Srpska Pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju slavu Sveti Ignjatija Bogonosac „koji je stalno u srcu i na usnama nosio ime Boga živoga“ a koga je „kao malog, Isus držao na rukama“.
Prema predanju, Bog je podučavajući svoje učenike smernosti, uzeo jedno dete i rekao: “Ko se ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom”.
To dete je bio Ignjatije. Kada je odrastao, bio je učenik Svetog Jovana Bogoslova, a kasnije episkop u Antiohiji, gdje je prvi uveo antifonski način pojanja u crkvi. To je pojanje za dve pjevnice tako da kad na jednoj strani pojanje prestane, na drugoj počinje, a ovaj se način pojanja Svetom Ignjatiju otkrio čudotvorno. Car Trajan je prolazeći kroz Antiohiju u ratnom pohodu protiv Persije, čuo za Svetog Ignjatija i pokušao da ga savetima i prietnjama, čak ponudom senatorske titule, okrene od vere. Međutim, kada nije uspeonaredio je da ga okovanog pošalju u Rim i bace u arenu pred zveri. Put od Antiohije do Rima svetitelj je proveo u molitvi i želji da strada za svoga Gospoda. Lavovi su ga rastrgli u rimskoj areni 106. godine. Od svetitelja i mučenika ostalo je samo njegovo srce ispunjeno ljubavlju za Gospoda Isusa Hrista.
Prema predanju, na Svetog Ignjatija se ne rade teški poslovi, naročito ženski, kao što je predenje, tkanje, šivenje. Mese se kolači i poklanjaju deci, odakle i dolazi tradicija da se deca povuku za uvo, kako bi, tobože, što više porasli u novoj godini.
Ignjatije Bogonosac
U vreme kada Trajan stupi na rimski presto, u Antiohijskoj crkvi beše episkop sveti Ignjatije, i po nazivu i stvarno Bogonosac, koji primi episkopski presto posle svetog Evoda, prejemnika svetog apostola Petra.
O ovom božanstvenom Ignjatiju Bogonoscu priča se da dok je on još bio dete, a Gospod Isus Hristos živeo na zemlji s ljudima i učio narod o Carstvu Božijem, jednom roditelji Ignjatijevi stajahu među narodom i slušahu Božanske reči koje izlažahu iz Spasiteljevih usta, imajući sa sobom i svoje dete Ignjatija. Pogledavši na njih, Gospod pozva k sebi dete Ignjatija, postavi ga usred naroda, zagrli ga, i uzevši ga na ruke reče: Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko; i koji primi takvo dete u ime moje, mene pri ma (Mt. 18, 3.5).
Tako sveti Ignjatije bi nazvat Bogonoscem zato što je bio nošen rukama ovaploćenog Boga. No ne manje on bi nazvat Bogonoscem još i zato što Boga nošaše u srcu svom i u ustima, budući sasud, sličan izabranom sasudu svetom apostolu Pavlu, da pronese ime Božije pred narode i careve. On najpre beše učenik svetog Jovana Bogoslova, zajedno sa svetim Polikarpom, episkopom Smirnskim. Zatim odlukom svih svetih apostola on bi postavljen za episkopa u Antiohiji, gde se najpre pojavi naziv: hrišćanin (D. A. 11, 26).
Primivši upravljanje Crkvom, sveti Ignjatije ulagaše mnogo truda i napora u propovedanju pobožnosti, pokazujući u svemu apostolsku revnost. Ovaj sveti jerarh prvi uvede antifonski način pojanja u crkvi, tojest pojanja za dve pevnice tako da kad pojanje na jednoj strani prestane na drugoj počinje. Takav način pojanja otkri se svetom Ignjatiju među angelima na nebu. Jer on, udostojivši se Božanskog otkrivenja, vide angelske horove gde pevaju naizmenično: kad je jedan hor pevao, drugi je ćutao, a kad je drugi pevao, prvi je slušao; kad je jedan završavao pesmu, drugi je počinjao; na taj način angelski horovi proslavljahu Svetu Trojicu, kao predajući jedan drutom pesmopjenije.
