Srbiji nastali su pod kontrolom ili pokroviteljstvom Aleksandra i Andreja Vučića. Na vrhu mafijaške piramide moći nalazi se kosovski gang Zvonka Veselinovića. Po svemu – uticaju na državne institucije, policiju i pravosuđe, količini novca, obimu i vrsti krivičnih dela, od šverca narkotika i pranja novca do ubistava – Veselinovićev klan je najrazvijeniji i najopasniji.
Toga su svi svesni, pa i braća Vučić i sam Veselinović. Kako i ne bi bili, kad je to dokazano nekoliko puta u praksi.
Između ostalog, to se videlo i kad je, 2016. godine, Zvonko Veselinović jednu svađu s Andrejem Vučićem prekratio potezanjem pištolja. Svemoćnog vladarevog brata je javno, pred desetinama svedoka u novosadskom restoranu „Plej“, ponižavao i vređao. Kao pravi hajduk, Veselinović se kasnije privremeno dislocirao na svoje imanje na Goliji, dok ne opipa puls Aleksandra Vučića. Napipao je mekano, trulo i uplašeno stvorenje, bez snage da uzvrati udarac.
Od tada, Vučić se nekoliko puta zaletao na Veselinovića. Osvetnička strast svaki put bi mu brzo splasnula. Umesto po glavi šefa kosovskog klana, Vučić je maljem zamahnuo na Belivuka. To je logičan izbor mete. Belivuk je neuporedivo slabiji i beznačajniji, ali i opasniji po sve Vučiće. Prvenstveno zbog mogućnosti da kompromituje Aleksandra i Danila Vučića. Sprega Velje Nevolje i Ace Nevolje odavno je prerasla nivoe javne tajne. Postoje dokazi i svedoci, među kojima je i siroti Danilo.
Vučić je godinu i po dana pripremao udar na Belivuka. Povremeni teški zločini, koje je vršila Belivukova grupa, u to vreme su poprimili šire razmere. Na crnom spisku našli su se Goran Veličković Goksi, Aleksandar Radojević, Ljubomir Lainović, Strahinja Marković, Filip Marjanović, Vukašin Bošković, Vlastimir Milošević i još desetak žrtava. Izvori iz istrage tvrde da su otkriveni dokazi ubistava trojice s te liste, dok se ostali još vode kao nestali.
Vučić nije mario za desetine tuđih ugašenih života, za dilovanje droge i ostala krivična dela. Sa lakoćom je svom ortaku opraštao sve zločine dok god je mogao. Vučić bi nastavio da izbegava sukob da tikva nije pukla u novembru 2019. godine.
Belivuk je objavio rat Vučiću na neobičan način, pesmom „Beli grad“, koju je mumlao njegov drugar Rasta. „Braća u koloni, zatamnjena kao Mosad, i kad ti dođu više ništa neće biti kao dosad. Kad ti dođu više ništa neće biti od tvog posla. Stvari se rade iz principa. Balkaton gang, Koza nostra, Bitno je ko ti na kraju ostaje…“
Željko Mitrović i Vladimir Popović, zvani Beba, odmah su digli uzbunu, obavestili su Vučića o pretnjama koje su mu upućene tim stihovima. Navikli na podle, prljave i mafijaške rezone, nisu pogrešili u proceni opasnosti.
Dok su gosti beogradskih splavova nazdravljali uz mumlanje narkomana Raste, poruke iz pesme realizovale su se u stvarnosti.
Kolonu tamnu kao Mosad povela je Dijana Hrkalović, bivša državna sekretarka u MUP-u Srbije, u čijoj paradržavnoj nadležnosti je bilo, između ostalog, i upravljanje Belivukovim klanom.
U partnerstvu s tadašnjim šefom policije Nebojšom Stefanovićem, Hrkalovićka je udarila po Vučićevom najunosnijem poslu, po proizvodnji i prodaji droge. Tada je pala „Jovanjica“. Uhapšeni su Predrag Koluvija i nekoliko ortaka iz njegove ekipe, a Hrkalovićka je zbrisala u Izrael, pod zaštitu njihove obaveštajne službe Mosad.
