Inflacija u Srbiji u oktobru ove godine bila je 15 odsto međugodišnje, a nadležni poručuju da nije još uvek dostigla svoje najviše vrednosti.
Narodna banka Srbije prognozira da će cene svega ubrzano rasti do sredine 2023. godine, a da će potom inflacija samo malo usporiti, ali i dalje ćemo osećati posledice. Okončanje ove situacije prognozira se tek za 2025. godinu.
„Bila bih neodgovorna i neozbiljna ako bih tvrdila da je ovo pik“, rekla je nedavno guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković.
Zašto smo tu gde jesmo?
Mnogi na tržištu su imali ogromne benefite od pandemije, a sada i od rata u Ukrajini. Ko god je mogao, podigao je svoje cene i do 50 odsto, a to nas dovodi do zaključka da cenu svega toga plaćaju, kao i uvek obični građani.
Prodekan za nauku i međunarodnu saradnju na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju FEFA i direktor Instituta FEFA dr Goran Radosavljević još 2020. je izjavio da su lideri zapadnih zemalja odahnuli kad je počela korona jer su sve ekonomski i socijalno loše posledice mogli da prebace na pandemiju. Kako kaže u serijalu „Život u vreme i posle kovida“, svet je i pre pandemije išao u pravcu recesije, a od početka rata u Ukrajini svetski lideri su dobili još jedan izgovor za lošu monetarnu politiku.
„Suštinski, od 2008. godine i velike svetske krize, oporavak još uvek nije dostignut, svet je ušao u ciklus raskalašne monetarne politike štampanja novca, niskih i negativnih kamatnih stopa, a to nije neuobičajeno. Svet se već nalazio u velikoj energetskoj tranziciji, od tradicionalnih izvora ka obnovljivim gorivima, gde je prelazni energent narednih 50 godina trebalo da bude gas, pa je to imalo svoje posledice sa sukobima u Ukrajini. Tržište radne snage se nalazilo u ogromnoj tranziciji gde su onlajn rad, neformalno zapošljavanje i razni drugi vidovi koji nisu tradicionalno dostupni – postali dostupni. Korona je je sve to značajno ubrzala, pa ako pitate radnike u nekoj kompaniji šta je najviše doprinelo digitalizaciji, odgovor je korona. Da ste pitali vašeg poslodavca pre četiri ili pet godina da radite od kuće, on bi vas gledao kao da ste ludi“, navodi Radosavljević.
Već je odavno poznato da će običan čovek platiti izuzetno visoku cenu svake loše socijalne politike. Radosavljević kaže da deo posledica inflacije i otežanih poslovnih uslova snosi i privreda, te da je sada, gledajući prošlost, jasno da su neke donete odluke mogle da budu odgovornije. Na primer, vlasti nisu morale da novčanu pomoć dele svima u istom iznosu jer nisu svi u podjednako lošoj situaciji.
On kaže da su svetski i naši lideri sada osetili koliko je državnička moć zapravo velika stvar i nikako neće želeti da je se odreknu.
„Građani će sve ovo platiti kroz skupe kredite u narednim godinama, kroz verovatno veće poreske namete jer će država morati da popuni ‘gepove’, a oni postoje u celom svetu. Platiće oni koji nisu bili dovoljno fleksibilni na tržištu rada da se prilagode. Vama se stvorilo potpuno novo tržište preko noći gde vi, ako niste fleksibilni, nećete bukvalno moći da preživite. Kompanije, naročito u energetskom sektoru, iskoristile su krizu da naprave ogromne profite – neke države su to oporezovale, većina nije i tu je trade off, građani će plaćati dokle mogu“, objašnjava naš sagovornik.
On dodaje da je najgore u celoj priči to što je za očekivati da se cene više nikada ne vrate na neke ranije, realne iznose, pre inflacije.