Dobivši takvo otkrivenje, sveti Ignjatije zavede takav poredak pojanja sveštenih pesama najpre u svojoj Antiohijskoj crkvi, a odatle ovaj krasni poredak bi primljen i u svima crkvama. I beše ovaj bogonosni arhijerej divan upravljač crkvenih činova i savršeni služitelj Hristovih tajana; a docnije on postade i mučenik, dat zverima na pojedenje, o čemu će biti reč dalje.
U teškom ratu sa Skitima car Trajan odnese pobedu, Smatrajući da je neprijatelje pobedio uz pomoć svojih neznabožačkih bogova, Trajan namisli odati im blagodarnost prinoseći im žrtve po svoj carevini svojoj, eda bi bogovi i ubuduće blagopolučno vodili njegove ratove i carovanje. Tada nastade silno gonjenje hrišćana. Jer car doznade da hrišćani ne samo ne pristaju prineti žrtve neznabožačkim bogovima, nego i hule na njih obelodanjujući njihovu lažnost; zbog toga on izdade naređenje: svuda ubijati hrišćane koji se ne pokoravaju njegovom naređenju.
Kada pak ovaj car krenu u drugi rat protiv Jermena i Persijanaca, on se zadrža u Antiohiji. Tada sveti Ignjatije Bogonosac bi optužen pred carem zato što on Hrista, osuđenog Pilatom na smrt i raspetog na krstu, poštuje kao Boga i propisuje zakone o čuvanju devstvenosti, o preziranju bogatstva i svakog uživanja. Čuvši to Trajan pozva svetitelja, i pred svim senatom svojim, reče mu: Ti, zvani Bogonosac, ti li se protiviš našem naređenju i kvariš svu Antiohiju, vodeći je tragom Hrista tvoga? – Da, ja! odgovori božanstveni Ignjatije. – Car upita: Šta znači taj naziv „Bogonosac“? – Svetitelj odgovori: Onaj koji u duši svojoj nosi Hrista Boga jeste Bogonosac. – Car upita: Ti, dakle, nosiš Hrista tvoga u sebi samom? – Svetitelj odgovori: Stvarno nosim, jer je pisano: „useliću se u njih, i živeću u njima“ (2 Kor. 6, 16). – Car na to reče: A mi, šta misliš, ne nosimo li svagda bogove naše u svesti našoj, i nemamo li ih kao pomoćnike protiv neprijatelja? – Bogonosac odgovori: Avaj meni, ti idole nazivaš bogovima! ustvari, Jedan je Istiniti Bog, Sazdatelj neba i zemlje i mora i svega što se nalazi u njima, Jedan Gospod Isus Hristos, Sin Božji Jedinorodni, i carstvu Njegovom neće biti kraja. Kada bi ti, care, poznao Njega, onda bi i porfira tvoja i venac i presto tvoj bili još jači.
Ignjatije! reče car, ostavi to što govoriš, i poslušaj moje: ako želiš da mi učiniš prijatnost i da te uvrstim u prijatelje svoje, onda s nama prinesi žrtvu bogovima, i odmah ćeš u nas postati prvosveštenik velikoga Zevsa i nazvaćeš se otac senata. – Svetitelj odgovori: Kakva mi je korist biti prvosveštenik Zevsov kada sam ja prvosveštenik Hrista, kome svaki dan prinosim hvalu, i trudim se vasceloga sebe prineti na žrtvu Njemu i postati nalik na dragovoljnu smrt Njegovu. – Car upita: Kome ti hoćeš prineti sebe na žrtvu: onome koji od Pontija Pilata bi prikovan na krst? – Svetitelj odgovori:
Neka budem žrtva Tome koji prikova na krstu greh, i sruši pronalazača greha đavola, i satre krstom svu silu njegovu. – Car na to reče: Izgleda mi, Ignjatije, da ti nemaš zdrav um i pravilno rasuđivanje; jer se ti ne bi tako prelastio hrišćanskim spisima, kada bi dobro shvatio kako je velika korist pokoravati se carskim naređenjima i sa svima prinositi žrtve bogovima. – A Bogonosac, ispunivši se još više neustrašivosti, reče: Daj me zverima na pojedenje! raspni me na krstu! predaj me maču, predaj ognju, ja nikad neću prineti žrtvu demonima. Ne bojim se smrti, niti ištem zemaljska vremena blaga, već jedino želim večna blaga i staram se na sve moguće načine da pređem ka Hristu Bogu mome koji je blagovoleo umreti za mene.