Da ne bude zabune, Belivuk je pesmom priznao – stvari se rade iz principa. Upravo tako, „Principi“, naziva se njegova navijačka grupa. Pod parolom „iz Principa“, kakva se vijori na Partizanovom stadionu, Velja Nevolja je upozorio Acu Nevolju – bitno je ko ti na kraju ostaje.
Na koga je mislio, upućuju čaršijske priče, poznate svim državnim funkcionerima, policajcima, tužiocima i novinarima. U to vreme puštene su glasine kojima je kompromitovan Danilo Vučić. Navodno, postoje snimci zločina, koje su izvršili Velja Nevolja i članovi njegove bande, među kojima se vidi i Danilo. Posle konferencije za novinare, 20. oktobra prošle godine, na kojoj je Aleksandar Vučić zapretio da će udariti mafiju maljem u glavu, jer ne može dozvoliti da neko nekažnjeno mačetom seče ljude u Beogradu, političkim i medijskim kuloarima prostrujala je vest da je neko na portirnici beogradske Policijske uprave ostavio CD sa snimkom jednog od zločina kome je svedočio Danilo Vučić.
Pored toga, u januaru je puštena informacija da je Velja Nevolja u Beton hali, u Karađorđevoj ulici, opalio nekoliko šamara Danilu. Izvori iz vrha SNS-a ne demantuju tu priču, ali ukazuju da je njen autor upravo Aleksandar Vučić. Navodno, na taj način on pokušava da prikaže da nije zaštitnik, nego protivnik Velje Nevolje, koji mu, eto, napada čak i dete.
Za Aleksandra Vučića nije ni bitno da li zaista postoje video-dokazi i da li je Danilo dobio šamare, dovoljno štete mu nanosi već sama priča o njima. Poslednje što mu treba jeste razotkrivanje njegove i veze članova njegove porodice s kriminalnom grupom Veljka Belivuka.
Zato onoliko cvili i skiči pred televizijskim kamerama dok objašnjava kako zlikovci vode kampanju protiv njegovog malog dečaka od 24 godine i 120 kg. Kad god bi se na društvenim mrežama pojavile fotografije Danila u društvu s Belivukovim drugarima, Vučić bi javnost prvo izložio artiljerijskog pripremi preko svojih medija, a onda bi i lično kukao nad sudbinom svog nevinog deteta, koje kriminalizuju strani plaćenici i domaći izdajnici. „Slikali su mog Danila dok gleda utakmicu sa svojim drugovima. Ništa nije uradio, samo je gledao utakmicu, a prikazuju ga kao kriminalca. Bio je u društvu tog Aleksandra Vidovića, Vidojevića… Ne znam kako se zove… Taj mladić nije nikakav kriminalac, nikad nije osuđen ni za kakvu drogu, imao je samo dve krivične prijave, zbog tuče… Zamislite, momak se potukao!“, pričao je Vučić na Pinku.
Tu verziju je kasnije dopunjavao podacima za koje je znao da su procureli u javnost. „Aleksandar Vidojević ima dve pravosnažne presude, a sedam puta je optuživan za nasilničko ponašanje“, rekao je vladar nedavno, pokušavajući da Acu Rošavog, jednog od „navijača“ iz grupe Veljka Belivuka. Uporedo s takvim javnim spinovima, Vučić je plasirao i priču da se Vidojević nalazio na udaru Belivuka, zato se nametao Danilu, kako bi imao posrednu zaštitu, pošto sam nema nikakvu moć i uticaj.
Naravno, Aleksandar Vučić nikad nije pomenuo Borisa Karapandžića i ostale uticajne članove ganga Velje Nevolje, koji su takođe viđeni sa Danilom, čak i u Rusiji, gde su ga pratili na utakmicama Svetskog prvenstva u fudbalu. To i ne čudi, pošto su neki od njih nedavno uhapšeni i osumnjičeni za otmice i ubistva, pa više nisu podobni za druženje s prestolonaslednikom.
