Jedan od najboljih fudbalera u istoriji Crvene zvezde, svakako jedini koji nosi nadimak „Genije“, Dejan Savićević danas slavi 54. rođendan.
„Zvezdino dete sa druge planete“ je bio pravi umetnik fudbalske igre, čovek koji zasluženo nosi nadimak „Genije“.
Rođen je u tadašnjem Titogradu 15. septembra 1966, a sada je predsednik FS Crne Gore. U međuvremenu je pronosio slavu matične Budućnosti, njegove Zvezde, voljenog Milana, na kraju Rapida, naravno i reprezentacije velike i male Jugoslavije.
Ali, kad je fudbal u pitanju, sigurno znate i sami sve važnije detalje iz karijere driblera kakav se retko viđa, čak i među današnjim majstorima.
Zato je bolje da o njegovoj veličini govore drugi velikani.
Ovog puta vam prenosimo deo jednog starijeg intervjua koji je legendarni Zvonimir Boban dao za crnogorske medije.
Boban je upoređujući Savićevića sa Stojkovićem, rekao da mu se uvek više sviđao Dejo, iako je, kako kaže, Piksi bio „Bog fudbalske Juge“.
„U to vreme Bog fudbalske Juge bio je Dragan Stojković Piksi. Kompletan i harizmatičan, predodređen za najveće stvari. Kapiten Zvezde i apsolutna zvezda. Vođa. Dejan je bio prava suprotnost niškom velikanu. Bez obzira na neupitne veličine, meni je faca bio – Dejan. Sve što je Piksi mogao bilo je razumljivo ma koliko veliko bilo. A bilo je. Ali, ono što je mogao Dejan, to niko mogao nije„, govorio je hrvatski as i legenda Milana.
„Neko je voleo Gorana Bregovića, neko Branimira Štulića. Tako nekako… Ako je ikad postojao igrač koji je rođen i ostao, ne postao, to je bio veliki Crnogorac. Kao da ga fudbalske škole nisu dotakle. Kao da ga nisu mogle uokviriti, ni odrediti. Bazna tehnika, čista igra, standardi fudbalskog obrazovanja koji se vide kod svih igrača na kugli zemaljskoj, kod njega nisu igrali. Kad bi trebao da odigra povratnu loptu to bi bila muka Isusova, ali štopovati je petom slabijom (desnom) nogom, s igračem na leđima i u primanju ga ostaviti na mestu – bilo mu je lakše. Njemu prirodnije„, priča Boban.
Njih dvojica su postali saigrači 1992. kada je Dejo prešao u Milan iz Zvezde.
„Život nas je opet spojio u Milanu, tada najvećem klubu i ekipi na svetu. U leto 1992. Milan ga je kupio nakon utakmice Crvena Zvezda – Mančester junajted, kada je izludeo Engleze u neviđenoj simultanki. Ali, Milan je funkcionisao drugačije i tu simultanke nisu igrale. Ortodoksni 4-4-2 i rezultat. I od prve. I trči zajedno. I pokrij zajedno. I umri zajedno. Jer, morao si riknuti da bi živeo, da bi igrao – da bi bio. Dejan se teško nosio s novom realnošću. Sve što nije hteo ni znao trebao je da trpi i prihvati. A nije išlo. Anarhičan i nobavezan, osećao se kao divlja zver u kavezu, dok nam se u isto vreme istorija naplaćivala kroz rat i mržnju. Sve odjednom. I sve naopako. Godine apsurda smo prećutali braneći naše prijateljstvo od krive reči, od loših misli. Verujem da nije bilo potrebno, ali bi bilo bolno i radije smo okretali glavu. I tako, naša je fudbalska priča tekla u neželjenom ritmu. Sporo i mučno„, priča Boban.
Imao je Savićević mnogo problema da se privikne u Milanu, a Boban je otkrio i veoma zanimljivu scenu sa trenerom Fabijom Kapelom.
