(P)likovi

Počeo je konačni obračun u vrhu vlasti, u panici su najviši državni i stranački funkcioneri i njihovi tajkuni i kriminalci

Kako preživeti Vučića?

Već deset godina Aleksandar Vučić uništava živote građana Srbije. Ipak, treba mu priznati da je dosledan. Ne pravi razliku među žrtvama. Razlika je samo geografske prirode. Ko mu je bliži, taj je izložen većoj opasnosti. Na svojoj koži to osećaju Veljko Belivuk i Zvonko Veslinović, Nebojša Stefanović, a odskora i Marko Parezanović. Na udaru se nalaze i Zlatibor Lončar, Milan Beko, Bogoljub Karić i drugi naprednjački funkcioneri i tajkuni. Svaki s tog spiska, a ima ih još mnogo, nada se da neće proći kao Vladimir Cvijan. O targetovanim pojedincima, određenim za odstrel, i načinima pomoću kojih pokušavaju da prežive diktatora piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Diktatori su nemilosrdni prema svojim protivnicima. Još su brutalniji prema svojim saradnicima.

Takav je i srpski diktator u pelenama. Aleksandar Vučić se bezobzirno obračunava sa svakim kritičarem, vređa ga i preti, progoni i satire. Žešći je samo prema tipovima iz svog okruženja.

Nekoliko istaknutih pojedinaca, poput Vladimira Cvijana, nije preživelo političku ili poslovnu bliskost s Vučićem. Nekoliko pametnijih, poput Aleksandra Nikolića, zvanog Foto Toni, na vreme se distanciralo na bezbednu udaljenost. Među ovima koji su ostali u dvorskoj sviti, većina strepi za imovinu, pa i goli život, ali ima i naivaca koji se nadaju da će ostati u milosti gospodara ako nastave da mu verno služe. Slaba vajda od toga, Vučić dosledno mrzi i uništava koga god stigne. Nisu mu važne stare zasluge, politička podrška, logistika ili novac, koji mu je neko dao. Za Vučića, svi su legitimne mete. To je nedavno shvatio i Marko Parezanović, prvi operativac Bezbednosno informativne agencije.

Parezanović je godinama bio odan Vučiću. Resurse BIA, a i sebe lično, stavio je na raspolaganje diktatoru. Ispunjavao je sve naloge i servisirao potrebe „šefa“ i, naročito, prestolonaslednika Danila. Zbog svega što je radio, Parezanović je stekao status „porodičnog udbaša“. Da se uzalud trudio, naslutio je pre šest meseci, kad je saznao da se u Vučićevom okruženju govori da će biti postavljen na mesto ambasadora u Rusiji. Ma koliko to zvučalo laskavo, Parezanoviću se nije napuštala BIA. Bez operativne upotrebne vrednosti ne bi imao šanse da nastavi s realizacijom nabujalih ambicija. Laknulo mu je kad je objavljeno da će pokojnog Miroslava Lazanskog u Moskvi naslediti Momčilo Babić, doskorašnji ambasador Srbije u Slovačkoj. Parezanović nije shvatio da mu „šef“ nije ispunio želju da nastavi po starom. Naprotiv, pritegao mu je omču oko vrata. Iako na deponiji poverljivih informacija, koje se slivaju u BIA, šta mu se sprema Parezanović je video iz naprednjačkog biltna Informer.

Posle hapšenja Darka Šarića, sredinom aprila, pod naslovom „Delio prljave pare i šakom i kapom“, Informer je objavio vest u kojoj se navodi da je „visokorangirani činovnik jedne državne službe“ na poklon dobio „Brajtling“ sat vredan 250.000 evra.

