Nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije i šef poslaničke grupe DOS u Skupštini Srbije Čedomir Jovanović ispričao je u jednom intervjuu sve detalje o pobuni JSO, razgovorima sa Slobodanom Miloševićem one noći kada je uhapšen, o tome kako je i zašto Legija plakao pred njim…
O POBUNI CRVENIH BERETKI
Dušan Spasojević zajedno sa Legijom komanduje pobunom. On telefonom poručuje – Nema sada, idemo do kraja.
To je bio pokušaj da se sruši vlada Zorana Đinđića nekim drugim sredstvima kad to već nije moglo politički. Koštunica je pre toga pokušao politički, izgubio je većinu u našoj koaliciji, izgubio je većinu u parlamentu… I šta traži Koštunica. Koštunica traži zakon o Hagu koji mi ne možemo da donesemo. A šta traži JSO? Traže Zakon o saradnji sa Hagom jer im smeta kako su angažovani u hapšenju nekih optuženika. A nije im smetalo kad su ubili stambolića i kad su ga bacili u kreč.
Oni su izvršili atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj i u Budvi. Oni su pobili ko zna koliko sveta i ovde u Srbiji i van Srbije. Šta traže još… Traže ostavku Dušana Mihajlovića i vrha DB. Jel to tražio neko pre njih? Tražio je Koštunica. Ko ih podržava u tome? Podržava ih Koštunica, Šešelj, Socijalisti…
To je bio pokušaj državnog udara koji nije realizovan iz jednog jedinog razloga jer je Legija kukavica i slabić i što je kalkulisao. Nije nas poznavao i nije znao da mi ne pramimo kompromis. Moja i Zoranova dužnost je bila da odemo u Kulu.
O DEŠAVANJIMA U KULI
Oni su razdvojili Dušana Mihajlovića i mene. Kao što su učinili prethodno sa mnom i sa Zoranom. Ja sam došao u Kulu sa Zoranom a onda su nas razdvojili. I Zoranu su rekli – Vidi mi ćemo sa tobom lako da se dogovorimo nego nam Čeda pravi problem.
Zoran mi je posle toga zavrinuto rekao – Moramo da pripazimo, oni su te targetirali.
Kada su Dušana Mihajlovića od veli od mene, rekli su mu da je on sad manje više odgovoranm ako se desi krvoproliće jer on mora da podnese ostavku. A ako ne podsnese ostavku pašće srpska krv, krenuće brat na brata i sve te njihove patetične gluposti.
I Dušan je rekao – Dobro, u redu…
Čak su i novinare pozvali nama iza leđa jer su izrežirali da celu predstavu da ministar policije klekne i pred njima i novinarima pročita tekst svoje ostavke. Kad se sastanak završio on je otišao u jednu kancelariju da piše ostavku. Ja sam ga video kako u kancelariji piše a kako Legija stoji preko puta njega.
Upitao sam ga šta to radi a on mi kaže kako piše ostavku.
– Kome ti pišeš ostavku? Kome je podnosiš?, upitao sam ga.
Uzeo sam zatim papir i pocepao ga.
– Nisu te oni postavili za ministra policije. Znaš ko te postavio za ministra. Pa idi to i reci njemu a ja sam te u Skupštini izabrao pa ćemo mi da odlučimo da li ćeš da podnosiš ostavku.
Legija je onda počeo da plače i pao je na kolena. Inače on je sklon tim teatralnim gestovima. Meni su ljudi pričali kako je on danima plakao u kući Milije Babovića, koga je oteo. Sedeo je u kući pored njegovih ćerki, njegove žene i ronio suze.
E tako je plakao i u Kuli. Pao je na kolena i počeo da rida pa se zaceni i samo priča – Nisam hteo da se ovako završi…
– Ajde dosta tog glupog pozorišta, rekao sam Legiji.
– Evo ako treba ja ću sada prst da odsečem ako treba.
– Ma odseci ruku, ubi se, pomozi svima…
E onda je reagovao Zvezdan Jovanović koji se odnekud pojavio… I on je čak krenuo pištoljem na mene.
PROSLAVA U KULI
Zoran Đinđić je otišao na slavu JSO, pošto su oni pravoslavci i ne ubijaju kad poste. Bilo je dosta mučno. On je zajedno sa sobom poveo i Luku. To vam govori o nekoj vrsti nemoći karakterističnoj za nas. To je bio jedini način da minimalizuje pretnju koja je postojala. On je tim gestom pokazao dobru volju da sa tom jedinicom ima kakav takav dobar odnos. To je njegov prvi i jedini odlazak u Kulu.
