Crtice srpske propast nisu se desile juče, pre godinu dana, ili pre deset godina. Ona je u tim intervalima mogla da se produbljuje i privodi kraju, a kraj bi svakako bilo priznavanje Kosova kao nezavisne države. Ona je počela od trenutka kada je srpski seljak krštenicu, motiku i traktor zamenio partijskom knjižicom, mebl foteljom i automobilom.
Sadržaj teksta
Crtice srpskog društva
Nekada je statusni simbol bio obraz ili veličina imanja koje neko obrađuje, a u gradu obrazovanje i institucija u okviru koje taj neko radi. Danas, statusni simboli su pratioci na društvenim mrežama, ajfoni najnovije generacije, automobili ne stariji od dve godine i supruga ili devojka, ali ne obična, jer među statusne simbole ne spadaju obične, normalne i lepe žene, već one kod kojih je odnos silikona i tkiva minimum 60:40.
Crtice srpske privrede
Pogledajmo privredu. Preko 70% srpskih izvora vode je danas u vlasništvu stranaca i oni nama i našoj deci prodaju našu vodu upakovanu u otrovnu plastiku. Srpske fabrike se gase da bi se otvarale strane u kojima rade Srbi za minimalac i proizvode nešto što se neće koristiti u ovoj državi.
Crtice naše propasti
Sve su ovo samo crtice naše propasti pale na papir ovog toplog popodneva. I kad je sve ovako tuđe i upregnuto da nama lomi leđa, a da stranci zarađuju, što smo, da se razumemo, sami dozvolili i na to pristali još od vremena kad smo Felinija, Kjubrika i Tarkovskog zamenili Tarantinom, Spilbergom i Džordžom Lukasom, Dostojevskog, Kafku i Čehova zamenili Pančićima, Basarama i voditeljkama koje pišu, pa smo slikarstvo prodali za performans, čemu smo mogli da se nadamo? I koga možemo da okrivimo za to ako se iz svih automobila čuju ovi nedoškolovani prevaranti sa odvratnim tekstovima, na policama za knjige stoje katalozi i figure iz Ikee, i na selima žive ljudi kojih se „urbani tipovi“ gnušaju?
Crtice krivice
Sami smo krivi. Ovo više nije nešto što je iskvarila samo politika, iako je mnogo doprinela, pa i dalje doprinosi. Sve što se dogodilo i nastavlja da se osipa krivica je nas samih. Pristali smo da prodamo vodu, pijace zamenili Lidlom, porodicu seksualnim slobodama, zemlju koja nas hrani smo zapustili službovanjem po kancelarijama, decu kućnim ljubimcima, prijatelje imamo još samo na društvenim mrežama, proterali smo umetnost i kulturu, jer ne želimo da nas išta budi iz ovog košmara koji svojevoljno živimo bez ikakvog dobrog razloga. Politika jeste kriva za ubistvo onoga što se nekad zvalo Srbijom, a mi smo krivi što to nismo sprečili.
A onda naiđa korona virus i pokaže nam kako su sve te kancelarije, fejsbuci, skupi automobili, trospratne kuće, veštačke devojke, skupi telefoni, kafe u prestižnim lokalima, ništa do najobičnija iluzija, ako ne u rangu, onda čak i veća od one da je Endi Vorhol umetnik.
Crtice laži
Smešno je kako nešto nevidljivo, poput virusa, može da pomogne da sve vidimo i shvatimo kolika je laž koju živimo.
Sad bi svi da beže na selo, da tamo zdravo jedu i piju, da vide roditelje, šetaju po prirodi, sakriju se od virusa, a kad stignu na mesto na kom je nekad bila kuća, shvate da tamo odavno ničega nema. I nemojte se tad iznenaditi ako naiđe neki stranac, pa vas na lošem srpskom odatle otera. Tu kuću i zemlju ste prodali da biste renovirali garsonjeru na Vračaru koja prokišnjava, kupili diplomu i nabavili devojci novu zadnjicu, a za ostatak strpali roditelje u staračke domove.
Biografija Milan Ružić
Milan Ružić, pisac, rođen 4. maja 1988. godine u Čačku. Osnovne i master studije završio na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za opštu lingvistiku. Autor je knjiga „Nekad, neko, negde“ i “Naše su samo reči“. Živi i radi u Lučanima.