– Veza tog funkcionera i pljevaljskog narko-bosa razotkrivena je zahvaljujući akciji Evropola i Evrodžasta. Presretnuti su brojni razgovori preko zaštićenih aplikacija za mobilne telefone, kao što su Anem i Skaj. Upravo zahvaljujući tome razotkriveni su planovi Šarića vezani za šverc kokaina i ubistvo u Ekvadoru. U dokumentima koje je Evropol dostavio srpskoj policiji isplivao je i ovaj državni moćnik. Bio je na vezi sa Šarićevom ekipom, a na Skaju je imao nadimak Markus. Kakvu je ulogu ovaj funkcioner imao u Šarićevom klanu tek treba da pokaže istraga koja je u toku. Osim skupocenog sata i Skaj telefona, senku na njega baca i činjenica da je bio blizak sa dvojicom policajaca, koji su takođe radili za Šarića. U pitanju su Danilo Stojanović i Milutin Radovanović, koji su pobegli iz Srbije dva sata pre nego što su kolege upale u njihove stanove da ih uhapse.

Stojanović je uhapšen u Beranama u Crnoj Gori, po poternici iz Beograda, dok je Radovanović i dalje u bekstvu – navodi Informer, uz opis i cenovnik „Brajtling“ satova.

Mimo svojih običaja, Informer je u ovom tekstu objavio nekoliko istinitih informacija. Tačno je da su Evropol i Evrodžast dali srpskoj policiji podatke skinute i dešifrovane s aplikacija Anem i Skaj. Tačno je i da je nadimak Markus koristio Marko Parezanović, kao i da se vodi istraga protiv njega.

Parezanović je, pre nekoliko dana, saslušan u BIA. O vezi sa Šarićem saslušavao ga je lično Goran Colić, načelnik Pete kontraobaveštajne uprave, u čijoj nadležnosti je bezbednosna zaštita BIA. Parezanović je priznao da je na poklon dobio „Brajtling“ sat, ali o tome je odmah napisao službenu belešku. Iako će ga beleška osloboditi krivične odgovornosti, ne može da ga odbrani od Vučićevog progona.

Za čistku BIA od Parezanovića, ali i njemu sličnih kadrova, Vučić je angažovao Gorana Colića i Bojana Dimića. Colić je pažnju javnosti privukao u nekoliko slučajeva, među kojima je i Šarićev.

U martu 2014. godine, kad se predao Šarić, na surčinskom aerodromu ga je iz aviona izveo upravo Colić. Šest meseci kasnije, Colić je iz aviona ispratio i Vojislava Šešelja, na povratku iz Haškog tribunala. Pored toga, Colić je blisko povezivan s Partizanovom tzv. navijačkom grupom „Janjičari“.

Kao predstavnik navijača, u decembru 2014. izabran je za člana Skupštine FK Partizan, zajedno sa Aleksandrom Stankovićem, zvanim Sale Mutavi, i Veljkom Belivukom, zvanim Velja Nevolja, kao i Nenadom Vučkovićem, zvanim Vučko, koji je tada bio u Specijalnoj brigadi Vojske Srbije, a danas se nalazi na jednoj od komandnih funkcija u Žandarmeriji. Vučković je tada bio u emotivnoj vezi sa Dijanom Hrkalović. Nakon ubistva nesuđenog kuma Saleta Mutavog, Vučković i Hrkalovićka su se razišli, a ona je utehu našla u zagrljaju Colića. On je presudno uticao na Hrkalovićku da pristane na nagodbu i da, u zamenu za svoju slobodu, za saradnju s Belivukovom kriminalnom grupom optuži Nebojšu Stefanovića.

– Ne znam zašto to guraju prema tebi – rekao je Colić Parezanoviću dok su se razilazili.

Naravno, obojica su znali da je priča o Šarićevom satu iskorišćena kao dimna zavesa iza koje se skrivaju pravi razlozi za diskreditaciju Parezanovića. Zapadne službe su još pre dve godine, u vreme litija u Crnoj Gori, etiketirale kao „ruskog čoveka“. To je znao i Parezanović, ali verovao je u rusofiliju svog „šefa“, ne shvatajući da on voli samo sebe.

Čim je procenio da će imati korist od toga, Vučić je svojim zapadnim gazdama dao glavu Parezanovića kao dokaz da čisti državne službe od ruskih faktora. Taj proces će odneti još nekoliko istaknutih kadrova u BIA, ali i u drugim institucijama.