Tada članovi senata, želeći izobličiti Ignjatija za zabludu, rekoše: Eto ti kažeš da je Bog tvoj umro. Kako onda može pomoći kome umrli, i to umrli sramnom smrću? Naši pak bogovi besmrtni su i smatraju se besmrtni. – Bogonosac odgovori: Gospod moj i Bog Isus Hristos nas radi postade čovek i našega radi spasenja dobrovoljno primi raspeće na krstu, smrt i pogrebenje, zatim vaskrse u treći dan oborivši i srušivši vražiju silu, i uziđe na nebesa, otkuda siđe, podižući nas iz pada i opet nas uvodeći u raj, iz kojega mi besmo izbačeni, i darova nam blaga veća od onih koja smo ranije imali. A od bogova, koje vi poštujete, ni jedan ne učini ništa slično; budući sami zli i bezakoni, i počinivši mnoge ubistvene stvari, oni ostaviše bezumnim ljudima samo nekakvu ništavnu predstavu o svome božanstvu. A kada potom opade s njih pokrivalo laži, pokaza se šta su oni bili, i kako sramno završiše oni svoje postojanje.
Kada sveti Ignjatije izgovori to, car sa senatom, bojeći se da on svojim rečima još više ne posrami njihove bogove, naredi da ga odvedu u tamnicu. Sam pak car svu noć nije spavao razmišljajući kakvom bi smrću lišio Ignjatija života. I smisli da ga osudi na pojedenje zverima, smatrajući tu smrt za najstrašniju. I sutradan on obavesti o tome senat; svi se složiše sa tim, samo savetovaše caru da Ignjatija ne preda zverima u Antiohiji, da ne bi on, postradavši mučenički za svoju veru, postao još slavniji među svojim sugrađanima, i da drugi, gledajući na njega, ne bi utvrdili sebe u hrišćanstvu. Zbog toga, govorahu oni, treba Ignjatija okovana u lance odvesti u Rim i tamo predati zverima; jer tamo će za njega, izmučenog dugim putovanjem, kazna biti još teža; i od Rimljana niko neće saznati ko je on, nego će smatrati da je poginuo jedan od zločinaca; i neće ostati ni najmanje sećanje na njega. – Ovaj savet bi po volji caru, i on izreče presudu o Ignjatiju: da Ignjatije bude predat zverima na pojedenje u Rimu za vreme praznika, u amfiteatru, pred očima svega naroda. – Tako svetitelj bi osuđen od neznabožačkih bezbožnika, da bude na gledanje i anđelima i ljudima (sr. 1 Kor. 4, 9).
Bogonosni Ignjatije, čuvši za ovakvu smrtnu presudu njemu, gromko uskliknu: Blagodarim Ti, Gospode, što me udostoji da posvedočim savršenu ljubav prema Tebi i što blagoizvole okovati me u gvozdene lance onako kao apostola Tvog Pavla. – I s velikom radošću primi on na sebe okove kao neku prekrasnu bisernu ogrlicu: skupoceni nakit, sa kojim je on želeo vaskrsnuti u budućem životu.
