13.5 C
Belgrade
недеља, 29 марта, 2020

AVA JUSTIN POPOVIĆ O EKUMENIZMU, RASKOLU U CRKVI I CRKVI U DOBA KOMUNIZMA (VIDEO)

Obavezno pročitajte

UZNEMIRUJUĆE: Delili drogu osnovcima, roditelji dece ih tukli bejzbol palicama (VIDEO +18 )

U ruskom gradu Barnaul grupa dilera podelila je grupi osnovaca nižih razreda narkotike, uglavnom ekstazi i spid u vidu bombona i žvaka.

“PUTIN OSLOBODIO LAVOVE I TIGROVE“ Na sve spremni da spreče kršenje izolacije?

Jutros na društvenim mrežama "eksplodirala" je vest kako su "ruske vlasti na nalog predsednika Vladimira Putina, oslobodile na stotine lavova, kako bi...

OGLASILA SE I KUBA: Imamo lek. Spremni smo da snabdevamo i ostatak sveta

Kuba tvrdi da ima dovoljno rezervi antivirusnog leka koji se koristi za lečenje korona virusa da pokrije potražnju kod kuće, kao i potrebe drugih zemalja.

ZA NJIH NEMA POMOĆI: Milenu gazda izbacio iz stana zbog “korone” (VIDEO)

NEPOKRETNA Milena Grubanović Kovačević (66) sa svojom ćerkom Draganom (37) od juče spava pod vedrim nebom, na asfaltu u Golubinačkoj ulici u...
  1. ODGOVOR SVETOM SINODU:
    “O zajedničkoj molitvi za jedinstvo”
    Vaše Preosveštenstvo,

Njegovom Preosveštenstvu Gospodinu Jovanu Episkopu Šabačkovaljevskom, Šabac – za Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve 13/26. novembra 1974