Čistka se odvija i u Vojsci Srbije i Vojnoobaveštajnoj agenciji, ali na drugačiji način. U vojnim organizacijama nema potrebe da pojedinačnom kompromitacijom nepodobnih kadrova, za njihovu diskretnu eliminaciju koristi se sistem unutrašnjih prekomandi. Smene se sprovode unapređenjem i postavljanjem na neku nebitnu dužnost. Međutim, pošto nije moguće unaprediti direktora VOA, brigadni general Zoran Stojković će uskoro biti penzionisan. Kao i Parezanović, i Stojković je označen kao ruski faktor.

U Ministarstvu unutrašnjih poslova nemaju potrebe za čistkom, ona je davno izvršena. U vrhu SBPOK-a i UKP-a više nema nikoga ko bi mogao da se osumnjiči za saradnju s Rusima, svi su dokazali podobnost američkim i britanskim gazdama. S nepodobnom ruskom etiketom ostao je samo Aleksandar Vulin, ali taj problem će se rešiti bez po muke prilikom izbora nove vlade. Umesto ministarske funkcije, Vulin će dobiti mesto ambasadora, najverovatnije u Kini.

U sledećoj vladi, kad god bude sastavljena, neće biti ni Zlatibora Lončara. Vučić je još od 2016. pokušavao da iz vlasti eliminiše Lončara, ali nije imao dozvolu stranih centara moći. Šansu za to sada vidi u spekulacijama oko dokaznog materijala, koji su Europol i Eurodžast skinule sa Šarićevih Skaj telefona. Vučić je već pokrenuo šaptačku diverziju u kojoj plasira priču da su dešifrovana Šarićeva komunikacija sa Vesnom i Zlatiborom Lončarom.

vezi Šarića i Lončara govorio je i Rodoljub Milović, bivši šef Uprave kriminalističke policije Srbije.

– U slučaju Šarić, Lončar se pojavljuje preko supruge i kuma. Jedno veče, 2010. godine, pozvao me direktor policije Milorad Veljović i rekao da treba da se obavi razgovor sa Draganom Dudićem Fricom, bliskim Šarićevim saradnikom. Fric je bio zanimljiv kao jedan od glavnih operativaca te kriminalne grupe. Koliko se sećam, za njim tada nije bila izdata nikakva poternica. Veljović mi kaže: „Imamo posrednika koji će da obezbedi Fricovo prisustvo u Srbiji“. On prvo nije hteo da otkrije ko je to, ali nakon što sam održao sastanak Radne grupe za Šarića, na moje insistiranje, rekao je da je posrednik advokatica Vesna Lončar. supruga sadašnjeg ministra zdravlja. Vesna Lončar je bila kod Veljovića i zahtevala je da se napravi sastanak sa Fricom, koji je kasnije održan na Jelovoj gori. Kada na Jelovu goru stiže automobil u kojem se nalazi Fric, pisao sam ljude iz BIA ko je vozač, a oni su mi rekli: „To je naš kolega Džin, kum Zlatibora Lončara“. Džin je u stvari Miodrag Stojanović, koji je kasnije ranjen u Novom Sadu. Nemoguća je slučajnost da Lončareva žena ugovara sastanak sa jednim od visokokotiranih ljudi iz narko-kartela, a da ga dovozi njegov kum – rekao je Milović.

Nedugo posle tog sastanka na Jelovoj gori Dudić je ubijen u Kotoru. Kasnije se u pregovore sa Šarićem uključio Vučićev specijalni izaslanik Vladimir Cvijan, čije mrtvo telo je pronađeno u Dunavu 6. januara 2018. godine. U sudskom postupku protiv Šarića, Vesna Lončar je zastupala neke njegove optužene saradnike. Vučić u tim vezama narko-bosa i bračnog para Lončar vidi prostor za manipulacije, koji može da iskoristi pravim ili montiranim kompromitujućim dokazima skinutih sa Skaj telefona. Zasad, to koristi za interne potrebe, kao sredstvo pritiska kako bi Lončara prinudio da mirno i tiho ode iz vlasti.

Kao na Lončara, Vučić je istu vrstu pritiska još prošle godine izvršio na Nebojšu Stefanovića. Nije postigao željeni rezultat. Uzalud je preko svojih medija plasirao informacije da je Stefanović koristio Skaj telefone, aludirajući da je tako održavao vezu s grupom Veljka Belivuka. Stefanović je u medijima optuživan za prisluškivanje predsednika države i članova njegove porodice, pa i za pripremu državnog udara. Tužilaštvo nije vodilo istragu, pa slučaj nikad nije stigao na sud. Tačnije, stigao je samo do suda partije, na kome je Stefanović smenjen s dužnosti predsednika beogradskog odbora SNS-a. Ipak, posle kratkog zatišja, nedavno se u hajku uključila Dijana Hrkalović, koja ga je optužila da je, u vreme dok je bio ministar policije, štitio Belivuka. Iznoseći odbranu u postupku u kome je optužena za trgovinu uticajem, bivša državna sekretarka u MUP-u je rekla da izveštaj o veštačenju Belivukovog mobilnog telefona nije prosledila u beogradsko Više tužilaštvo jer joj je to usmeno naredio Stefanović.

– Dobili smo nekoliko urgencija od tužilaštva da se dostave izveštaju. Ja sam o tome upozorila Stefanovića, a on se o ta upozorenja oglušio. Najzad mi je rekao da prenesem tužiteljki Nataši Krivokapić da, ukoliko ima problem sa tim, da se obrati ministru unutrašnjih poslova – rekla je Hrkalović.

Aleksandar Vučić, režiser tog igrokaza, ceo slučaj je zasnovao na optužbama koje se svode na rekla-kazala. Kao da je Stefanović mogao da štiti Belivuka bez Vučićevog odobrenja ili naređenja. Kad bi imao dovoljno kuraži, Stefanović bi na sudu, kad bude svedočio, rekao da mu je Vučić usmeno naredio da tužilaštvu ne prosledi izveštaj o veštačenju Belivukovog telefona. Međutim, može se očekivati da će i svojom odbranom u ovom slučaju Stefanović opravdati nadimak koji dobro opisuje njegov karakter.

Hrkalović je negirala optužbe da je naredila da se obrišu delovi snimka presretnutih razgovora Dragoslava Ognjanovića i Dragoslava Miloradovića u kojima su pominjali njen intimni život.

– Ja sam informisana o tome, ali nisam naložila brisanje snimka. Koliko znam, praksa je takva da se tužiocu ne šalju delovi snimka koji nemaju veze sa krivičnim delom. Uostalom, postupajući tužilac Milenko Mandić je informisan o celokupnom razgovoru, pa bi sud sada mogao da ga pozove za svedoka, pošto je on taj koji je vodio i tu istragu – rekla je Hrkalović.

Advokat Dragoslav Miša Ognjanović zastupao je Darka Šarića. Dragoslav Miloradović je bio značajan saradnik Luke Bojovića. Oba Dragoslava su ubijena. Vučićevi saradnici su za ta ubistva optuživali Hrkalovićku. Otkad je ona pristala na nagodbu, ta tema je iščezla iz naprednjačkih medija. No, neće biti iznenađenje ako se uskoro vrati na naslovne strane. Umesto dosadašnjih spekulacija da su atentat na Mišu Ognjanovića izvršili pripadnici grupe Darka Eleza, i to po naređenju Dijane Hrkalović, krivica će se prebaciti na gang Veljka Belivuka. Prema tom scenariju, kao direktni izvršilac atentata biće osumnjičen jedan od pripadnika Belivukove grupe, koji se nalazi na slobodi, pošto nije obuhvaćen optužnicom po kojoj je počeo postupak pred Specijalnim sudom. Inače, „ubica“ je poznat po velikoj tetovažu lika Saleta Mutavog, a pažnju javnosti je privukao 2018. godine, kad se nalazio u pratnji Danila Vučića u Rusiji, tokom Svetskog prvenstva u fudbalu.