„Mi treba da se pomirimo s tim da cena dizela nikad više neće biti ispod 200 dinara. Cena struje, gasa neće se vratiti na 2019. godinu nikada više jer zašto bi se proizvođači sada odrekli visokih profita?“, pita prof. Radosavljević u serijalu „Život u vreme i posle kovida“.
Lideri po broju radnika na minimalcu
Najskuplju cenu posledica promene na tržištu od početka korone do danas na više načina su platili najugroženiji od nas. Milica Marinković iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A 11 kaže za 021.rs da su to ljudi u sistemu koji su faktički nevidljivi u smislu njihovih stvarnih potreba.
„To su svakako Romi i osobe sa invaliditetom, kao višestruko ugrožene grupe i, kada sagledavamo tržište rada, oni su ti kojima je to tržište najmanje dostupno i prinuđeni su da obavljaju neformalne poslove ili da žive od socijalne pomoći, bez perspektive i veće akcije države u smislu njihovog većeg ekonomskog osnaživanja kako bi mogli da budu zaposleni, samostalni. Međutim, kada gledamo kretanja na tržištu rada, među radno angažovanima su i radnici na minimalcu, a Srbija je lider u broju radnika koji primaju minimalnu zaradu„, kaže Milica Marinković.
Kako dodaje, minimalna zarada je bio koncept osmišljen kao mera privremenog karaktera i vrsta olakšice poslodavcu koji u nekom trenutku nije bio u mogućnosti da plaća više. Sada je minimalna zarada, kaže naša sagovornica, postala standard, a sve što je veće od nje se predstavlja kao neka bolja ili prosečna plata.
„Trenutno u Srbiji oko 400.000 građana, skoro pola miliona ljudi, prima minimalnu zaradu i sada sa skokom cena i sa blagim povećanjem minimalne zarade vi nikako ne možete da preživite. Više od 800.000 ljudi u Srbiji je na neformalnom tržištu rada, odnosno rade na crno. Imamo i dosta zloupotreba kod isplate zarada, sa slabom kontrolom primene zakona i to poslodavci vrlo koriste, a najveće posledice osećaju najmanje plaćeni građani“, navodi naša sagovornica iz Inicijative A 11.
Logično pitanje koje se postavlja u ovoj situaciji je – dokle će ovo sve da traje? Cene ne mogu valjda da rastu doveka i negde će morati da se zakoči, ali prof. Goran Radosavljević tvrdi da, u suštini, cene mogu da rastu gotovo zauvek.
„Standard gubi bitku sa rastom cena već gotovo 100 godina. Ono što ste mogli da kupite za jedan dolar 1990. godine danas za te pare ne možete jer to više ne vredi ništa. Vi ste tokom krize imali kompanije koje su jako profitirale, 50-60 najbogatijih ljudi na svetu je uvećalo svoje bogatstvo tokom krize, a ljudi su u proseku postajali siromašniji. Ta nejednakost u svetu postaje sve veća i veća i veliko je pitanje dokle će to ići – država će morati više da se uključi u stvaranje socijalne države, a to će opet voditi ka većem stepenu centralizacije i upravljanja, što se ljudima generalno ne sviđa. Ekonomski posmatrano, treba bukvalno da se naviknemo na visoke cene, sigurno se neće desiti da mleko koje je sada 200 dinara ‘padne’ na 109 dinara, koliko je koštalo 2020. godine“, stava je ovaj profesor ekonomije.
On kaže da će kompanije, maksimizirajući svoj profit, bonuse menadžera i sve ono što imaju kao prirotet – a plate zaposlenih to nisu, gledati kako da zarade više i da u preraspodeli dobiti u budućnosti njima ostane više.
Populizam će tek da cveta
On primećuje da energetske kompanije sa svojim profitima od 300 odsto nisu povećale plate zaposlenima u značajnoj meri, a države su se okrenule populizmu na način na koji do sada nisu mogle. Tako vidimo interesantan dolazak desničara na vlast u sve više evropskih zemalja.