Vaše Preosveštenstvo,Sveti Vladiko, U predmetu koji mi preko Vas upućuje Sv.Arhijerejski Sinod SPCrkve “na proučenje i mišljenje” nalaze se tri papira koje je Sveti Sinod dobio od “Biskupske konferencije Jugoslavije” iz Zagreba. Naime: dva propratna pisma (prilozi 1 i 3) i “program zajedničkih molitava za jedinstvo kršćana za 1975″ (prema propratnom pismu zagrebačkog nadbiskupa Kuharića), ili “građa za pripravu proslave tjedna kršćanskog jedinstva 1975″ (prema propratnom pismu mariborskog biskupa Držečnika). Mene pre svega zapanjuju i sama ova propratna pisma i izazivaju pitanja: ko ih šalje? kome ih šalje? i šta ona zahtevaju? Pismo biskupa Držečnika (prilog 1), očigledno u svojstvu predsednika Ekumenske komisije Biskupske konferencije Jugoslavije (BKJ), kome je upućeno? Iz njegovog teksta se vidi da je Držečnik kao predsednik Ekumenske komisije BKJ dobio ovu “građu” (prilog 1) iz svog centra u Rimu (tj. papskog “Tajništva za jedinstvo kršćana”, i Držečnik ništa ne govori o učešću Ekumenskog Saveta Crkava iz Ženeve, koje Kuharić u svom pismu spominje). Međutim, iz podskriptuma se vidi da je Držečnikovo pismo upućeno “svim članovima BKJ”, – dakle rimokatoličkim biskupima Jugoslavije. Ako je tako, onda su jedino tako razumljivi zahtevi Držečnikovi: da treba “koristiti to gradivo” u svojim biskupijama i da, posle održavanja sedmice molitve, treba “poslati kratak izveštaj” (da bi taj izveštaj, očigledno, bio dostavljen centrima u Rim). Inače, ako bi to pismo g. Držečnika bilo upućeno svoj “braći u biskupskom redu” (koje on pozdravlja “ekumenskim pozdravom u Hristu”!), onda bi to bilo ne što drugo nego već poznata u istoriji drskost pretencioznih i bezočno nametljivih rimokatolika, koji svo vreme u ime i po diktatu Rima samozvano patroniraju nad “odjeljenom braćom”. No mi ipak hoćemo da verujemo da se to Držečnikovo pismo odnosi samo na rimokatoličke biskupe u Jugoslaviji. Ali, to nas potstiče na pitanje: zašto je zagrebački nadbiskup Kuharić i to pismo poslao u prilogu Sv. Sinodu SP Crkve (mada u njegovom pismu stoji da je prilog samo jedan, tj. ova “građa” ili “program” o molitvi)? Činjenica je: Kuharić piše svoje sasvim posebno, samostalno propratno pismo, i to u svojstvu predsednika BKJ, i bez ikakvog spominjanja Ekumenske komisije BKJ i njenog predsednika Držečnika. Za razliku od Držečnika, Kuharić veli da je taj “program zajedničkih molitava” pripremljen od Ekumenskog Saveta Crkava iz Ženeve i Sekretarijata za jedinstvo hrišćana iz Rima, i dodaje da su sada taj program “poslali svim katoličkim biskupima u Jugoslaviji”. Valjda on to čini kao predsednik, ili cela BKJ, u ime koje on pozdravlja Sv. Sinod SPCrkve i očekuje “predlog ili savet” u vezi spomenutih molitava. Vladiko Sveti, nije nam ovde cilj da iznalazimo protivrečnosti i dvosmislenosti u ova dva propratna pisma dvojice rimokatoličkih biskupa u Jugoslaviji, nego se pitamo o umesnosti uopšte ovakvog pisanja, i posebno skrećemo pažnju Sv. Sinodu na neumesnost i neprihvatljivost upućivanja istovremeno obadva ova i ovakva pisma Sinodu Pravoslavne Crkve Srpske. Ali da pređemo na glavnu stvar čitavog predmeta. Gospoda rimokatolici iz Zagreba i Maribora šalju Svetom Sinodu samostalne Pravoslavne Crkve Srpske obrazac “molitve za jedinstvo kršćana 1975″ kako su ga sastavila gospoda iz Rima i Ženeve. Taj obrazac sadrži: 1) uvodni moto iz Poslanice Efescima, gl. 1, 3-10 (a zašto samo od 3-10, kada je nedeljiva celina sve do 14 stiha?), sa obrazloženjem zbog čega je ovaj moto izabran, i sa kratkom poukom direktivom koja govori, mada ukratko, o tome šta je i u čemu je “jedinstvo Crkve”, kako da radimo na njemu, i kako da ga ostvarimo. Međutim, nema sumnje, da i ovaj kratak uvodnik pretstavlja ne prosto “predlog” nego upravo “program” (kako se veli u zaglavlju), tj. stav o “jedinstvu Crkve”, onaj stav koji predstavlja, uzajamnim ustupcima i neiskrenim kompromisima između Rima i Ženeve, postignuti minimum za ekumensku delatnost i “zajedničku molitvu”. No tu se svakom pravoslavnom hrišćaninu nameće pitanje: nije li ovaj “program” ili stav (sa svojom teorijom o “podeli Crkve”, o mnogim “udovima Crkve”, pri čemu se očigledno misli na rimokatolike, protestante i pravoslavne; o Božjem “planu sjedinjenja cijelog čovečanstva”, koji po ovom tekstu izgleda da je nešto drugo, iznad i izvan Crkve Božje, koja stoga treba da se “prilagođuje” tom Božjem “planu” i “kraljevstvu”, kako to zamišljaju Rim i Ženeva); nije li dakle taj “program” već svojevrstan okvir koji se svojim mentalitetom nameće i unapred determiniše uslove učešća u ekumenskoj “suradnji” i ekumenskoj “zajedničkoj molitvi”? 2) U drugom delu ovoga programa navode se “biblijska pitanja” koja se imaju čitati “kroz dane molitvene osmine” (18-25, sječanj-novembar 1975). Naravno, u našoj Pravoslavnoj Crkvi se tih dana čitaju sasvim druga Biblijska čtenija i slave spasonosni Bogočovečanski događaji, Proroci i Svetitelji, na kojima učestvuju u zajedničkim molitvama i bogosluženjima samo pravoverni članovi Crkve Hristove. 3) Treći deo pomenutog teksta pretstavlja “program bogosluženja”, tj. četiri bogoslužbena elementa koji ulaze u poredak i sastav tih zajedničkih “ekumenskih bogosluženja”. To su, ni više ni manje: a) zajednička adoracija (=poklonjenje Bogu, – da li “u Duhu i Istini” (Jn.4,24) ne kaže se); b) zajednička pokora (=pokajanje; ko i zašto ne kaže se; da li samo zbog zablude ili i zbog Istine, takođe se ne kaže); v) jedinstvo u reči (tj. u propovedi, – ali čega? Reči Božje onako kako je papa tumači? ili Luter? Ili Sveti Oci i Sveti Sabori?); g) jedinstvo u molitvi (tj. jedno i jednodušno moljenje Bogu, o Kome različito mislimo i verujemo; o Bogorodici i Svetima o kojima takođe različito verujemo ili ih uopšte ne priznajemo?) Nema sumnje, svakom savesnom pravoslavnom hrišćaninu očigledno je da u čitavom ovom svaštarskom konglomeratu ima mnogo nepravoslavnih i nepredanjskih elemenata – “šutnja”, “dijalog”, “ispovijest vjere” (koje?), “ekumenske prošnje”, “blagoslov” (čiji?), itd. Zato prelazim na načelna pitanja koja u ovakvim slučajevima stavlja preda se pravoslavna hrišćanska, i pogotovu sveštenička i bogoslovska savest. Preosvećeni Oci, Svoj stav prema jereticima, – a jeretici su svi koji su nepravoslavni -, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog. Po tome stavu: pravoslavnima je zabranjeno svako molitveno opštenje i druženje sa jereticima. Jer, kakav udeo ima pravda s bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima videlo s tamom? ili kako se slaže Hristos s Velijarom? ili kakav udeo ima verni s nevernikom? (2Kor.6,14-15). Svetih Apostola Pravilo 45 naređuje: “Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak dopusti, kao kliricima, da što rade, neka se svrgne”.[2] Ovaj sveti Kanon Svetih Apostola ne određuje kakvo bogosluženje, nego zabranjuje svako zajedničko moljenje, ma i pojedinačno (συνευξάμενος) sa jereticima. A na ekumenskim zajedničkim molitvama zar ne dolazi i do nečeg krupnijeg i grupnijeg? Laodikijskog Sabora pravilo 32. naređuje: “ne treba od jeretika primati blagoslov (ευλογίας), jer je to pre bezumlje (άλογία) negoli blagoslov”. A na zajedničkim ekumenskim susretima i samoljenjima (συμπροσευχή) zar ne biva da blagosiljaju jeretici: rimokatolički biskupi i fratri, protestantski pastori, pa čak i žene?! Ova, i sva, po ovome pitanju, ostala pravila Svetih Apostola i Svetih Otaca važila su ne samo za drevna vremena nego ona u punoj meri važe i za sve nas, sadašnje pravoslavne hrišćane. Važe nesumnjivo i za naš stav prema rimokatolicima i protestantima. Jer rimokatolicizam je mnogostruka jeres, a o protestantizmu i da ne govorimo. Nije li još Sveti Sava u njegovo vreme, pre sedam i po vekova, nazivao rimokatolicizam ” latinska jeres”. A koliko je od tada novih dogamata papa izmislio i “nepogrešivo” odogmatio! Nema sumnje, sa dogmatom o nepogrešivosti pape rimokatolicizam je postao svejeres. A mnogohvaljeni II Vatikanski Koncil ni u pogledu te čudovišne svejeresi ništa nije izmenio nego ju je naprotiv, potvrdio.[3] Stoga, ako smo pravoslavni, i želimo ostati pravoslavni, onda stav Svetoga Save, Svetog Marka Efeskog, Svetog Kozme Etolskog, Svetog Jovana Kronštatskog, i ostalih svetih Ispovednika i Mučenika i Novomučenika Pravoslavne Crkve, mora biti i naš stav prema rimokatolicima i protestantima, od kojih ni jedni ni drugi ne veruju pravilno i pravoslavno u dva osnovna dogmata hrišćanska: u Svetu Trojicu i u Crkvu.[4] II Vaše Preosveštenstvo i Sveti Oci Sinodski, dokle ćemo našu Svetu Pravoslavnu Svetosavsku Crkvu ropski ponižavati našim stravično nesvetopredanjskim odnosom prema Ekumenizmu i takozvanom Ekumenskom savetu crkava? Stid spopada svakog iskrenog i na Svetim Ocima vaspitanog pravoslavca kada čita da su pravoslavni učesnici V Svepravoslavne konferencije u Ženevi (816. juna 1968.G.), u vezi sa učestovanjem pravoslavnih u radu “Svetskog saveta crkava” doneli odluku: “da se izrazi opšte saznanje Pravoslavne crkve da ista predstavlja organski deo Svetskog saveta crkava” (Glasnik SPCrkve, br.8, avgust 1968, strana 168). Ova odluka je, po svojoj nepravoslavnosti, apokaliptički jeziva. Zar je Pravoslavna Crkva, – to prečisto Bogočovečansko telo i organizam Bogočoveka Hrista -, morala biti tako čudovišno ponižavana da njeni predstavnici, bogoslovi, i čak jerarsi, među kojima i srpski, traže “organsko” učešće i uključenje u Ekumenski savet crkava, koji na taj način postaje neki novi crkveni “organizam”, nova Crkva nad crkvama, čiji su Pravoslavne i nepravoslavne crkve samo “delovi” (”organski” međusobno vezani!?). – Avaj, neviđenog izdajstva! Odbacujemo pravoslavnu bogočovečansku veru, tu organsku vezu sa Bogočovekom Gospodom Hristom i Njegovim prečistim Telom – Pravoslavnom Crkvom Svetih Apostola i Otaca i Vaseljenskih Sabora, i hoćemo da budemo “organski deo” jeretičkog humanističkog, čovekopokloničkog udruženja, koje se sastoji od 263 jeresi. A svaka je od njih po – duhovna smrt. Kao pravoslavni – mi smo “udi Hristovi”. Hoćemo li dakle uzeti ude Hristove i od njih načiniti ude bludnice? Bože sačuvaj! (1 Kor. 6,15). A mi to činimo kroz “organsko” sjedinjavanje sa Svetskim savetom crkava, koji nije ništa drugo do povampireno neznabožačko čovekopoklonstvo=idolopoklonstvo. Krajnje je vreme, Preosvećeni Oci, da Pravoslavna Svetosavska Crkva naša, Crkva Svetih Apostola i Svetih Otaca, Svetih Ispovednika, Mučenika i Novomučenika, prestane da se meša crkveno, jerarhijski i molitveno-bogoslužbeno sa takozvanim Ekumenskim savetom crkava, i da za uvek otkaže bilo kakvo učestvovanje u zajedničkim molitvama i bogosluženjima – koja su u Pravoslavnoj Crkvi sva organski povezana u jednu celinu i vozglavljena Svetom Evharistijom. I uopšte u bilo kakvim crkvenim aktima koji nose u sebi i izražavaju jedinstveni i neponovljivi karakter Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve Pravoslavne, uvek Jedne i Jedine. III Ne mešajući se crkveno sa jereticima, bili oni grupisani oko Ženeve ili Rima, Crkva naša Pravoslavna, u svemu verna Svetim Apostolima i Svetim Ocima, neće se time odreći hrišćanskog poziva i evanđelskog duga: da pred savremenim nepravoslavnim i nevernim svetom smireno ali smelo svedoči o Istini=Sveistini, o Bogočoveku živom i istinitom, i o svespasonosnoj i svepreobražajnoj sili Pravoslavlja. Hristovođena, Crkva će naša preko svojih bogoslova svetootačkog duha i karaktera svagda biti gotova – na odgovor svakome koji zapita za našu Nadu (1Petr.3,15). A naša Nada sada i uvek i kroza sve vekove i kroza sve večnosti jeste samo jedna i jedina – Bogočovek Isus Hristos u svom Bogočovečanskom telu=Crkvi Svetih Apostola i Otaca. Pravoslavni bogoslovi su dužni ići ne na “ekumenske zajedničke molitve”, nego na bogoslovske dijaloge u Istini i o Istini, kao što su to kroz vekove radili sveti i bogonosni Oci Crkve. Istina Pravoslavlja i Pravoverja jeste udeo samo onih koji se spasavaju (sr. 7. Kanon II Vaseljenskog Sabora). Sveistinita je blagovest svetog Apostola: spasenje je u svetinji Duha i veri Istine (2Sol. 2, 13). Bogočovečanska je vera – ” vera Istine”; suština je te vere Istina=Sveistina= =Bogočovek Gospod Hristos; Bogočovečanska je ljubav – “ljubav Istine” (2Sol. 2, 10); suština je te ljubavi Istina=Sveistina= =Bogočovek Gospod Hristos. A ta Vera i ta Ljubav su srce i savest Pravoslavne Crkve. Sve to očuvano je neokrnjeno i neunakaženo jedino u mučeničkom svetootačkom Pravoslavlju, o čemu su pravoslavni i pozvani da neustrašivo svedoče pred Zapadom i njegovim psevdoverama i psevdoljubavima. Na Sv. Jovana Zlatousta 13/26 novembar 1974. Man. Sv. Ćelije

Preporučuje se svetim apostolskim molitvama

Vašeg Preosveštenstva i svetih Otaca

Svetog Arhijerejskog Sinoda

nedostojni Arhimandrit Justin

2. HUMANISTIČKI EKUMENIZAM

Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrićanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. A sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko evanđelsko ime: svejeres. Zašto? Zato što su u toku istorije razne jeresi negirale ili unakažavale pojedine osobine Bogočoveka, Gospoda Hrista, a ove evropske jeresi odstranjuju vascelog Bogočoveka i na Njegovo mesto stavljaju evropskog čoveka. Tu nema bitne razlike između papizma, protestantizma, ekumenizma, i ostalih sekti, čije je ime legeon. Pravoslavni dogmat, ustvari svedogmat o Crkvi je odbačen i zamenjen latinskimjeretičkim svedogmatom o prvenstvu i nepogrešivosti pape, čoveka. A izte svejeresi izrojile su se, i neprestano se roje druge jeresi: Filioque, izbacivanje „epikleze“, uvođenje tvarne blagodati, azima, čistilište, blagajna suvišnih dela, mehanizovano učenje o spasenju, i time mehanizovano učenje o životu, papocentrizam, „sveta“ inkvizicija, indulgencija, ubijanje grešnika zbog greha, jezuistika, sholastika, kazuistika, monarhistika, socijalni humanizam… Protestantizam? Najrođenije i verno čedo papizma, svojom racionalističkom sholastikom srlja iz jeresi ujeres, stalno se davi u raznim otrovima svojih jeretičkih zabluda. Pritom, papističko gordoumlje i „nepogrešivo“ bezumlje apsolutistički caruje i pustoši duše njegovih vernika. U načelu, svaki je protestant nezavisni papa, nepogrešivi papa u svima stvarima vere. A to uvek vodi iz jedne duhovne smrti u drugu. I nikad kraja tome umiranju, jer je broj duhovnih smrti čovekovih – bezbroj. Pri takvom stanju stvari, papističko-protestanstki ekumenizam sa svojom psevdocrkvom i svojim psevdohrišćanstvom nema izlaza iz svojih smrti i muka bez svesrdnog pokajanja pred Bogočovekom Gospodom Hristom i Njegovom Pravoslavnom Crkvom. Pokajanje je lek za svaki greh, lek dat bogolikom biću ljudskom od Jedinog Čovekoljupca. Bez pokajanja i stupanja u Istinitu Crkvu Hristovu neprirodno je i besmisleno je govoriti o nekom ujedinjenju „crkava„, o dijalogu ljubavi, o intercommunio. Glavnije i od najglavnijeg jeste: postati sutelesnik Bogočovečanskog tela Crkve Hristove, i time zajedničar u duši Crkve – Duhu Svetom, i naslednik svih besmrtnih blaga Bogočovečanskih. 1. Savremeni „dijalog ljubavi“ koji se obavlja u formi golog sentimentalizma ustvari je maloverni otkaz od spasonosne „svetinje Duha i vere Istine“ (2. Sol. 2, 13), tojest od jedino spasonosne „ljubavi Istine“ (tamo 2,10). Suština ljubavije Istina; i ljubav živi istinujući. Istina je srce svake bogočovečanske vrline, pa i ljubavi. I svaka od njih javlja i blagovesti Bogočoveka Gospoda Hrista koji jedini i jeste ovaploćenje i oličenje Božanske Istine = Sveistine. Kada bi Istina bila ma šta drugo a ne Bogočovek Hristos, ona bi bila mala, nedovoljna, prolazna, smrtna. Takva bi ona bila, kada bi bila: pojam, ili ideja, ili teorija, ili shema, ili razum, ili nauka, ili filosofija, ili kultura, ili čovek, ili čovečanstvo, ili svet, ili svi svetovi, ili ma ko, ili ma šta, ili sve to zajedno skupa. Ali, Istina je Ličnost, i to Ličnost Bogočoveka Hrista, Drugo Lice Presvete Trojice, zato je i savršena i neprolazna i večna. Jer su u Gospodu Isusu Istina i Životjednosušni: Istina večna i Život večni (sr. Jn. 14, 6; 1,4.17). Koji veruje u Gospoda Hrista, stalno raste Njegovom Istinom u njene Božanske beskrajnosti: raste svim bićem svojim, svim umom, svim srcem, svom dušom. U Hristu se živi istinujući u ljubavi – αληθευοντες εν αγαπη, jer jedino tako možemo da u svemu uzrastemo u Onome koji je glava, Hristos (Ef. 4, 15). Pritom, to uvek biva sa svima svetima (Ef.Z, 18), uvek u Crkvi i sa Crkvom, jer se drukčije ne može rasti u onome koji je glava telu Crkve, Hristos. Beskrajne sile koje su neophodne za ta uzrastanja svih Hrišćana u Bogočovečanskom telu Crkve, Crkva dobija neposredno od svoje glave, Gospoda Hrista. Jer samo On, Bog i Gospod, ima te bezbrojne beskrajne sile, i svemudro raspolaže njima. Ne treba se varati: postoji i „dijalog laži“, kada pregovarači svesno ili nesvesno lažu jedan drugoga. Takav dijalog je svojstven „ocu laži“ – đavolu, jer je laža i otac laži (Jn. 8, 44). A svojstven je i svima njegovim voljnim ili nevoljnim saradnicima kada hoće da pomoću zla ostvare svoje dobro, da pomoću la-ži dođu do svoje „istine“. Nema „dijaloga ljubavi“ bez dijaloga Istine. Inače, takav dijalog je neprirodan i lažan. Otuda i zapovest hristonosnog Apostola: Ljubav da ne bude lažna (Rim. 12, 9). Jeretičko humanističko deljenje i razdvajanje Ljubavi i Istine samo je znak nedostka Bogočovečanske vere i izgubljene duhovne Bogočovečanske ravnoteže i zdravoumlja. U svakom slučaju to nikada nije put svetih Otaca. Pravoslavni, samo ukorenjeni i utemeljeni sa svima svetima u Istini i Ljubavi, imaju i javljaju, od Apostola do danas, tu Bogočovečansku spasonosnu ljubav prema svetu i svima stvorenjima Božjim. Goli moralistički minimalizam i hoministički pacifizam savremenog ekumenizma samo jedno rade: obelodanjuju svoje sušičavo humanističko korenje, svoju bolesnu filosofiju i bespomoćnu etiku po čoveku (sr. Kol.2,8). I još: obelodanjuju krizu svoje hominističke vere u Istinu, i svoju doketističku neosetljivost za istoriju Crkve, za njen apostolski i saborni Bogočovečanski kontinuitet u Istini i Blagodati. A apostolsko-svetootačko bogoumlje i zdravoumlje blagovesti istinu Bogočovečanske vere kroz svetog Maksima Ispovednika: „Vera je temelj nade i ljubavi… Jer vera daje sigurnost i samoj istini„. Nema sumnje, svetotačko i od Apostola nasleđeno merilo ljubavi prema ljudima i odnosa prema jereticima, potpuno je Bogočovečansko. To je bogonadahnuto izraženo u sledećim rečima svetog Maksima Ispovednika: „Ja ne želim da se jeretici muče, niti se radujem njihovom zlu, – Bože sačuvaj! – nego se većma radujem i zajednički veselim njihovom obraćenju. Jer šta može vernima biti milije nego da vide da se rasturena čeda Božja saberu u jedno. Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se nemilost više ceni nego čovekoljublje. Naprotiv, savetujem da treba sa pažnjom i iskustvom činiti i tvoriti dobro svima ljudima, i svima biti sve kako je kome potrebno. Pritom, Jedino želim i savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego tu treba biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju nego čoveko–mržnjom i otpadanjem od Božanske ljubavi kad neko potpomaže jeretičku zabludu, na veću propast onih ljudi koji se drže te zablude„. 2. Učenje Pravoslavne Bogočovečanske Crkve Hristove kroz svete Apostole, kroz svete Oce, kroz svete Sabore o jereti-cima jeste ovo: jeresi nisu Crkva, niti to mogu biti. Zato u njih ne može ni biti svetih tajni; pogotovu svete Evharistije, – te Tajne nad tajnama. Jer sveta Evharistija i jeste sve i sva u Crkvi: i sam Bogočovek Gospod Hristos, i sama Crkva kao telo Njegovo, i uopšte sve Bogočovekovo. Intercommunio – opštenje sa jereticima u svetim tajnama, naročito u svetoj Evharistiji, – to je najbezočnije izdajstvo Gospoda Hrista, izdajstvo judinsko; i pritom izdajstvo vascele Crkve Hristove, Crkve Bogočovekove, Crkve apostolske, Crkve svetootačke, Crkve svetopredanjske, Crkve Jedine. Ovde treba svoju ohristovljenu svest i savest pobožno zaustaviti na nekoliko svetih činjenica, svetih blagovesti, svetih zapovesti. Pre svega treba se zapitati: na kakvoj eklisiologiji počiva, na kakvom se bogoslovlju o Crkvi zasniva takozvani „intercommunio“? Jer svo pravoslavno bogoslovlje Crkve o Crkvi Božjoj počiva i zasniva se ne na intercommunio nego na Bogočovečanskoj stvarnosti communio, na Bogočovečanskoj zajednici, Bogočovečanskoj κοινωνια (sr. 1. Kor. 1, 9; 10,16 – 17; 2. Kor. 13, 13; Jev. 2, 14; 3,14; 1. Jn. 1, 3), dok pojam „interommunio – „, „među – opštenje“, sam po sebi je protivrečan i potpuno besmislen za pravoslavnu eklisiologiju. Druga činjenica, i to sveta činjenica Pravoslavne vere je ova: u pravoslavnom učenju o Crkvi i svetim tajnama jedina i jedinstvena tajna jeste sama Crkva – telo Bogočoveka Hrista, te ona i jeste jedini izvor i sadržaj svih Božanskih tajni. Van te sveobuhvatne Bogočovečanske tajne Crkve, Svetajne, nema i ne može biti „tajni“, pa prema tome niti ikakvog „među – opštenja“ (inter – cpmmunio) u tajnama. Otuda, samo u Crkvi – toj jedinstvenoj svetajni Hristovoj – može biti reči o tajnama. Jer Crkva Pravoslavna, kao telo Hristovo, i jeste izvor i kriterijum tajni, a nikako ne obratno. Ne mogu se tajne izdizati iznad Crkve i razmatrati izvan tela Crkve. Prema tome, po pravoslavnoj eklisiologiji, i saglasno celokupnom pravoslavnom Predanju, Crkva Pravoslavna ne priznaje izvan sebe nikakve druge tajne, niti ih razmatra kao tajne sve dok neko iz jeretičke „crkve“, tj. psevdocrkve, ne pristupi Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj s pokajanjem. Sve dok pak neko ostaje van Crkve, nesjedinjen s njom kroz pokajanje, dotle je on za Crkvu jeretik i neminovno se nalazi van crkvenog spasonosnog opštenja – κοινωνια = communio kakav udeo – μετοχη – ima pravda s bezakonjem? Ili, kakva je zajednica – κοινωνια – svetlosti s tamom (2. Kor. 6, 14). Prvovrhovni Apostol Bogočovečanskom svevlasnošću naređuje: Čoveka jeretika po prvom i drugom savetovanju kloni se (Tit. 3, 10). A ko se jeretika ne samo ne kloni, nego mu čak i samog Gospoda Hrista daje u svetoj Evharistiji, – zar je u apostolskoj svetoj veri Bogočovečanskoj? Štaviše, ljubimac Gospoda Hrista, Apostol ljubavi naređuje: Čoveka koji ne veruje u ovaploćenje Gospoda Hrista, i ne priznaje evanđelsku nauku o Njemu kao Bogočoveku – ne primajte u kuću (2. Jn. 1, 10). Pravilo 45. svetih Apostola gromoglasno zapoveda: „Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako li pak dopusti, kao kliricima da što rade, neka se svrgne„. – Ova je zapovest jasna i za komaračku savest. Zar ne? Pravilo 64. svetih Apostola naređuje: „Klirik ili svetovnjak, koji pođe u sinagogu judeja ili jeretika da se moli, neka bude svrgnut i odlučen„. – I ovo je jasno i za najprimitivniju svest. Zar ne? Pravilo 46. svetih Apostola: „Zapovedamo da se svrgne episkop, ili prezviter koji prizna krštenje ili žrtvu jeretika. Jer: kako se slaže Hristos s velijarom? Ili kakav udeo ima verni s nevernikom?“ – Očigledno i za one bez očiju: ova zapovest imperativno naređuje – ne priznavati jereticima nikakve svete tajne i smatrati ih za nevažeće i bezblagodatne. Bogonadhnuti glasnogovornik apostolskog i svetootačkog. sabornog Predanja Crkve Hristove, sveti Jovan Damaskin, blagovesti iz srca svih svetih Otaca, svih svetih Apostola, svih svetih crkvenih Sabora ovu svetu Bogočovečansku istinu: Hleb Evharistije (= svetog Pričešća) nije prost hleb nego sjedinjen sa Božanstvom… Očišćujući se njime, mi se sjedinjujemo sa telom Gospoda i Duhom Njegovim, i postajemo telo Hristovo – σωμα Χριστου (= Crkva)… Tajna Evharistije naziva se Pričešćem μεταληψις, jer se njome pričešćujemo Božanstva Isusova. A naziva se zajedničarenjem – κοινωνια -, i uistini ona to jeste, jer preko nje mi stupamo u zajednicu s Hristom, i uzimamo udela i u Njegovom telu i u Božanstvu; s druge strane, preko nje mi stupamo u zajednicu jedan sa drugim i sjedinjujemo se. I pošto se svi pričešćujemo odjednoga hleba, to postajemo jedno telo Hristovo i jedna krv, i članovi jedan drugome, jer smo sutelesnici Hristovi – συσωμα Χριστου. Stoga se svom snagom čuvajmo da ne primamo pričešće od jeretika – αερετικων, niti da im dajemo. Jer Gospod kaže: Ne dajte svetinje psima, niti mećite bisera svoga pred svinje (Mt. 7, 6), da ne postanete učesnici njihovog zloverja – κακοδοξιας (= zloučenja) i osude. Jer ako zaista biva sjedinjenje sa Hristom i jednog sa drugim, onda se zaista dobrovoljno sjedinjujemo i sa svima onima koji se zajedno sa nama pričešćuju. A to sjedinjenje zbiva se dobrovoljno, ne bez naše saglasnosti. Jer svi smo jedno telo, pošto se od jednog tela pričešćujemo, kao što veli Apostol (1. Kor. 10, 17) Neustrašivi ispovednik Bogočovečanskih istina pravoslavnih objavljuje svima ljudima u svima svetovima: „Pričešće od jeretika – otuđuje od Boga i predaje đavolu“. U Evharistiji: „hleb jeretički i nije telo Hristovo“. „Kakva je razlika između svetlosti i tame, takva je i između pravoslavnog Pričešća i jeretičkog. Pravoslavno prosvećuje, jeretičko pomračuje; jedno sjedinjuje sa Hristom, drugo – sa đavolom; jedno oživljuje dušu, a drugo – ubija“. „Pričešće iz jeretičkih ruku jeste otrov, a ne prost hleb”.

3. O PAPIZMU
„… Dogmatom o nepogrešivosti prisvojivši sebi, čoveku, svu vlast i sva prava koja pripadaju jedino Bogočoveku – Gospodu Hristu, papa je, ustvari, proglasio sebe crkvom u Papističkoj crkvi, i postao u njoj sve i sva. Svoje vrste svedržitelj. Zato je dogmat o nepogrešivosti pape i postao svedogmat pa-pizma. I papa se njega ne može odreći ni po koju cenu, sve dok je papa humanističkog papizma. U istoriji roda ljudskog postoje tri glavna pada: Adamov, Judin i papin. Suština grehopada je uvek ista: hteti pomoću sebe postati dobar; hteti pomoću sebe postati savršen; hteti pomoću sebe postati bog. No time se čovek nesvesno izjednačuje sa đavolom…“ Arhimandrit Justin Popović: Pravoslavna Crkva i ekumenizam, manastir Hilandar 1995. II izdanje, str. 117. „… Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrišćanstva i za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi sa papizmom na nelu. A sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko evanđelsko ime: „svejeres“… o. Justin Popović, (preuzeto iz knjige – jeromonah Sava Janjić: Ekumenizam i vreme apostasije, Prizren,1995. g. str. 6.) „… Na evropskom Zapadu hrišćanstvo se postepeno pretvaralo u humanizam. Dugo i naporno Bogočovek je smanjivan, preinačavan, sužavan, i najzad sveden na čoveka: na nepogrešivog čoveka u Rimu, i ne manje nepogrešivog čoveka u Londonu i Berlinu. Tako je postao papizam koji od Hrista traži najmanje, pa često i ništa. I u papizmu i u protestantizmu na mesto Bogočoveka istavljen je čovek i kao najviša vrednost i kao najviši kriterijum. Izvršena je bolna i tužna korekcija Bogočoveka, Njegovog dela i Njegovog učenja. Istrajno i uporno trudio se papizam da Bogočoveka zameni čovekom, dok u dogmatu o nepogrešivosti pape – čoveka, Bogočovek nije zauvek zamenjen prolaznim „nepogrešivim“ čovekom. Jer ovim dogmatom papa je odlučno i jasno proglašen ne samo za nešto više od čoveka, nego i od Svetih Apostola, i od Svetih Otaca, i od Svetih Vaseljenskih sabora. Ovakvim odstupanjem od Bogočoveka, od Vaseljenske Crkve kao Bogočovečanskog organizma,papizam je prevazišao Lutera, tvorca protestantizma. U samoj stvari, prvi, radikalni protest u ime humanizma protiv Bogočoveka Hrista i Njegovog Bogočovečanskog organizma – Crkve – treba tražiti u papizmu, ne u luteranizmu. Papizam je stvarno prvi i najstariji protestantizam. Ne treba se varati: papizam i jeste najradikalniji protestantizam, jer je temelj hrišćanstva preneo sa večnog Bogočoveka na prolaznog čoveka. I to proglasio za najglavniji dogmat, a to znači: za najglavniju istinu, za najglavniju vrednost, za najglavnije merilo svih bića i stvari u svima svetovima. A protestanti su samo prihvatili ovaj dogmat u suštini, i razradili ga do užasnih razmera i detalja. U samoj stvari, protestantizam nije ništa drugo do generalno primenjeni papizam. Jer je u protestantizmu, osnovno načelo papizma sprovedeno u život od strane svakog čoveka posebno. Po primeru nepogrešivog čo-veka u Rimu, svaki protestant je ponovljeni nepogrešivi čovek, jer pretenduje na ličnu nepogrešivost u stvarima vere. Može se reći: protestantizam je vulgarizirani papizam, samo lišen mistike, autoriteta i vlasti. Svođenjem Hrišćanstva. sa svima njegovim beskrajnim istinama bogočovečanskim, na čoveka, učinjeno je to, da je zapadno hrišćanstvo pretvoreno u humanizam. Ovo može izgledati paradoksalno, ali je istinito svojom neodoljivom i neuklonjivom istorijskom stvarnošću. Jer je zapadno hrišćanstvo, u suštini svojoj, najodlučniji humanizam, pošto je čoveka proglasilo nepogrešivim, i bogočovečansku religiju pretvorilo u humanističku. A da je tako, pokazuje to što je Bogočovek potisnut na nebo, a na Njegovo upražnjeno na zemlji mesto postavljen je Njegov zamenik, Vicarius Christi papa. Kakva tragična nelogičnost: svuda prisutnom Bogu i Gospodu Hristu postavljati zamenika! Ali ova se nelogičnost ovaplotila u zapadnom hrišćanstvu: crkva je pretvorena u državu, papa je postao vladar, vladike su proglašene za knezove, sveštenici su postali vođe klerikalnih partija, vernici su proglašeni za papske podanike, Evanđelje je zamenjeno vatikanskim zbornikom kanonskog prava, evanđelska etika i metodika ljubavi zamenjena je kazuistikom, jezuistikom i „svetom“ inkvizicijom. A to znači: sistematskim uklanjanjem, uništavanjem svega što ne klanja papi, pa čak i nasilnim prevođenjem u papsku veru i spaljivanjem grešnika u slavu Krotkoga i Blagoga Gospoda Isusa! Gospodo, sve se ove činjenice same slivaju u jedan neodoljivo logičan zaključak: na Zapadu nema Crkve, nema Bogočoveka, zato nema ni pravog bogočovečanskog društva; društva, u kome je čovek čoveku besmrtni brat i večni sabrat. Humanističko hrišćanstvo je u stvari najodlučniji protest i ustanak protiv Bogočoveka Hrista i svih evanđelskih, bogočovečanskih vrednosti i merila…“ Arhim. Dr. Justin Popović, profesor Univerziteta (Svetosavlje kao filosofija života; Valjevo, 1993, str. 83,85)