U dokaznom postupku, koji će Vučić prvo povesti u svojim medijima, pozivaće se na dešifrovane snimke i poruke sa Anem i Skaj aplikacija. Vučiću se svidelo da Anem i Skaj koristi za napade na targetovane pojedince. Niko ne zna šta su strane službe otkrile u presretnutim komunikacijama srpskih kriminalaca iz raznih gangova, policije i izvršne vlasti. Vučić plasira informacije da ima više od 60.000 razgovora i prepiski u kojima je učestvovalo 1.800 korisnika tih aplikacija. Predstavljajući se kao gospodar tajni, zastrašuje i najbliže saradnike. Ta igra mu zasad prolazi. Iako svi znaju da ne zavisi od Vučića kad će, šta će i kad biti pušteno od autentičnog materijala dobijenog od Europola, za stvaranje panike dovoljno je saznanje da on može pokrenuti hajku na svakoga, pozivajući se na te dokaze, koji možda i ne postoje.

Vučić tvrdi da će informacije prikupljenje preko Skaja očistiti političku i kriminalnu scenu Balkana. Dozirano, u skladu sa interesima američkih i evropskih bezbednosnih službi, u medijima će se pojavljivati materijali koji će kompromitovati Mila Đukanovića, Milorada Dodika, Zvonka Veselinovića, Milana Radoičića i mnoge srpske političare, tajkune, sudije i tužioce, pa i vlasnike i urednike uticajnih medija. Svi su koristili Anem i Skaj, ostavili su bezbroj neoborivih dokaza svojih kriminalnih kombinacija. Svi, samo ne on i njegov bata Andrej! Istovremeno dok se teši lažima o tome da nema tragova koji vuku prema njemu i porodici, Vučić nadu u spas polaže u nagodbu sa Amerikancima. Uveren je da će mu sve biti oprošteno kad uvede sankcije Rusiji.

Od Vučića strepe i njegovi saradnici, saveznici i sponzori koji nisu uključeni u mafijaške obračune i kojih nema u Skaj arhivi. Mnogi su prekasno i na teži način shvatili s kim imaju posla. U dramatičnim okolnostima, koje je jedva preživeo, toga je pre osam godina postao svestan Milan Beko.

U tandemu s Miroslavom Miškovićem, Beko je obezbeđivao političku, finansijsku i medijsku logistiku za razbijanje radikala i stvaranje Srpske napredne stranke. Beko je preuzeo na sebe i da obradi Vučića. Vodio ga je na fudbalske utakmice, ručkove i večere u elitnim evropskim restoranima, ugošćavao ga je na svom imanju u Toskani, ispunjavao mu je sve želje.

U junu 2012. godine, kad je formirana vlada SPS-SNS, Beko je poslao čestitku Vučiću. Mogao je sms-om ili telefonskim pozivom, ali odlučio je da pošalje telegram, kako bi to videle sekretarice i funkcioneri u SNS-u. Tri meseca kasnije, Vučić mu je javno uzvratio zahtevom da MUP formira specijalnu radnu grupu koja će sprovesti istragu protiv Beka zbog malverzacija prilikom kupovine akcija „C marketa“, „Luke Beograd“ i „Večernjih novosti“. Kad je Beko pitao Vučića zašto to radi, dobio je odgovor: „Pitaj Caneta Subotića“. Dve godine kasnije Beko je dobio odgovor sa tri metka. Rane su zarasle, ali oči su mu ostale otvorene. Šta je video, rekao je na suđenju optuženom atentatoru.

– Plašim se za sopstvenu bezbednost, kao i za bezbednost moje supruge i četvoro dece nakon što je pucano na mene. Moja porodica i ja se više ne krećemo slobodno, i nikud ne idemo bez ozbiljnog obezbeđenja. Javnosti je dat scenario preko tabloida, koji odgovara naručiocu ubistva i izvršiocima. Nadležni, zbog nedostatka hrabrosti, nisu do kraja istražili pokušaj mog ubistva i zbog toga su određene „nepoželjne istine“ ostale zaštićene – rekao je Beko.