Car s vojskom ode u rat, a božanstveni stradalac, okovan u teške okove, bi predat desetorici surovih i nemilosrdnih vojnika, i upućen u Rim. Izlazeći iz Antiohije, on se usrdno pomoli za Crkvu i poveri svoje stado Bogu. Svi verni plakahu zbog njega i gorko ridahu, a neki, vezani za njega prevelikom ljubavlju, krenuše sa njim na put. Došavši u Selevkiju, nedaleko od Antiohije, vojnici sa svetim Ignjatijem sedoše na lađu, koja je imala ploviti pored obale Male Azije, i posle duge i opasne plovidbe stigoše u Smirnu. Tu sveti Ignjatije srete i pozdravi svetog Polikarpa, božanstvenog apostola, episkopa Smirnskog, svog saučenika, i s njim se uteši bogonadahnutim razgovorom, radujući se zbog svojih uza i dičeći se svojim okovima. Jer šta je moglo biti za njega bolji ukras ako ne ti lanci u koje on beše okovan za Gospoda svog? Vide se on takođe i sa ostalim episkopima, prezviterima i đakonima, koji se sticahu k njemu iz Asijskih crkava i gradova želeći da ga vide i da čuju iz usta njegovih božanstvene reči. Rečju i primerom utvrđujući hrišćane u veri, on ih savetovaše da se najviše čuvaju od raznih jeresi i da se strogo drže apostolskog predanja. Pritom sveti Ignjatije moljaše svetog Polikarpa i uopšte svu Crkvu, da se pomole za njega da ga zubi zverova što pre razreše od tela, te da izađe pred lice mnogoželjenog Gospoda. No videći ih veoma smućene i protivne njegovoj smrti i odvajanju od njih, on se uplaši da se i hrišćani u Rimu na sličan način ne smute i ne usprotive njegovom predavanju zverima i ne načine neku smutnju tome, i da, možda, ne dignu ruke na one kojima beše naređeno da ga predadu zverima na pojedenje, te mu time zatvore otvorena vrata mučeništva i mnogoželjene smrti. Stoga on reši da im uputi molbu, da se oni pomole za njega da se njegov stradalački put ne preseče, nego da ga zverovi što pre rastrgnu i on pređe ka ljubljenom Vladici svom. I pisa im on ovako:
„Ignjatije Bogonosac, episkop svete Božije Crkve što je u Antiohiji, pomilovane veličanstvom Svevišnjega Boga Oca i Jedinorodnog Sina Njegovog Isusa Hrista, Crkvi osvećenoj i prosvećenoj voljom Boga satvorivšeg sve potrebno veri i ljubavi Isusa Hrista, Boga i Spasa našeg, Crkvi što je u Rimskoj oblasti, koju i pozdravlja u ime Oca Svedržitelja i Isusa Hrista Sina Njegova, želi mnogo radovati se u Isusu Hristu, Bogu našem. Moleći Boga ja dobih ono što sam mnogo želeo: da ugledam vaša česna lica. Sužanj za Hrista Isusa, ja se nadam da vas celivam, ako bude volja Božja da se udostojim potpuno ostvariti svoju nameru. Postavljen je dobar početak: samo da mi je dobiti blagodati da bez prepreke dovedem do kraja svoj udeo. Jer bojim se ljubavi vaše, da mi ona ne naškodi. Vama je lako učiniti što hoćete, ali meni nije lako stići k Bogu, ako se vi sažalite na mene. Ja želim da vi ugaćate ne ljudima nego Bogu, kao što mu i ugađate. Jer niti ću ja ikada moći imati takvu zgodnu priliku da stignem k Bogu, niti vi učiniti bolje delo nego ako oćutite. Jer ako budete ćutali odnosno mene, ja ću postati Božji; ako pak ukažete ljubav telu mome, onda ću morati ponovo stupiti na poprište ovoga života. Dajte mi ono što je najbolje za mene: da budem prinesen na žrtvu Bogu sada kada je žrtvenik već gotov; i vi tada sastavite ljubavlju hor i zapevajte hvalu Ocu zbog Hrista Isusa što je blagovoleo privesti episkopa Sirije sa istoka na zapad, da bude svedok stradanja Hristova. Divno je za mene: iz sveta – zapada zaći k Bogu, i zasijati u Bogu – istoku. Vi nikada nikome zavideli niste, i druge ste učili tome. Želim da delom potvrdite ono što preporučujete u svojim poukama. Samo molite da mi Gospod podari i unutrašnje i spoljašnje sile, da ja ne samo govorim