5.O AMERIČKOM RASKOLU

Svetom Arhijerejskom Saboru Srpske Pravoslavne Crkve – Beograd
Poredak drži i nebeski i zemaljski svet, veli bogomudri Svetitelj Grigorije Bogoslov, imajući u vidu bogodani dobri poredak – ευταξία – kojim je Tvorac ukrasio i održava Svoju tvorevinu. Ovaj Božji dobri poredak i zakonitost i mir potrebno je svagda i svuda održavati, a naročito u Crkvi Božjoj, tom „Domu Boga Živoga“, i u njenim svetim ustanovama i stvarima. Zbog toga su Sveti Apostoli i Sveti Oci davali uputstva, pravila i kanone „kako se treba ponašati (άναστρέφεσθαι) i živeti, vladati se u Domu Božjem, koji je Crkva Boga Živoga, stub i tvrđava Istine“ (1.Tim. 3,15), i stub i tvrđava svakog bogougodnog i spasonosnog mira i poretka. Zato je i Sv. Apostol Pavle burnim i nemirnim Korinćanima naročito savetovao: „Sve neka bude blagoobrazno i po poretku“ – εύσχημόνως και κατά τάξιν (1. Kor. 14, 10). Za ovim hristonosnim Apostolom to isto podvlače i naglašavaju za kasnija pokolenja i bogomudri Oci Crkve. Tako Sv. Kiril Aleksandrijski veli: „Svaka od naših (crkvenih) stvari, kada se pravilno čini po dobrom kanonskom poretku (κανονικής ευταξίας) ne pričinjava nam nikakav nered i oslobađa nas od bilo kakvih pogrda, ili bolje reći donosi nam još i pohvale od ljudi koji zdravo misle“ (Kanon 1 Sv. Kirila Aleksandrijskog). Isto ovo nam savetuju kroz vekovni život Pravoslavne Crkve i svi ostali Sveti Oci i njihovi sveti Sabori i sveti Kanoni. Za nas pravoslavne Srbe, u Svetoj Pravoslavnoj Svetosavskoj Crkvi Hristovoj, uz raznovrsne bogomudre apostolsko-svetootačke savete, pravila i kanone, važe još i saveti, reči, dela i pravila Svetog Rodonačelnika i Oca našeg po duhu i po telu – Svetoga Save, koji je kroz ceo svoj ravnoapostolni život i rad svima mir, ljubav i poredak blagovestio, i sve to revnosno među braćom svojom i svima uopšte pravoslavnima zasađivao i najbrižljivije čuvao i održavao. Sve su ovo Sv. Apostoli i Sv. Oci i naš Sv. Sava činili i savetovali u želji i nastojanju da se sa naj većom brižljivošću očuva mir, poredak i jedinstvo u Crkvi Hristovoj na zemlji. Jer nema većeg ni spasonosnijeg dobra od mira i jedinstva u Crkvi Božjoj, kao što nema većeg zla i propasti od nemira, razdora i razbijanja jedinstva Crkve Božje. A nerede i rascepe u Crkvi, koji razbijaju mir i jedinstvo jednog i jedinog i jedinstvenog Tela Bogočoveka Hrista, izazivale su i izazivaju jeresi i crkveni raskoli, zbog čega su ih Sv. Apostoli i Sv. Oci osuđivali, i upoređivali ih sa ponovnim raspinjanjem tela Gospodnjeg. Kako je ogromno zlo razbijanje i cepanje jedinstva Crkve Hristove, jasno se vidi iz učenja svetih velikih Otaca Pravoslavne Crkve. Da navedemo samo dvojicu. Sveti Dionisije Veliki, arhiepiskop Aleksandrijski (3. vek), piše u svojoj Poslanici episkopu Novatu: „Čovek treba radije da pretrpi svako drugo zlo samo da ne pocepa Crkvu Božju; i slavnije je ono mučeništvo koje čovek pretrpi da ne bi pocepao Crkvu, nego mučeništvo koje pretrpi da ne prinese žrtve idolima. Jer ono prvo mučeništvo je veće od ovoga: tamo se strada za jednu dušu (=za svoju), a ovde se strada za korist cele Crkve“ (kod Evsevija Kesarijskog, Crkvena istorija 1,6,45). Sunčano Svetilo Pravoslavne Crkve, Sveti Jovan Zlatoust, patrijarh Carigradski, blagovesti: „Ništa tako ne gnjevi Boga kao cepanje Crkve… Jedan sveti čovek je rekao (Zlatoust ovde ima u vidu Sv. Kiprijana Kartagenskog) da ni krv mučeništva ne može da izgladi greh cepanja Crkve“. (Omilija 11,4 na Posl. Efescima. RG 62,85). U istoriji naše svete Srpske Pravoslavne Crkve nije poznato da je postojao neki raskol u našoj Crkvi sve do naših nesrećnih dana.2 U naše dane, na žalost, postoje dva raskola u našoj Svetosavskoj Crkvi: Makedonski i Američki. Moja je namera po Bogu da ovde govorim o raskolu među našom braćom i decom svetosavskom – pravoslavnim Srbima u Americi, i da podsetim na svetosavski dug svih nas: da taj raskol što pre okončamo i uklonimo, da ne bi Gospod svetiljku Srpske Crkve uklonio ispred presvetlog i tužnog Lica Svog da Mu više ne svetli… Kao što svi znamo, taj kobni raskol je nastao po pitanju suđenja episkopu Američko-kanadskom Dionisiju i oko podele Eparhije Američko-kanadske. Tim povodom su se pravoslavna braća Srbi u Americi, i sveštenstvo i narod, pocepali i raskolili u dva neprijateljska tabora, koji se od tada do danas još uvek glože i sude. Do tog tragičnog po Srpstvo raskola došlo je još pre same presude o raščinjenju episkopa Dionisija od strane Sv. Arhijerejskog Sabora, i taj raskol još i danas traje. Iz dokumenata i kazivanja očevidaca jasno je svakom nepredubeđenom pravoslavnom Srbinu da sve skupa u tom raskolu i njegovoj pozadini pokazuje da njegovi uzroci i razlozi nisu tako jednostavni i jednostrani, kao što se to nekima činilo ili još uvek čini. Sveti Arhijerejski Sabor i sam je konstatovao (u svojoj Uskršnjoj poslanici 1964.g.) da se „ne pamti da je ikada u našoj svetoj Crkvi jedan episkop raščinjen“. A naše je pitanje, kojim se već odavno pitaju mnogobrojni pravoslavni i svetosavski Srbi na svim stranama: da li je onda samo raščinjenje jednog episkopa uzrok tako tragičnog raskola? Da li je i ovoga puta do toga moralo doći i to tako da se u rezultatu dobio ovaj i ovakav pogubni raskol i rascep Srpskog Crkvenog naroda? Da li se taj razlog mogao izbeći, kad je svima bilo jasno da će on koristiti samo neprijateljima Srbinovim i neprijateljima Svetosavske Pravoslavne Crkve? A najvažnije od svih tih pitanja jeste pitanje ovog istorijskog momenta i časa. Zar nije moguće da se na neki bogomudri svetootački i svetosavski, a Bogu ugodni način, taj raskol izleči i ukloni upravo sada posle gorkog iskustva, posle sudova, i pri pogodnom raspoloženju mnogih srpskih sinova s obe strane za uzajamno pokajanje i pomirenje?