„Igrali smo u Kupu Italije, koji je bio bitan k’o turnir na Savici i Ligu šampiona, koja je po treneru i klubu bila slabija i manje bitna od Serije A… Prvi izbor bili su Rud Gulit, Marko van Basten i Žan Pjer Papen, plus sjajni Frank Rajkard. Mi balkanjerosi, nekada glavni, a tada sporedni likovi – drugi draft. Nije se mirio s tim i stalno mi je govorio: ‘E, moj Bobane, ovi nemaju pojma, a mi… Đe smo mi?’. Jednoga dana ušao je u svlačionicu i samo seo bez pozdrava. ‘Šta ti je?’, upitao sam ga. ‘Ne pitaj’, reče. Kad sam izašao na trening, radio je krugove u nekoj pobunjeničkoj sporosti“, priča Boban i nastavlja.
„Kapelo nas je okupio i počeo priču. U tom trenutku Dejo je protrčao kroz nas, mrtav hladan, kao da nije njegov posao. Kapelo nas je brzo raspustio, pozvao me i upitao šta se događa. Rekao sam da ne znam i da ga sigurno nešto boli. Pozvao je Dejana, koji se nije osvrtao, nastavljajući svoju trku u protest i cirkus. Kad sam ga dovukao, a kako je tada ‘ciao’ bilo sve iz njegovog novog vokabulara, morao sam da prevodim“.
Ta svađa nije bila ni malo prijatna, prepričava Hrvat.
„Raspravu je počeo Dejan: ‘Reci mu da je magare i da ne razume k***c. I da me ništa ne boli, i da mi neće on govoriti šta da radim. Neka govori onoj svojoj gubi, meni neće!‘. Budući da sam ‘poslušnik’ već bio, a i počeo sam da igram u kontinuitetu, prevesti nisam hteo. Ne samo zbog nas, već i zbog velikog trenera. Rekao sam da se ne oseća dobro… Kapelo mi je zaurlao da ne lažem i da zna da ga psuje, dok je Dejan naređivao da prevedem što treba. Čista ludnica! Dok se vika nastavljala, odlepio sam se od njih i krenuo za drugima. Pokupio se i Dejo, dok je Kapelo trening preselio na drugi teren. Scena – za sve nezamisliva. Za mene ne. Bio sam svedok kada je nekoliko godina ranije odbrusio Osimu – ‘ili igram, ili odoh’, priča Boban.
Savićević je ipak isterao svoje i postao jedan od omiljenih igrača Sivlija Berluskonija.
„Nedugo nakon cirkusa u Milanelu izjavio je da nije Berluskonijev pas i da želi da igra, a ne gleda. Uz sve te fajtove nesvesno mu se događalo – prilagođavanje. Ponos i inat nisu prihvatali poraz i počeo je drugi život fudbalskog genija. Kompletniji i bolji. S desetke je završio na levom krilu, postao odgovorniji i ojačao u trci. Prihvatio je i zavoleo Italiju, kao i italijanski sveti postulat – ekipa pobeđuje, ne pojedinac. Ali, kad se gubi – ti gubiš – tako je pritisak veći. Daš i volim te – ne daš i nosi se. Pobedi i kralj si – izgubi i smeće si. Tako nekako. Složio se skroz i nakon dve godine muke stigle su dve godine briljiranja. Te dve godine, nakon neprihvatljivog loba Barseloni u finalu Lige šampiona 1994, ostale su analima velikog kluba i svetskog fudbala„, ispričao je Zvonimir Boban.
Nema se šta drugo reći.
Dres Crvene zvezde nosio je od 1988. do 1992. i u prolećnom delu 1999. godine odigrao ukupno 118 takmičarskih utakmica i postigao 41 gol. Sa Zvezdom je osvojio tri šampionske titule 1990, 1991. i 1992. godine, jedan nacionalni kup 1990, Kup evropskih šampiona 1991. i Interkontinentalni kup 1991. godine.
Sa Milanom je osvojio tri titule prvaka Italije 1993, 1994. i 1996. godine, dva italijanska Superkupa 1993. i 1994, Ligu šampiona 1994. i Superkup Evrope 1994. godine. Od 1992. do 1998. godine odigrao je 97 mečeva u Seriji A i postigao 20 golova.
Uživajte malo u magiji Dejana Savićevića:
