Jasno je šta su uslovi za slobodne i poštene izbore, ali nije jasno šta su garancije vlasti da će to zaista biti ispunjeno.
U Srbiji nisu toliko problem zakoni, koji imaju solidna rešenja u oblasti izbora, već primena zakona koje nema i kontrolni mehanizmi koji ne reaguju kada dođe do kršenja zakona. Svi znamo šta su uslovi za slobodne i poštene izbore, i većina njih se već nalazi u zakonodavstvu: ravnopravni tretman svih izbornih učesnika na medijima (ne samo u toku izbornog procesa već i pre), zabrana funkcionerske kampanje, zloupotrebe državnih resursa i pritisaka na birače, nezavisan rad izborne administracije. Sve to je uzaludno kada ostaje samo mrtvo zakonsko slovo na papiru, jer svoj posao ne rade državne institucije koje su zadužene za zaštitu izbornog prava građana i kažnjavanje kršenja izbornih pravila: RIK, REM, Agencija za borbu protiv korupcije, Tužilaštvo, Sud.
Platforma Srpskog pokreta Dveri za pregovore sa vlašću o izbornim uslovima ima samo jednu tačku:
Šta su garancije da će uslovi za sledeće izbore biti zaista slobodni i pošteni ne samo na papiru već i u izbornoj praksi?
O preciznim uslovima za slobodne i poštene izbore sve je rečeno još u dokumentu iz 2018. godine koji su potpisali svi predstavnici opozicije, kao i u zaključcima stručnog tima sa protesta „1 od 5 miliona“ od prošle godine i u najnovijim preporukama posmatračke misije CRTA.
Oko toga ćemo se svi u opoziciji lako složiti i ujediniti. Sada je, međutim, ostalo kao nerešeno na koji način vladajući režim garantuje sprovođenje ovih uslova u praksi. Srpski pokret Dveri predlaže nekoliko rešenja: prelazna, tehnička Vlada nadstranačkih stručnjaka (kao što je bio slučaj u Austriji), ko-ministri iz redova opozicije u ključnim ministarstvima za sprovođenje izbora (kao što je bio slučaj u Crnoj Gori) ili posebno Ministarstvo ili Komisija koju bi činili predstavnici vlasti i opozicije sa ovlašćenjima za sprovođenje i nadgledanje izbornih uslova (kao što je bio slučaj u Severnoj Makedoniji).
Bez obzira na sve naše ideološke i političke razlike koje su normalna stvar u demokratiji, i bez obzira na broj kolona u kojima ćemo se pojaviti na sledećim izborima, opozicija sada treba da bude ujedinjena u nastupu prema vlastima oko izbornih uslova, a pre svega u traženju garancija za sprovođenje dogovorenog. Jedini način da zaista dođe do primene uslova za slobodne i poštene izbore jeste da u tome učestvuju predstavnici opozicije koji bi nadgledali čitav predizborni proces (od trenutka potpisivanja sporazuma između vlasti i opozicije pa do izbornog dana).
To znači da dogovor mora da sadrži garancije da će dogovoreno biti i primenjeno, a to opet znači da mora da postoji posebno radno telo koje će biti ovlašćeno da sprovodi dogovorene odluke i nadgleda proces. Konačno, za rešavanje aktuelne političke krize legitimiteta Skupštine i Vlade najvažniji je hitan početak dijaloga između vlasti i opozicije, kako bi ostalo dovoljno vremena da dogovoreno bude i primenjeno.