+++

Sveti Oci Arhijereji, mi pravoslavni hrišćani smo istinski sledbenici Hrista Spasitelja ne time što imamo manje grehova od drugih ljudi i naroda, nego što imamo veru, pokajanje i smirenje pred Hristom Bogočovekom, jedinim Nepogrešivim i Svebezgrešnim. Ako li On bude gledao na bezakonja naša, ko će od nas ljudi opstati? – govorio je veliki Prorok Božji David (Ps. 130,3), a za njim govorili su to, i postupali po tome, i svi Svetitelji Božji, osobito bogomudri Oci i Pastiri Crkve Hristove. Zato su oni tako pravdoljubivo i milostivo, bogougodno i čovekoljubivo rukovodili Crkvom Božjom i poverenim im dušama ljudskim. Znajući da spasenje ljudi može biti ostvarivano i dostizano samo u jedinstvu Crkve, u jedinstvu Crkvene blagodati, mira i ljubavi, oni su kao mudri, „ekonomi različite blagodati Božje“ (1. Petr. 4, 10) tako mudro i spasonosno „ekonomisali“ spasenjem poverenih im duša braće i dece svoje, da su i u daleko težim i složenijim prilikama i okolnostima burnog života Pravoslavne Crkve u istoriji vaspostavljali i obnavljali mir i pomirenje jednoverne braće po Bogu i pred Bogom. Setimo se samo bogomudrog pomirljivog postupka svetih Nikejskih Otaca na Prvom Vaseljenskom Saboru prema episkopu Melitiju Likopoljskom i Melitijancima u Aleksandriji; pa postupka svetog i Velikog Atanasija prema Istočnim episkopima na Aleksandrijskom Saboru 362. godine; pa postupka Četvrtog Halkidonskog Sabora prema episkopu Juvenaliju Jerusalimskom; pa postupka Sv. Patrijarha Tarasija i Sedmog Vaseljenskog Sabora prema mnogobrojnim episkopima ikonoborcima – između kojih je ep.Grigorije Neokesarijski bio čak optuživan za javne progone, bijenja i mučenja pravoslavnih ikonopoštovalaca -, itd. itd. U svim tim, i mnogobrojnim drugim ranijim i kasnijim slučajevima, koje nećemo sada navoditi, Sveti Oci su bogomudro i čovekoljubivo postupali miroljubivo, sa jednim jedinim ciljem: čuvati jedinstvo Crkve u veri, miru i ljubavi, radi spasenja poverenih im ljudi i naroda. Kod njih nije bilo svadljivosti i osvetoljubivosti, zlopamtljivog neopraštanja i traženja sopstvene pravde, nego „čovekoljubivije neke odluke“, kao što kaže, na primer, peti kanon Sv. Prvog Vaseljenskog Sabora, koji upravo nalaže da se na svakogodišnjim – i čak dva puta godišnje, Saborima episkopa dušebrižnički raspravlja o crkvenim problemima i iznalaze „čovekoljubivije neke odluke“ (φιλανθροποτέραν ψήφον) o ljudima koji su u razdoru i odlučenju (sr. i Kanon 12. istog Vas.Sabora). Znali Su dobro bogomudri Oci Crkve da mnoge stvari crkvenog života, pa i same odluke episkopa, treba ponovo preispitivati: „da li nisu neki usled malodušnosti (μικροψυχία =uskogrudosti), ili svadljivosti (φιλονεικία) ili neke slične nedobronamernosti (αηδία) bili isključeni iz opštenja“. Sve pak ovo govorili su, i tako postupali, sveti Episkopi Crkve Božje ne što nisu verovali u nepogrešivost Crkve Hrista Bogočoveka, naprotiv, u pitanjima vere i dogmata oni su svagda bili neotstupni i nepopustljivi čuvari svetog Apostolskog Predanja i, silom Duha Svetoga, nepogrešivi tumači njegovi. Međutim, Sveti Oci su tako postupali što su kao Episkopi i Pastiri Crkve Hristove znali da se radi crkvene koristi, – a to može da bude samo spasenje ljudi u Crkvi, u Hristu – može preispitati i „ikonomijski“ preinačiti čak i pravilno doneta ranija odluka, a kamoli odluke koje su dale povoda ili i izazvale veće nemire i nerede nego red koji su u početku htele da zavedu. To su upravo Sveti Oci i nazivali crkvenom ikonomijom (εκκλησιαστική οικονομία), a istu nazivali „odličnim i premudrim sredstvom“ (Sv. Kiril Aleksandrijski, Pismo 72) i „lekom“ za bolna mesta i rane na crkvenom organizmu. Svagda, naravno, uz ono zlatno pravilo Sv. Zlatousta: Οικονουμητέον ένθα ου μη παρανομητέον – „Treba primenjivati ikonomiju tamo gde to neće biti kršenje zakona“.3 A sigurno je, i jasno je, i ljudima i Anđelima da ujedinjenje jednoverne i jednokrvne braće naše u Americi nije nikakvo „kršenje zakona“, nego, naprotiv – spasenje i isceljenje i radost po Bogu svih dobronamernih ljudi, osobito pravih verujućih Srba hrišćana. Naša je nada i molitva Bogu da će takvu dobronamernost i smirenu snishodljivost uzimati i pokazati što skorije i Sveti Arhijerejski Sabor naše Svete Svetosavske Crkve, kao što ju je u jednom momentu već pokazao Sveti Arhijerejski Sinod, i to svojom odlukom broj 634 i 723 od 10. marta 1967. godine. Toga dana, zaista po nadahnuću s više, Sveti Arhijerejski Sinod došao je do sledećeg „jednodušnog i jednoglasnog zaključka: 1) Da smo kao majka Crkva moralno dužni i obavezni da tom delu naše Crkve u SAD i Kanadi pružimo pomoć da se izvuče iz ove teške situacije uopšte a posebno kod tamošnjih građanskih sudova; i 2) Sveti Arhijerejski Sinod smatra kao izlaz da Sveti Arhijerejski Sabor povuče i stavi van snage svoju odluku ASbr. 20 i 21/zap. 77 iz 1963. godine, o podeli, odnosno stvaranju triju novih eparhija od bivše Eparhije Američko-kanadske. Tim postupkom bivša Američko-kanadska eparhija ostala bi i dalje onakva kakva je i bila, sa istim svojim Ustavom i u istim granicama, koje je i ranije imala. Dalje, Sabor bi izabrao episkopa za tu eparhiju, a dalje bi se postupalo prema postojećim zakonskim i kanonskim propisima“. Zatim Sv. Arhijerejski Sinod mudro i hrišćanski smireno dodaje: „Povlačenje ove odluke bilo bi donekle možda za Sveti Arhijerejski Sabor nepopularno, jer se priznaje jedna učinjena pogreška, ali je bolje priznati pogrešku i ispraviti se, pa do istog cilja doći u svoje vreme redovnim putem, tj. ponovo tamo uspostaviti tri eparhije kada se i ako se za to da predlog od Crkveno-narodnog sabora Eparhije Američko-kanadske, što je u ovom slučaju trebalo da predhodi. Istina, ovim bi se priznala jedna pogreška Svetog Arhijerejskog Sabora, ali pogreška administrativno-upravna, ali ne pogreška dogmatska ni kanonska, gde Sveti Arhijerejski Sabor ne bi smeo da pogreši“. Zar treba sumnjati da je u momentu donošenja ovoga akta -i upućivanja istoga svima Arhijerejima, tadašnji Sv. Arhijerejski Sinod bio rukovođen pravim interesima pravoslavne crkvene ikonomije, onakve kakvu su primenjivali i Sveti Oci i Sveti Sava, i kakvu iziskuje naš sadašnji istorijski čas? Istina, na takav akt Sv. Sinoda izvršio je izgleda svoj uticaj i objektivni sud Američkih građanskih sudova, o čemu i sam Sv. Sinod govori u svojoj spomenutoj odluci. Naime, Američki građanski sudovi: prvostepeni sud u Vokigenu i zatim Apelacioni sud države Ilinois (1967,1969. id), konstatovali su sa pravničke strane da postupak oko podele Američko-kanadske eparhije nije zakonito izveden, te odluka o tome nema pravnu snagu i ništavna je. To isto je ponovio nedavno (septembra 1974.g.) i Okružni sud za Lejk okrug Ilinoisa, pred kojim se takođe sude obostrano braća Srbi u Americi. Tako su Sv. Arhijerejski Sinod iz 1967. godine i Američki građanski sudovi saglasni bar po pitanju da odluku o podeli Američko-kanadske eparhije treba povući i revidirati. Time bi se, nema sumnje, jedan razlog raskola uklonio. Po pitanju pak uklanjanja, suđenja i raščinjenja episkopa Dionisija od strane Sv.Arhijerejskog Sabora – počev od 10. maja 1963. do 5. marta 1964.g., – a to pitanje je drugi razlog Američkog raskola, Sveti Arhijerejski Sinod i Sabor nisu preispitivali ranije donetu odluku o tome, dok kod Američkih građanskih sudova ta stvar stoji ovako: Napred spomenuta tri Američka suda priznala su tu presudu Sv. Arhijerejskog Sabora kao pravilnu. Međutim, u najnovije vreme – mart-april ove 1975. godine, Vrhovni sud države Ilinois, razmatrajući odluke nižeg suda /Okružnog suda za Lejk opštinu Ilinoisa/ i potvrđujući njegovu odluku o nepriznavanju podele eparhije Američko-kanadske na tri, ne samo što nije potvrdio nego je čak poništio odluku