nego i želim, i da ne samo nazivam sebe hrišćaninom nego to i u samoj stvari budem. Jer ako stvarno budem hrišćanin, onda se mogu i nazivati hrišćanin, i samo ću tada biti istinski verni kada me svet ne bude više video. Ništa vidljivo nije večno: jer ono što se vidi, vremeno je; a ono što se ne vidi, večno je (2 Kor. 4, 18). Hrišćanin, kada ga mrzi svet, voli ga Bog. Jer je Gospod rekao: Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a pošto niste od sveta, nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet (Jn. 15, 19). Ja pišem svima Crkvama, i svima kažem, da dragovoljno umirem za Hrista, ako me samo vi ne sprečite. Molim vas: ne zadržavajte me neblagovremenom ljubavlju; ostavite me da budem hrana zverima, te da pomoću njih stignem k Bogu. Ja sam pšenica Božja: neka me samelju zubi zverova, da bih postao čist hleb Hristov. Bolje je: pomilujte te zveri da mi postanu grob i ništa ne ostave od moga tela, da posle smrti ne bih bio kome na teretu. Tada ću biti pravi učenik Hristov, kada svet ni telo moje ne bude više video. Molite Gospoda za mene, da preko zverinjih zuba postanem čista žrtva Bogu. Ovo vam zapovedam ne kao Petar i Pavle: oni su apostoli, a ja osuđenik; oni su slobodnjaci, a ja sada rob; no ako postradam, postaću slobodnjak Hristov, i vaskrsnuću u Njemu slobodan. Sada okovan Hrista radi, učim se ne želeti ništa svetsko i sujetno. Od Sirije pa sve do Rima, na suvu i na moru, danju i noću borim se sa zverima, okovan od deset leoparda, tojest od odreda vojnika, koji postaju gori, ako im činiš dobro. Međutim od uvreda njihovih ja izvlačim veoma velike pouke; ali se time ne opravdavam. O, da se ne bih lišio uživanja od zverova, spremljenih za mene u Rimu! Molim se da se oni halapljivo bace na mene, da me odmah rastrgnu, a ne kao što uradiše sa nekima: uplašiše ih se i ne darnuše ih. Ako pak zverovi ne budu dobrovoljno hteli da me raskinu, ja ću ih silom primorati na to. Oprostite mi, ali ja znam šta mi je na korist. Sada tek počinjem biti učenik Hristov, kada ništa od vidljivog i nevidljivog ne želim, da bih Hristu stigao. Oganj, krst, čopori zverova, sečenja, kidanja, lomljenje kostiju, drobljenje udova, razmrskavanje celoga tela, i sva đavolska mučenja neka dođu na mene, samo da Hrista dobijem! Ništa mi ne koriste zadovoljstva ovoga sveta, ni carstva ovoga veka; bolje mi je umreti za Hrista Isusa nego carovati nad svom zemljom. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26). Gospoda Isusa Hrista želim, Sina Istinoga Boga i Oca; Njega ištem, Njega koji za nas umre i vaskrse. Prostite mi, braćo! ne smetajte mi da otidem k životu: jer Isus je život vernima. I nemojte mi želeti da umrem: jer život bez Hrista jeste smrt. Hoću da budem Božiji: nemojte me predavati svetu. Pustite me k Čistoj Svetlosti: otišavši tamo biću Božji čovek. Dopustite mi da podražavam stradanja Hrista Boga mog. Ko Njega ima u sebi, neka shvati šta ja želim, i neka se sažali na mene, znajući čime sam obuzet. Knez ovoga sveta hoće da me rastrgne i da mi dušu upropasti uništivši moju čežnju za Bogom i ustremljenost k Bogu. Zato neka niko od vas tamo ne pomaže njemu. Naprotiv, sa mnom budite Božiji. Nemojte prizivati Hrista, a svet pretpostavljati Hristu. Zavist neka nema mesta u vama. I ako bih vas čak ja sam lično stao moliti da me izbavite od smrti, vi me nemojte poslušati. Naprotiv, verujte i držite se ovoga o čemu vam sada pišem. Evo ja živ pišem vam, goreći od ljubavi i želje da umrem za Hrista. Moja se ljubav raspela na krstu, i u meni nema ognja koji ljubi stvari ovoga sveta, nego voda živa koja teče unutra u meni govori mi: „idi ka Ocu“. Ne uživam ja u prolaznoj hrani, ni u slastima ovoga