Umesto da plasira kakva-takva objašnjenja Danilovih veza s „navijačima“, Aleksandar Vučić je krenuo lakšim i morbidnijim putem. Sakrio se u senku nadgrobnog spomenika Zorana Đinđića.
Do detalja je razradio proces patološke identifikacije sa Đinđićem. Po uzoru na predsednika Demokratske stranke i DOS-ovog premijera, Vučić se predstavlja kao kolateralna žrtva u sukobu dva opaka klana. Kao nekad surčinski i zemunski klanovi, tako danas ratuju škaljarski i kavački klan. Režimski mediji su dobili zadatak da Veljka Belivuka prikazuju kao šefa kavačke ekspoziture u Beogradu, po svemu nalikom Dušanu Spasojeviću. Tobože, zemunski klan i „Principi“ imaju istu snagu, bave se istim krivičnim delima, jednako ugrožavaju državu i narod.
Činjenice, po pravilu, demantuju Vučića. Spasojevićev gang je organizovao otmice najbogatijih tajkuna, Miroslava Miškovića i Milije Babovića. Belivukov je reketirao Rastu, Tijanu Ajfon, Baku Prase i Žarka Cirozu. Iz surčinsko-zemunske ekipe iznikli su današnji magnat Predrag Ranković, zvani Gospodin Peconi, i aktuelni ministar Zlatibor Lončar, kao i mnogi drugi simboli prošlosti koja traje.
Razlika je i u tome što je Đinđić nasledio mafiju, a Vučić je stvorio ovu koje se sad plaši.
Ipak, treba priznati da postoje i određene sličnosti, ne male. Vučić je Đinđića opisivao kao „najvećeg kriminalca u Srbiji“ i „mafijaško čedo koga je ubila mafija, koja ga je i dovela na vlast“. Danas Vučić ima status najvećeg kriminalca i mafijaškog čeda. Za njega, a i za srpsko društvo, bilo bi dobro da izbegne Đinđićevu sudbinu, da ga s vlasti ne sklone oni koje je stvorio, već da s njima zajedno sedne na optuženičku klupu i odgovara za sve zločine. Nažalost, Vučić tu opciju smatra najgorom po sebe.
Kao u Đinđićevo vreme, mafija je ušla u sve državne institucije. Za razliku od ganga Zvonka Veselinovića, kome je bila dovoljna samo tiha podrška diktatora, klan Veljka Belivuka je organizovan pod upravom Dijane Hrkalović.
Vučić je izabrao Hrkalovićku za taj zadatak. Imala je sve potrebne kvalifikacije: mafijaški mentalni sklop, karakter rasterećen morala, sklonost ka upotrebi brutalne sile, pa i nekontrolisanu ambiciju. Imala je i ljubavnika Nenada Vučkovića, zvanog Vučko. Iako nije imao veći uticaj na Partizanovoj tribini, Vučko je pomogao u dovođenju navijača Crvene zvezde i Rada, koju je predvodio Aleksandar Stanković, zvani Sale Mutavi.
Napravili su „Janjičare“, koji su zaveli red prvo na „jugu“, kad su zabranili navijačima da skandiraju „Vučiću pederu“, a potom i na celom stadionu, uključujući i upravu kluba.
Od te, 2014. godine, posao im je procvetao, a i ljubav. Hrkalovićka i Vučković su planirali venčanje. To je propalo kad je nesuđeni kum Sale Mutavi izrešetan na uglu Bačvanske ulice, prekoputa Centralnog zatvora.
Čim je obaveštena o ubistvu, Hrkalovićka je pozvala Tomislava Radovanovića, zamenika načelnika Službe za specijalne istražne metode, da ode na mesto zločina i da uzme telefon Aleksandra Stankovića, kako se ne bi saznalo s kojim političarima i funkcionerima Vlade Srbije je on kontaktirao.