„Sa rastom cena, možemo da očekujemo i rast populizma u državama poput naše jer vlada niski standard, a tada građanima mere države postaju vrlo bitne. Možemo da očekujemo i dalju transformaciju na tržištu rada, ali nju nažalost ne prate promene u obrazovnom sistemu. Menjaće se i energetske politike, gde će vladati velika neizvesnost, pogotovo na Balkanu. Ni mi, a ni druge zemlje ne proizvodimo dovoljno energije kako bi se zadovoljile potrebe nekog energetskog rasta i boljitka, a ovi problemi se ne rešavaju preko noći“, navodi Goran Radosavljević za 021.rs.
Da je populizam sada izuzetno jak i uticajan smatra i Milica Marinković iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A 11. Naša sagovornica podseća da je i Komitet ujedinjenih nacija ove godine izdao hitnu meru da se prestane sa deljenjem državnog novca šakom i kapom svima jer su mere potpuno isključivale neke grupe ljudi, ali država nije na ovo upozorenje reagovala. To je sistemska diskriminacija koju država može da reši da želi, ali čini se da ne želi.
„Mere državne pomoći kreirane su bez ikakve analize potrebe i efekata koje mogu da imaju na određene grupe, taj sistem davanja ‘jednako svima’ bez obzira na ekonomski status i potrebe nije doprineo boljitku, odnosno najugroženijima. Ne možemo da kažemo da su baš sve mere bile takve jer su prvi put prošle godine targetirani nezaposleni, oni s najnižim primanjima i mladi, ali kad imate tako široke grupe ljudi kojima je potrebna pomoć, ona su sve mere koje primenjujete zapravo političke“, kaže naša sagovornica.
Milica Marinković kaže da nikako ne može da se tvrdi da država nema novca jer se raskalašno troši za vrlo skupe stavke poput stadiona, dok izdvajanja za socijalnu i zdravstvenu zaštitu postaju sve niža.
Koliko dugo će ovaj populizam da traje u stvari zavisi koliko brzo će ljudi da se osveste, naglašava prof. Goran Radosavljević. On kaže da će do osvešćenja ljudi doći kad većina bude dovoljno obrazovana da shvati da se nalazi u šaci populista koji vijaju jedan po jedan mandat, ali će imati i dovoljno raspoloživog novca da ne zavisi od državne pomoći od 100 evra.
„Ja se bojim da smo mi tu baš zakasnili. Da vam sad neko kaže da u narednih šest ili osam godina moramo da se stisnemo i da će nam biti bolje za 10 godina, ne biste ga slušali. Kad dođe neko da podeli privremenu novčanu pomoć koja ne rešava problem, to ćete prihvatiti jer vam 10 godina stiskanja i štednje sada izgleda neprihvatljivo“, pojašnjava naš sagovornik sa FEFA.
Milica Marinković iz Inicijative A 11 zaključuje da će za najugroženije u društvu naredni meseci biti samo još teži.
„Neke lokalne samouprave su formirale takozvane energetske vaučere, ali to nije učinjeno na nivou cele države kao sveobuhvatna mera. S druge strane, zaštita cena namirnica koju država navodno sprovodi ne funkcioniše u praksi baš kako se proklamovalo. Mišljenja smo da država treba da preuzme veću odgovornost i kontrolom tržišta i energenata, a svakako i tržišta rada u smislu formiranja cene rada i veće kontrole, smanji opasnost od beskućništva i siromaštva. Ako ljudi ostanu bez osnovnih sredstava za život, takav scenario nam sledi. Sa nekim planiranim merama u praksi ne možemo sprečiti baš celu krizu i to je svakako jasno, ali je i te kako moguće ublažiti posledice“, zaključuje u razgovoru za 021.rs Milica Marinković.
U nastavku možete da poslušate emisiju na ovu temu sa našim sagovornicima, a u okviru serijala „Život u vreme i posle kovida“.