života. Hleba Božija hoću, hleba nebesnoga, hleba života, koji je telo Isusa Hrista, Sina Božija, rođenog u poslednje vreme od semena Davidova i Avraamova. I pića Božija želim, – krvi Njegove, koja je ljubav neprolazna i život večni. Neću više da živim životom ljudi. A to će biti, ako vi ushtednete. S Hristom se razapeh; i ja više ne živim, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 19-20). Kratkim pismom molim vas: ne ometajte me, verujte mi da ljubim Isusa koji radi mene bi predat. Čime ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao? (Psal. 115, 3). Sam Bog Otac i Gospod Isus Hristos otkriće vam da istinu govorim. Molite se zajedno sa mnom: da nameru svoju ostvarim Duhom Svetim. Ovo vam napisah ne po telu nego po volji Božijoj. Ako postradam, znači: vi ste me zavoleli; ako se ne udostojim, znači: vi ste me omrznuli. Spominjite u molitvama svojim Crkvu Sirijsku, kojoj je sada mesto mene pastir Hristos, koji je rekao: Ja sam pastir dobri (Jn. 10, 11. 14). On će se starati o njoj i ljubav vaša k Njemu. A ja se i stidim nazvati se jednim od njenih pastira, jer sam nedostojan, pošto sam poslednji među njima i kao neki izrod. No ako stignem k Bogu, onda ću pomilovanjem Njegovim biti nešto. Pozdravlja vas duh moj i ljubav crkava koje me primahu u ime Isusa Hrista ne kao prolaznika. Jer i one Crkve, koje se ne nalažahu na putu moga stranstvovanja, izlažahu mi na susret u grad. Pišem vam ovo iz Smirne preko blaženih Efešana. Pored mene je sa mnogim drugima i Krok, milo mi stvorenje, koji iz Smirne putuju u Rim radi slave Božije. Svi su oni dostojni Boga i vas: treba da ih u svemu utešite. – Ja vam napisah ovo u deveti dan septembarskih kalenda to jest 23. avgusta. Budite zdravi svagda u trpljenju Isusa Hrista. Amin“.
Ovu poslanicu blaženi Ignjatije posla ispred sebe po nekim Efeskim hrišćanima koji su ga pratili a koji otputovaše kraćim putem u Rim. Kroz neko vreme i sam sveti Ignjatije, vođen od vojnika, iziđe iz Smirne i doputova u Troadu. Iz Troade svetitelj otplovi u Neapolj Makedonski, pa pešice pređe Filipopolj u Makedoniju, posećujući usputne crkve, učeći u njima, savetujući i sokoleći bratiju, i svima nalažući da budu bodri i trezveni. A kada pređe Epir, sveti Ignjatije u Epidamni sede na lađu, otilovi Jadranskim i Tirenskim Morem u Italiju i iskrca se u pristaništu Port, nedaleko od Rima. Vojnici su žurili u Rim. Međutim hrišćani, na glas o prispeću Antiohijskog episkopa, skupiše se i sretahu ga puni radosti ali i duboke tuge. Neki su se nadali da će nagovoriti narod da se odrekne krvavog pozorišnog prizora: smrti pravednoga muža. Ali sveti Ignjatije ih preklinjaše da iz ljubavi prema njemu oni to ne čine, i preklonivši kolena zajedno sa prisutnom braćom moljaše se Gospodu Hristu za crkve, za prestanak gonjenja i za umnoženje ljubavi među verujućom braćom. Zatim sveti Ignjatije bi odveden u Rim, i predat sa carskom naredbom gradskom eparhu. A ovaj, videvši Bogonosca i pročitavši carevu naredbu, odmah naredi da se pripreme zveri.
Nastupi i praznični dan, i sveti Ignjatije bi doveden na gledalište, a sabra se i sav grad na tu priredbu, jer se svuda beše pronela vest da će episkop Smirnski biti bačen pred zverove. Postavljen na gledalištu, svetitelj se svetla lica obrati narodu, ponoseći se junačkom dušom i radujući se što prima smrt za Hrista, i gromko reče: „Rimljani! vi posmatrate ovaj moj podvig! Znajte, ja primam ovu kaznu ne zbog nekog zločina, i osuđen sam na smrt ne zbog nekog bezakonja, već zbog Jedinog Boga mog, prema kome sam obuzet ljubavlju i za kojim nenasito čeznem. Jer ja sam pšenica Njegova, i biću samleven zubima zverova, da bih bio za Njega čisti hleb“.
