Istoričar, Čedomir Antić napisao je pismo braći, ali i svima onima koji to nisu. On se obratio kako kaže, diktatoru (Milu), a imao je i šta da napiše.
Njegovo pismo prenosimo u celosti:
– Gledao sam Đukanovićev intervju koji je dao za RT Crne Gore. Mnoge pristalice njegovog režima očekivale su od tog njegovog monologa u dvoje preokret, čudesno rešenje. Nisu dobili ništa. Diktatori po pravilu definišu svoju vlast na sposobnosti da uspeju i politički prežive.
Hitlerov biograf ser Ijan Keršo naslovio je jedno poglavlje svoje kapitalne knjige sa „Demonska sreća“. I taman se tiha većina, bilo da je srećna ili tužna zbog toga, na to navikne, kada se ispostavi da je ta sposobnost nestala i da je diktator sam po sebi probem. Ostareli, nervozni i uplašeni Milo Đukanović.
Tiranin koji ne sme da siđe sa vlasti – od Ksenofonta do danas opšte mesto u istoriji i književnosti. Đukanović je želeo da ostavi utisak snažnog i nepokolebljivog vođe. Nastupio je međutim kao pristrasni analitičar. Samo što analitičar ne bi trebalo da pokazuje takve znake slabosti. Podsetio me je malo na Miloševićev poslednji govor kao predsednika SR Jugoslavije. Karikaturista Koraks nacrtao je ljutog i uplašenog Miloševića kako govori sa govornice sa čijeg je grba upravo u panici odleteo i dvoglavi orao.
Miloševićevi najbliži saradnici su se tog leta, pod stare dane, krštavali u crkvama i stupali u kontakt sa opozicijom. Isto se to ovih dana dešava Đukanoviću. Sa tom razlikom, što je Milošević bio sâm protiv većine svojih građana, suseda i velikih sila, dok je Đukanović protiv većine građana Crne Gore i Srbije, a iz potpuno sebičnih razloga ga podržavaju pojedini susedi i većina velikih sila. Stvari zbog toga idu teže i zato narodna većina nije zbacila Đukanovićev režim još 2013. godine.
Iako nemiran, očajan i prestrašen, Đukanović je ipak ostao stari partijski manipulator. Nije mi spomenuo ime – u nadi da mi tako neće dati „govornicu“.
Nazvao me je „jednim od vodećih srpskih istoričara“ čime je želeo da na mene ostrvi sve srpske i crnogorske istoričare starije od četrdeset i pet godina. Konačno, optužio me je da sam pokazujući javnosti fotografiju crnogorskog ambasadora u Srbiji Tarzana Miloševića podsticao njegovo ubistvo. Genijalno. Ali za 1993. godinu.
Danas postoji internet. Odgovorio sam mu u posebno režiranom klipu, dokazao insertima iz emisija da namerno ne govori istinu, a teze o tome kako neko pokušava da posrbi ili okupira Crnu Goru pobio sam fotografijama (njegovim: dok ljubi krst i mitropolitovu ruku i izbornim plakatom gde je pozirao ispred trobojke).
U ratu protiv demokratije, on je otpadnik koji se odrekao prošlosti da bi većini građana uskratio budućnost. Njegov rat sa istorijom, sukob je sa razumom koji je temelj demokratije. Klip je do sada pogledalo više ljudi nego što je gledalo Đukanovićev intervju na RT CG i preneli su ga mnogi mediji.
U svim borbama za demokratiju važno je izdržati. Danas je jasno da je narod u Crnoj Gori odlučno protiv Đukanovićevog režima. Kao što smo videli u vreme zajedničke države, protiv nečega je mnogo lakše ujediniti građane, nego za nešto. Na tim razlikama je i omogućen i formiran režim Mila Đukanovića.