Taj odlazak sam zapamtio po jednom morbidnom detalju. Pošto mi je Zoran opisivao kakav su cirkus oni tamo napravili… Rekao mi je – Zamisli, iskočili su sa nekim čaršavom , razvukli ga a onda je jedan izvadio neki onaj bacač i pucao kroz taj čaršav.
Kada je u Sablji raspetljavan čitav taj period pre 12. marta onda se došlo do tog detalja da su pokušali atentat na Begaljičkom brdu ali da nisu pucali jer su u poslednjem trenutku kao shvatili da je sa Zoranom u kolima njegova porodica. Ali je zapravo posle drugi svedok saradnik rekao da nisu pucali zoljom jer je Zoran mnogo brzo išao.
Ispostavilo se da je onaj čovek koji je pucao u čaršav trebalo da puca u Zorana. To je bila simbolična opomena.
KAKO SAM UPOZNAO LEGIJU
Legija se pojavio u Skupštini grada 5. oktobra. tada sam ga ja upoznao a prethodne večeri ga je video Zoran u Admirala Geprata i tada su razgovarali. Do tog susreta je došlo uz posredovanje raznih likova iz policije. To je bio kratak razgovor u kome je Legija rekao da neće da puca na narod.
KO JE LEGIJU VODIO KOD KOŠTUNICE
Dva dana nakon 5. oktobra tog popodneva Koštunica polaže zakletvu u Sava centru. Tada je puštena priča da će JSO blokirati Sava centar kad mi budemo u njemu. Onda je u međuvremenu u Skupštinu grada gde je bio krizni štab došao Legija sa svojim ljudima. Rekli su da to neko nešto mulja iz vojske i tražio da se vidi sa Koštunicom. Zoran je onda pozvao Koštunicu i to mu rekao. Dogovoreno je da se za sat vremena organizuje taj sastanak.
Legija je na taj sastanak došao u trenerci. I vidim on i njegovi vuku neku veliku sliku. I idu kod predsednika države. Ne znam da li je to bila ikona. On je tamo raportirao, i lupao onaj strojev korak i govorio kako mu se stavlja na raspolaganje. A u pratnji Legije je, obučen u šuškavac, bio i Dušan Spasojević.
Mi nismo znali ko je on. Mislim da Srbija do 12. marta nije znala ko je on.
O HAPŠENJU MILOŠEVIĆA
Mislim da Legija i njegovi nisu te noći branili Miloševića nego su čekali priliku da Miloševića ubiju ili da to učinimo mi da bi onda Srbija posrtala pod jednom takvom tragedijom.
Nije mene niko poslao kod Miloševića. Ja sam bio šeg poslaničke grupe u Skupštini. To je poslednji dan marta, petak je uveče i mi moramo da usvojimo budžet do ponoći. Znao sam da se planira hapšenje Miloševića. Ali odjednom dok smo u raspravi u Skupštini, Šešelj izlazi za govornicu i pita – Ko su ti sa čarapama što kidnapuju? Došli su lovci na ljudske glave?
Sve počinje da liči na neku anarhiju. Ja odlazim u kancelariju. Razgovarao sam sa Zoranom.
– Ne hapsim ni ja ni ti. Valjda mogu da uhapse jednog dedu koji sedi u kući, rekao mi je Zoran.
E onda kreću izveštaji reportera oko Miloševićeve kuče, dolaze Miloševićeve pristalice. Ja sam onda pozvao Dušana Mihajlovića i mi smo se sreli. Koštunica se u tom trenutku vraća iz nekog inostranstva i kaže kako je zapanjen, kako je to rušenje ustavnog poretka… Batić nije u Srbiji. Tu je samo Dušan. Odjenom počinje da se oseća izneverenim i nema prostora za neku organizovanu policijsku akciju.
Ispostavlja se da je u Miloševićevom dvorištu neko vojno oklopno vozilo i da je i tamo jedinica Gardijske brigade.
U tom ludilu ja sam pozvao Baneta Ivkovića. On je već bio kod kuće. Došao sam do njega.
– Jesi li sa Miloševićem u kontaktu? pitao sam Ivkovića.
– Jesam.
– Pozovi ga i reci mi da ovo moramo da prekinemo jer će se ovo završiti krvoprolićem a mi to ne želimo.
Ivković se spakovao i otišao tamo. Obavio je razgovor, pozvao me telefon i rekao mi da predsednik želi da razgovara sa mnom.