Čim to svetitelj reče, na njega biše pušteni lavovi. Jurnuvši odmah, oni rastrgoše svetitelja i pojedoše, ostavivši samo tvrde kosti njegove. I ispuni se svetiteljeva želja: da mu zverovi budu grob. Bog tako dopusti po želji ugodnika Svog. Jer mogaše Bog zatvoriti usta lavovima pred njim, kao pred Danilom u jami i pred svetom Teklom na gledalištu, radi slave Svetog Imena Svog. Ali On to ie učini voleći više da ispuni želju i molbu sluge Svoga nego da proslavi svemoćnu silu Svoju. – Takav bi svršetak svetog Ignjatija Bogonosca, takav podvig njegov, takva ljubav njegova k Bogu.
Kada se završi priredba, onda verni što behu u Rpmu n kojima svetitelj beše pisao iz Smirne, i neki od onih što behu doputovali s njim, sabraše preostale kosti svetog mučenika, i neutešno plačući za njim položiše ih česno na naročitom mestu izvan grada u dvadeseti dan meseca decembra 107. godine.
„Mi koji svojim očima videsmo ovo, – izjavljuju opisivači mučeništva svetog Ignjatija -, svu noć provedosmo doma u suzama i s metanijima i molitvom moljasmo Gospoda da pas uteši u ovoj tuzi. A kada zatim malo zaspasmo, neki od nas videše kako se sveti Ignjatije pojavi među nama i grljaše nas, drugi ga videše gde se moli za nas, a neki ga videše gde sav okupan u znoju, kao posle teške borbe i posla predstoji Gospodu. S radošću videvši to i shvativši snoviđenja, mi otpevasmo hvalu Bogu, davaocu blaga, uzveličasmo svetoga muža i zabeležismo dan i godinu njegove končine zato, da bismo, sabirajući se u dan mučeništva njegovog, opštili s podvižnikom i sjajnim mučenikom Hristovim“.
Saznavši o končini svetog Ignjatija, o njegovoj junačkoj hrabrosti, i kako je on bez ikakvog straha i s radošću išao na smrt za Boga svog Hrista, cara Trajana obuze žalost zbog mučenika. Usto čuvši za hrišćane da su to ljudi dobri i krotki, žive u uzdržljivosti, vole čistotu, uklanjaju se od svakog rđavog dela, imaju besprekorno življenje, i ni u čemu nisu protivni njegovom carstvu, samo ne pristaju da imaju mnoge bogove već štuju Jedinoga Hrista, Trajan naredi da ih više ne ubijaju nego da ih ostave da žive na miru.
Posle toga česne kosti svetog Ignjatija Bogonosca biše svečano prenesene u Antiohiju na zaštitu grada, na isceljenje bolesnika, i na veselje svemu stadu ovoga pastira, a u slavu Boga, u Trojici Jednoga, od svih slavljenoga vavek. Amin.
O svetom Ignjatiju Bogonoscu neki kazuju i ovo: Kada ga vođahu na pojedenje zverovima i on neprestano imađaše u ustima ime Isusa Hrista, neznabošci ga upitaše zašto on neprestano ponavlja to ime. Svetitelj odgovori, da on u srcu svom ima napisano ime Isusa Hrista, pa zato ustima ispoveda Onoga koga u srcu svom svagda nosi. A kada posle toga svetitelj bi pojeden od zverova, onda se kraj preostalih kostiju njegovih sačuva, po volji Božijoj, celo srce njegovo, ne darnuto od zverova. Našavši ga, neznabošci se opomenuše reči svetoga Ignjatnja, rasekoše srce na dve polovine, želeći da se uvere je li istina ono što je on govorio. I nađoše oni na obema unutrašnjim stranama rasečenog srca zlatnim slovima napisano ime: „Isus Hristos“. Tako sveti Ignjatije beše Bogonosac i po imenu i u stvarnosti, svagda noseći u srcu svom Hrista Boga, bogomislenim umom kao perom napisanog.