Policajci, koji su vršili uviđaj, svedoče kako je Hrkalovićka doživela nervni slom. Plakala je, urlala i rukama udarala u automobil u kome je ubijen Stanković. Da mu ona, uz podršku Vučića, nije omogućila političku i sudsku zaštitu, Stanković bi bio na odsluženju višegodišnje zatvorske kazne zbog dilovanja droge i drugih krivičnih dela, pa možda ne bi bio ubijen.
Vođstvo „Janjičarima“, koji su kasnije preimenovani u „Principe“, preuzeo je Veljko Belivuk. I njega je servisirala Dijana Hrkalović. Uz pomoć vlasti, kompromitovani su dokazi, a potom i odbačena optužba protiv Belivuka za ubistvo Vlastimira Markovića.
U vreme ubistva Davorina Baltića, s njim su bili pripadnici grupe Veljka Beliviku, ali i službenica MUP-a Marija Nikolić, koja i danas radi u policiji.
Postoje svedočenja saobraćajnih policajaca, koji su zaustavili vozilo jednog od Belivukovih drugara. Svestan svoje nedodirljivosti, kriminalac je pola sata maltretirao policajce. Incident je završen dolaskom načelnika Sektora unutrašnje kontrole MUP-a, koji je policajcima rekao da zaborave slučaj, to im je najbolje. Takvih primera ima u ogromnim količinama.
U sprezi s kriminalcima bili su i funkcioneri Vojske Srbije. Belivuk i njegovi drugari vežbali su gađanje u pančevačkoj kasarni „Nikola Tesla“. Društvo im je pravio Novak Nedić, nekada šef kabineta Aleksandra Vučića, a danas sekretar Vlade Srbije i nezvanični koordinator Partizanovih navijačkih bandi.
– Svi u Upravi kriminalističke policije su znali šta se dešava, o tome su obaveštavali svoje nadređene, a oni svoje šefove po liniji subordinacije. Moj kolega Mladen Trbović je 2016. godine pisao Aleksandru Vučiću, ukazao mu je na dešavanja u MUP-u. Vučić je sve znao, a nije reagovao – kaže Milan Dumanović, bivši operativac UKP-a.
Naravno da je Vučić sve znao, on je rukovodio celom igrom. Bez njegove dozvole Stefanović i Hrkalovićka ne bi smeli da pružaju zaštitu Belivukovom klanu.
Trbović i Dumanović su te 2016. godine podneli krivičnu prijavu protiv Hrkalovićke. Kao svedoci odbrane pojavili su se njeni saradnici Dejan Milenković Bagzi, načelnik Službe za specijalne istražne metode UKP-a, njegov zamenik Tomislav Radovanović i drugi.
Tada su je branili, sad je optužuju. Da bi oprali sebe, svu krivicu svaljuju na Hrkalovićku. Milenković je saslušan u istrazi u aferi „Prisluškivanje“. Priznao je da su Vučić i članovi njegove porodice prisluškivani, i to po nalogu Dijane Hrkalović. Izveštaje o prisluškivanju Vučiću je dao Radovanović, što takođe predstavlja krivično delo. Iako na funkciji predsednika države, Vučić je legalno bio pod merama, pa niko nije smeo da ga o tome obaveštava.
Vučić ne veruje nikome, naročito ne Milenkoviću i Radovanoviću. Uveren je da oni i sada izvršavaju naloge Dijane Hrkalović. Ona im je, smatra Vučić, naredila da mu predaju izveštaje o prisluškivanju kako bi mu pokazala deo dokaznog materijala koji poseduje.
To nije samo njena polisa osiguranja, nego i obaveza koju je ispunila po nalogu predstavnika jedne strane obaveštajne službe. Vučić nije imao izbora, morao je da otvori aferu oko prisluškivanja, iako je time u pravnu proceduru ubacio i sadržaje koji su izuzetno problematični za njega, članove njegove porodice i grupe najbližih saradnika.
Što je najgore po Vučića, uverio se da je njegovo stavljanje na mere urađeno potpuno legalno, u skladu sa zakonom. Tužilaštvo je podnosilo zahteve za prisluškivanje njegovih telefona, a sud je to odobrio. Od leta 2019. godine beogradski Viši sud je tri puta potvrdio takve naloge, poslednji u martu 2020. godine. Vučić zna da ne postoji ni tužilac koji bi samovoljno zatražio tako šta, niti sudija koji bi to potpisao. Ne, bez urgiranja sa strane, od nekog jačeg nego što je Vučić.