toga suda po kojoj se priznaje da je smenjivanje i raščinjenje episkopa Dionisija bilo pravilno. Jer taj Vrhovni sud države Ilinoisa u svojoj nedavnoj odluci – na čiju presudu postoji pravo žalbe još samo na najviši sud SAD, smatra da ni samo smenjivanje i raščinjenje episkopa Dionisija nije bilo pravilno zakonski vođeno i da je, šta više, nesaglasno Ustavu SPCrkve i Krivičnim pravilima SPCrkve. Iz opširnog obrazloženja presude tog Vrhovnog suda,4 značajna je i poučna sledeća konstatacija: „Pokušaj Eparhije – Američko-kanadske pod Dionisijem – da proglasi svoju punu autonomiju sličan je pokušaju Sv. Arhijerejskog Sabora da podeli Eparhiju /na tri/. Oba pokušaja su u suprotnosti sa njihovim Ustavima. Ali nijedan akt, međutim, nije bio poništavanje osnovne verske povezanosti, koji bi dao pravo da raskinu svoju vezu (podvlačenja su moja) i da ignorišu svetovne zakone koji upravljaju njihovim odnosima,5 Štaviše, posmatrajući ovo pitanje u vezi sa postojećim Ustavima – SPC i Američko-kanadske eparhije, obe strane se slažu u tome da nijedna nema pravo da deluje na svoju ruku“. Očigledno je da ova odluka Vrhovnog suda države Ilinois počiva na uverenju američkih sudija da su obe strane u srpskom Američkom sporu /raskolu/ pogrešile i da zato treba obe da isprave svoje greške, pogotovu kada među njima još uvek postoji „osnovna verska povezanost“ i „neraskinuta veza“. Iako svetovan, ovaj Američki sud je konstatovao da je na jednoj strani učinjena greška jednostrane podele Eparhije na tri, a na drugoj strani greška jednostranog proglašenja autonomije, što je sve protivno Ustavu SPC i Ustavu Američko-kanadske eparhije. Što se tiče pitanja uklanjanja, suđenja i raščinjenja episkopa Dionisija ovaj sud je zaključio: „Pažljiv pregled materijala pokazao je da postupak protiv episkopa Dionisija, koji je doveo do njegovog uklanjanja i raščinjavanja, nije bio u saglasnosti sa postupkom predviđenim u Ustavu i krivičnom pravu SPC. Tužilac je tvrdio da je evidencija pokazala da je episkop Dionisije bio buntovnik i odmetnik od SPC, ali ovo nije faktor koji bi odlučivao kakav postupak da se vodi prema njemu. Prema tome, sud je došao do zaključka da je uklanjanje i raščinjavanje episkopa Dionisija bilo proizvod samovolje, što je pokazao materijal na raspolaganju. Pitanje suspendovanja episkopa Dionisija po crkvenom postupku nije ovde postavljeno, i po svemu se čini da je bilo na svom mestu. Prema tome sudska odluka po ovom pitanju neće se menjati. Štaviše, pošto je uklanjanje i raščinjavanje episkopa Dionisija u suprotnosti sa crkvenom procedurom, nema potrebe da se ulazi u ostale optužbe“. Preosvećeni Oci Arhijereji, zar nije sramota za sve nas kao hrišćane što se uopšte i sudimo pred svetskim sudovima? Spasiteljevo Evanđelje spasenja je izričito protiv toga, a sa njim i za njim i sveti apostolskosvetootački kanoni (1.Kor. 6, 1-8). Naše pravoslavno ohristovljeno saznanje i ohristovljeno osećanje, i ohristovljena savest, treba da nam pre svih svetskih sudova kažu kada smo pogrešili i u čemu, pa da se onda sami ispravimo i na put Svetih Kanona vratimo. Nema sumnje, da smo za vrhovno merilo imali Svete Kanone Svetih Otaca i Sabora, ne bismo došli do ovog ubistvenog raskola, jer bismo gledali ne samo na Dionisijeve pogreške već pre svega na opšte crkveno dobro – spasenje, mir i jedinstvo dece Božije, jednoverne i jednokrvne braće naše – i one sa manjim i one sa većim gresima, u jedinstvu jednog Crkvenog Tela Hristovog. Zar nam, na primer, Sveti Kanoni: 62,65. i 109. Kartagenskog Sabora i 34. Apostolski Kanon nisu govorili, davno pre Ustava SPCrkve i Ustava Američko-kanadske eparhije, kako treba postupati pri stvaranju novih eparhija crkvenih nego valja da nam to ukažu Američki sudovi? Pored toga, zar nam Sveti Kanoni i saborna praksa Vaseljenske Crkve Pravoslavne kroz vekove ne govore kako se treba odnositi prema velikom i nadanđeoskom dostojanstvu apostolskog čina episkopskog, i kako oprezno i bogomudro treba razmatrati i voditi pitanje optužbi i suđenja jednom episkopu, pa ma ko i ma kakav on bio. Očigledna je istorijska činjenica: ni prema najgorim episkopima-jereticima, kao što su Nestorije, Dioskor i drugi, Sveti Oci nisu postupali bez redovnog postupka trikratnog pozivanja, saslušanja, javnog pretresanja i sabornog suđenja, i tek posle toga ih lišavali katedara i činova. Zato Ocima nije mogla biti pripisivana nikakva pristrasnost, žurba, predubeđenost, ili ma kakva jednostranost. To jasno svedoče sačuvana do danas saborska akta Svetih Vaseljenskih i Pomesnih Sabora. Sa svih tih razloga neka mi bude dopušteno predložiti Svetom Arhijerejskom Saboru: da mirne savesti počne pomirenje preispitivanjem, na primer, rada, postupka i izveštaja obeju delegacija, slatih od Svetog Sinoda u toku 1962. i 1963. godine u Ameriku. Upravo njihov rad i zahteva preispitivanje. Za primer uzmimo samo ovo: po kojim bi to Svetim Kanonima naše Crkve bilo ispravno da takozvana „Isledna komisija“ /očigledno prekoračivši ovlašćenja, data joj odlukom Svetog Sinoda br. 1936/zap. 265 od 13. juna 1963.g./, donese na svoju i brzu ruku onakvu odluku kakva je sadržana u njenom „Saopštenju“, datom 6. jula 1963.g. u Milvokiju u Americi? Nema sumnje, svaki će pravoslavni teolog i kanonista priznati da: podbunjivanje sveštenstva i naroda protiv svoga zakonitog episkopa – koji još nije bio ni svrgnut, ni suđen, ni osuđen, protiv koga čak ni tužba još nije pokrenuta, samo zato što je taj episkop odbio da se na svojoj eparhiji potčini dotičnoj komisiji, jeste takođe nekanonski i protivkanonski akt, pošto nipodaštava i podriva neprikosnovenost episkopskog čina i položaja u sopstvenoj eparhiji pre konačne saborske odluke i osude /sr., na primer, Kanone: 31,38,55. i 74. Apostolski 5. Kanon Prvog i 8. Kanon Četvrtog Vaseljenskog Sabora, naročito Kanone 1316. Prvo-drugog Pomesnog Sabora Carigradskog; 27. i 96. Kartagenskog Sabora, i 1. Kanon Sv. Kirila Aleksandrijskog/.6 Preosvećeni Oci Arhijereji, Gospod mi je svedok, nemam ni namere ni želje da u ovom našem raskolu jedne pravdam a druge okrivljujem, jer nam je zaista svima dosta uzajamnog samoopravdanja i okrivljavanja drugih. Avaj, jezivi rezultati toga su već davno poznati: uzajamna i grupna „deklaratorska“ raščinjavanja, lišavanje nevine svetosavske dečice i ostalih srpskih duša svetog Krštenja, Pričešća, pogreba, itd. Sve želje srca moga slivaju se u vapajnu molitvu Sladčajšem Gospodu: da ranu, rakranu srpskog crkvenog raskola Njegovim lekom svi odmah lečimo i izlečimo. Pred svima nama je jedan isti evanđelski svetosavski dug i zadatak: sramotnu i smrtonosnu boljku srpskog crkvenog raskola u Americi što pre izlečiti, primenjujući crkvenu ikonomiju sveopšteg pokajanja i praštanja, radi vraćanja mira, ljubavi i jedinstva Crkve. O, kada bi svi pravoslavni Srbi na svim stranama sveta zavapili ka Gospodu Hristu ovim spasonosnim velikoposnim molitvenim vapajem: „Sagrešismo, bezakonovasmo, nepravdovasmo pred Tobom; mi niti izvršismo niti sačuvasmo zapovesti koje si nam dao; ali, Bože Otaca, ne dopusti da propadnemo potpuno“. Pre svih nas pozvan je, i ima bogodane moći, ukloniti ovaj samoubilački i srboubilački raskol Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve, koristeći spasonosno sredstvo crkvene ikonomije, i po ugledu na Svete Oce i Svetoga Savu, pronalazeći neko „čovekoljubivije rešenje“, po rečima svetog 5. Kanona Prvog Vaseljenskog Sabora, to jest neko svecelishodno i svebogougodno rešenje. Tako bi se jedino, uvereni smo i mi i mnogi drugi Srbi na obe strane, brzo vaspostavilo željeno jedinstvo Pravoslavnog naroda Srpskog, naroda Svetosavskog u Crkvi Hristovoj Pravoslavnoj, toj jedinoj bolnici i lečilištu Srbinove duše i svih njenih ličnih i svenarodnih grehova.