Sudski postupak je završen 2019. godine. Na 13 godina zatvora osuđen je izvesni Aleksandar Zdravković. Bez obzira na presudu, Beko nema mira, i dalje se plaši za goli život. Poslovne aktivnosti je sveo na minimum, nema ga u javnosti, a izbegava i privatne kontakte. Ipak, nedavno se sreo s jednim novinarom, s kojim je svojevremeno sarađivao, pa je na konkretno pitanje kakvi su mu poslovni planovi iskreno odgovorio: „Plan mi je da preživim Vučića, pa ćemo onda videti šta dalje“.

U sličnom raspoloženju je i Bogoljub Karić. Za razliku od Beka, koji je u Vučića investirao pre dolaska na vlast, Karić se otvorio kasnije. Vučić je Kariću ponudio vansudsko rešenje po tužbi zbog pljačke „Mobtela“, povlačenje drugih optužnica i dozvolu za povratak u Srbiju. Karić je platio reket i vratio se s nadom da će dobiti priliku da radi i nadoknadi gubitke. Najavljivao je izgradnju „Tesla Grada“ na Novom Beogradu, stambenog naselja na Makišu i osam takvih projekata u gradovima u unutrašnjosti. Vučić mu je obećavao, a Karić se radovao, ne shvatajući da nije bio i nikad neće biti deo naprednjačke dvorske svite. Koliko god novca da namakne diktatoru, ne može da kupi ulaznicu u tu kastu. Ne pomažu ni prevaziđeni medijski trikovi, kakvima je nekada osvajao simpatije i podršku Slobodana Miloševića.

– Aleksandar Vučić menja Srbiju na najbolji način. Gradi se na sve strane, zaposlenost je maksimalna, standard raste. Predsednik Vučić ima fenomenalne rezultate. Dokazao je da može sve. On je šahista, velemajstor, nema konkurencije. On ima taj talenat fantastičan. Predsednik Vučić je najbolji lider kakvog nismo imali od Tita, o tome nema razgovora – recitovao je Karić nedavno na Pinku, pokušavajući da dokaže iskrenu ljubav prema Vučiću.

Ipak, polusatni ulizički monolog završio je kukanjem nad svojom sudbinom: „Ja ugovaram poslove od po nekoliko desetina milijardi evra, a još moram da ćutim o tome da me ne bi ovde napali neki centri moći preko tabloida da mi pokvare posao. Moram da pazim da nemam neke ucene, neke rekete, da nemam probleme.“ A, ima probleme, ucenjuju ga i reketiraju. Karićeve firme ne mogu da dobiju nijedan posao na tenderima. Ako i daju najbolju ponudu, Vučićevi kontrolori finansijskih tokova ponište tender samo da on ne bi dobio posao. Bez obzira na sav mito koji je dao, i koji je spreman dodatno da plati, Karić ne može u Srbiji ni ašov da zabode, a kamoli da se razmahne kao u Rusiji, Belorusiji, Kazahstanu i drugim bivšim republikama SSSR-a, gde je godinama uspešno širio biznis.

Kao i Beko, i Karić može da poslovne planove svede na to da se nada da će preživeti Vučića. Tu nadu dele i normalni građani, obične žrtve vladavine naprednjačkog kartela. Međutim, nada nije dovoljna. Treba nešto preduzeti u praksi kako bi se oslobodila država, a narod dobio šansu za opstanak.

Više nema vremena za oklevanje i čekanje da američke, evropske ili ko zna čije službe otkriju dokaze kriminala iz vrha vlasti, pa da obave prljav posao. Ne treba nadu polagati ni u to da će se naprednjački krokodili međusobno istrebiti u maloj srpskoj bari. Koliko god se oni tamanili, svejedno će građani morati sami da se izbore za slobodu i budućnost. Što pre, tim bolje.