Za njega više nije bitno da li je to CIA, FBI, DEA ili Mosad. Ko god stoji iza te akcije, stavio mu je omču oko vrata, a on se na nejakim nogicama ljulja na hoklici, koja samo što se nije izmakla.
A, izmaknuće je neko njegov, neko ko je direktno uključen u bilo koju od kriminalnih afera. Zasad, to tiho, Vučiću iza leđa, pripremaju neki njegovi kumovi, ministri i stranački saradnici. Mnogo bučnije to je nedavno uradio Branislav Radosavljević, pripadnik Bezbednosno informativne agencije.
Radosavljević je uhapšen i optužen u predmetu „Jovanjica“, kao jedan od saučesnika Predraga Koluvije, vlasnika najveće evropske plantaže marihuane. Iako je u BIA doveden kao podobni naprednjak, Radosavljeviću se ne ide na višegodišnju robiju zbog tuđih grehova.
U dopisu koji je poslao Bratislavu Gašiću, direktoru BIA, Radosavljević je poručio – skinite mi ovaj teret s leđa, da ne bih progovorio. U prilogu je dostavio dokaze nekoliko nezakonitih akcija u kojima je učestvovao po nalogu svojih nadređenih.
Između ostalog, priložio je izveštaje i fotografije napravljene u Turskoj, gde je pratio Dragana Đilasa. Takođe, naveo je imena i ostalih pripadnika i saradnika BIA koji su bili uključeni u praćenje predsednika Stranke slobode i pravde.
Vučić je to pismo shvatio kako treba, kao direktnu pretnju. Ako Radosavljević otvori dušu, to će uraditi i ostali saučenici u „Jovanjici“ i ostalim kriminalnim poslovima vladajuće porodice.
Na suđenju po tužbi Andreja Vučića, Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke, zahtevao je da se kao svedoci pojave policajci koji su vodili istragu „Jovanjice“, kao i da se u dokazni materijal uključi izveštaj Službe za specijalne istražne metode, u kome se nalazi i veštačenje telefona Koluvije.
Sudija Vladimir Miletić je odbio sve predloge. Međutim, očigledno postoje policajci koji su spremni da svedoče o kriminalnim radnjama braće Vučić. Zasad, diktator to može da, uz pomoć podobnih sudija, odloži na neko vreme, ali ne zauvek.
Poput policajaca, saradnju nude i kriminalci. Već su se dvojica pripadnika Belivukove grupe ponudili za status svedoka saradnika, a i njihov šef je preko posrednika poručio vladaru da će imati problem ako otkrije kakvu ulogu je imao u aferi s oružjem, koje je pronađeno pored kuće Vučića u Jajincima.
Aleksandar Vučić je celu Srbiju zarazio kriminalom. Napravio je nekoliko klanova i uvezao ih s državnim strukturama, pa i sa svojom porodicom. Sad bi bio srećan samo kad bi uspeo da odseče krakove koji idu prema njemu. Zato i ne sme da uhapsi Dijanu Hrkalović ili Nebojšu Stefanovića. Provlači ih kroz blato svojih medija, ali bez krajnje nužde neće se usuditi da uđe u konačni obračun.
Praveći svoju mafijašku hobotnicu, Vučić je uradio, naravno nehotice, i jednu stvar korisnu po Srbiju. Na videlo je isterao sve korumpirane policajce, tužioce, sudije, politikante i medijske manipulante.
Svi su se sami upisali na spisak za čišćenje. Za Vučića, za njih, kao i za sve normalne građanje bilo bi najbolje da do čistke dođe pevanjem, nego pucanjem. Bolje je da problem reše srpske institucije, nego da, kao u Rastinoj pesmi, dođu braća iz kolone, zatamnjeni kao Mosad, jer posle toga više ništa neće biti kao dosad.