O tome sam obavestio Zorana i zamolio ga da koliko je god to moguće da to što radim ostane mimo javnosti. Seo sam u kola i otišao u tu kuću. Ostao tamo celu noć, veći deo narednog dana i narednu noć sam ga odvezao u CZ. Sa njim se pozdravio tamo i otišao kući.
O RAZGOVORIMA SA MILOŠEVIĆEM
Ne znam koliko bi bilo ko od nas bio normalan u jednoj takvoj situiaciji i nema smisla da opisujem nekoga ko je bio pod tako velikim pritiskom. Milošević je govorio da će se ubiti.
Kada sam došao rekao mi je:
– Baš si mlad, mnogo mlađi nego što sam mislio.
I pitao me je da li smo otkrili ko je postavio bombu pod auto koji sam tada vozio.
U kući je bila Slavica Đukić Dejanović, Siniša Vučinić… On je plakao u portirnici te kuće. Milošević je adaptirao kancelariju u spavaću sobu. Imao je spavaći krevet u kancelariji.
Mira Marković se ponašala kao Mira Marković. Kao neki ratni piroman. Rekla je da sam ja dželat. Ali bi onda rekla nešto drugo. Mislim da nije bila uravnotežena.
Rekao mi je da mu je najveća životna greška što nije priznao rezultate lokalnih izbora 1996, da su ga prevarili, da se on time nije bavio, da su to uradili ovi iz JUL.
Ali meni je najupečatljivija jedna njegova konstatacija da Srbiju niko ne može da prevari i da ona sve zna, ali da je potpuno drugo pitanje kada će Srbija reagovati. Da li će reagovati opdmah ili će te pustiti da živiš u iluziji da si je prevario pa će ti kad to ne očekuješ pokazati da je nisi prevario.
Garancije da Milošević neće biti izručen Hagu potpisali su Koštunica, Milutinović i Zoran. Ali tekst garancije po Miloševićevom mišljenju nije bio dovoljno precizan. I Miloševiću i meni je bilo jasno da je to jedna vrsta časnog izlaza.
Ja sam mu rekao da neću dozvoliti nasilje ali da mora da se ovo završi.
– A šta će ljudi o ovome misliti jednog dana? Da sam sam stavio omču oko vrata?, pitao me je Milošević.
Inače Koštunica je preko našeg tadašnjeg ambasadora u SAD Milana St. Protića poslao pismo da će Milošević biti uhapšen.
E posle se pravio lud.
Pozvao sam Zorana da nađe Koštunicu i da njih dvojica potpišu garanciju. A onda je stigla garancija na memorandumu sa potpisom i pečatom. Potpisali Zoran, Koštunica i Milutinović kao tada aktuelni predsednik Republike Srbije.
I to je pogodilo Miloševića.
Smatrao je to uvredljivim. Samo je rekao – Nema sreće za Srbiju kad su takvi karakteri njeni predsednici.
Negde sam u tome razumeo Miloševića… Milutinović je tako mislio da spase svoju kožu.
Da ste spustili nekoga ko ništa ne zna o nama, među sve te ljude, i pitali ko je ovde predsednik on bi pokazao prstom na Miloševića. On je ostavljao utisak ličnosti koja ima svoju specifičnu težinu, na kojoj se vidi teret tog vremena, neko iskustvo…
Postojala je neka vrsta autoriteta u Miloševićevoj pojavi.
VEST O ZORANOVOM UBISTVU ME ZATEKLA U ITALIJI
Napustio sam Beograd u petak… Zemunci su prvo planirali da ubiju mene pa Zorana. To smo mi naknadno saznali. Oni to nisu učinili što je neko od njih rekao da Zoran to neće shvatiti kao upozorenje već da će me osvetiti.
Zvonio mi je telefon. Zvala me je jedna moja jako bliska osoba. Kroz suze mi je rekla da su pucali na Zorana.
Odmah sam zvao njegov telefon, 440-441… Telefon je zvonio, zvonio… Ne znam zašto sam to uradio, jer to nije bilo racionalno.
Pozvao sam onda Jeleninog oca koji je ceo život prijatelj sa Zoranom. On je odmah otišao do Urgentnog.
Pozvao me je i rekao: Moraš to da prihvatiš, izgubili smo Zorana.
A to čovek nikada ne može da prihvati, jer ljudi od nas samo odlaze, a mi se za njih grčevito držimo i pamtimo ih i vidimo ih stalno tu kraj nas.
To se meni desilo i sa ocem… Isto tako…
