Razapeta je Crna Gora. Sve je ona, sa svim krajnostima. Oni koji su hteli da joj oduzmu crkvu dobili su litije, oni koji zaborave da nisu jedini dobiće druge, besne i nasilne, oni koji je hoće učiniti samo srpskom dobiće Mila i održaće ga na tronu, onaj ko je želi bez Srba imaće sud demokratije. I nigde kraja, jer svi hoće svoju pobedu i poraz bratov. Sva istorija Crne Gore, od kralja Nikole, stala je u tu mračnu, zaboravnu i osvetoljubivu bitku protiv svog.
Kralj Nikola je, dok je stolovao na Cetinju, i u rat išao zbog srpstva i Srbije, dok je iz Antiba sa Azurne obale najviše mrzeo „srpske okupatore“, koji su oslobodili njegovu zemlju od Austrije, zemlju koju je on prepustio habzburškoj čizmi. Ko pritisne previše vratiće mu se, ko čeka izgubiće. U ovu rečenicu mogla bi stati sva moralna i politička nauka Crne Gore i njenog mentaliteta. Tuđe nećemo, a svoje ne damo.
A o čemu je reč? O tome da je tuđe naše, ničije drugo, jer i mi smo naši, i svoji, od kada je i Svetog Petra i Njegoša, lovćenskog tajnovidca, i svoje nemamo kome da damo nego opet našim, jer smo jedno, iako sa pravom na drugo ime i mesto života. Crna Gora voli da preuveličava, i pobede i opasnosti. Sada radi ovo drugo, a radi trećeg. Ako je Crna Gora napadnuta, onda joj treba Bolivar oslobodilac, kako je pisao Andrić za ovog evropski obrazovanog, istorijskog Venecuelanca. Tu ulogu Milo Đukanović sanja, naročito danas, kada je pritisnut uz zid i kada svojoj zemlji ne treba ništa, ali on hoće da je uzme kao štit i taoca za odbranu svojih tajnih riznica u tršćanskim bankama, baš poput starog kralja.
Svemu treba prava reč, pa i ovoj Crnoj Gori. Pomirenje ne znači ništa ako pobeda jednih bude poraz drugih. Milovi „antifašisti“ nekrofilično i danas žele da žive od grobova kraljevske vojske i nacionalnih patriota. Ko krene na drugoga, mora računati da će da se brani. To je Milo zaboravio, zato je i poražen. Iz toga treba učiti, a ne grešku ponavljati. On je hteo da nema Srba, i danas je na čelu fronta protiv njih. I Srbi su pobedili. Istina, neki bi rekli, tipično srpski podeljeni i zavedeni, sada od svoga, a ne od protivnika.
Požurivanje pravde ili istine zna i da povredi, od toga da su Crnogorci lažni narod, a ne samo narod indoktriniran latinicom, do toga da Crnu Gori treba da vode samo Srbi, a to održava Mila u životu „radi zaštite Crne Gore i Crnogoraca“, pa bili oni partijski Crnogorci, lično njegovi, ili pomiriteljski (Crnogorci po mestu i Srbi u duši). Takva retorika jača odbrambeni mehanizam laičkog naroda koji „čuva svoju kuću“, a s kojim se danas manipuliše. Nije važno ko je prvi počeo, nego ko će da pobedi na kraju. Zato svaki korak treba isplanirati, a ne iskoračiti pa onda tražiti pomoć, poput našeg mitropolita, koji se, sav zbunjen, brani pred gomilom nevernika i zavedenih ateista, za koje je jedini bog Milo, i bog i kralj i vlasnik svih njih, pri čemu se oni prave da to ne znaju, ili ne žele da znaju jer im je on bliži od nekog iz „druge države“, koji ih svaki dan obaveštava da će iz biti sve manje, a njima omrznutih Srba sve više. I oni kreću u očajnički hod pod dirigentskom palicom gospodara koji brani sebe, dok oni kliču Crnoj Gori.
Eto, nije lako sa istorijom, a ni sa budućnošću. Ipak, najteže je sa sadašnošću, jer od nje zavise i prošlost i budućnost. I sve se može složno i pametno, i nište neće uspeti podeljeno i brzopleto. Nama su potrebni pozitivni i kreativni ljudi, pozitivne misli i osećanja, jer ko trpi – istrpi, a ko žuri – saplete se. Sve treba učiti na primeru Srbije. Činiti dobro i opraštati, razvijati se, pa ćeš tako okupiti više njih nego ako ih prekorevaš i optužuješ da su zaboravili ko su i od koga su. Toga će se setiti kada im bude bolje, jer ko ide napred duže pamti, a ko je u muci zaboravi i najrođenije. O svemu ovom i drugim stvarima treba razmišljati. I ovo je misao uhvaćena u trenu i željna bratske sloge Srbije i Crne Gore, kao i pomirenja u toj zemlji kamena i brda.