  1. Na kraju, Preosvećeni Oci Arhijereji bogoblagodatni, dopustite mi mali uzlet i izlet u spasonosno carstvo Svetootačkih blagovesti. Prva, koja svu dušu zahvata jeste ova: „Svi smo krivi za sve“. Raskol je toliki greh, da je i lični greh svakoga od nas, i svenarodni greh. Na prvom mestu: moj lični greh. Jer da sam ja, Arhimandrit Justin, bio bolji nego što sam, i svi Pravoslavni Srbi bili bolji nego što su, nas ne bi mogao spopasti i zarobiti tako strašilan greh kao što je raskol. Nikada sa zemlje Srpske nije uzišao na nebo veći greh nego što je raskol. On optužuje sve nas i pred nebom i pred zemljom, i pred svima svetovima Božjim. Raskol, to je u istoriji Srpskoga roda najveći pakao srpskih duša. Pakao koji smo mi stvorili. I zato ćemo za njega odgovarati svi. A pre sviju ja – mnogogrešni Justin. To je prva polovina ove svetootačke blagovesti. A druga polovina je ovo: Za svaki greh – čudesno Evanđelje Spasovo ima lek. Ima i za ovaj naš najveći srpski greh. To je pokajanje. A ono? Ono može isceliti i ovu našu najstrašniju duhovnu bolest: raskol. I spasti sve duše svih nas. Samo naložimo na sebe podvig pokajanja. Pretvorimo srca svoja u pokajničke suzarnike. I Blagi Gospod smilovaće se na nas, i izbaviti nas iz ovog dušegubnog pakla. Zato: „Gore srca!“, ka Gospodu – srca, da nas svemilostivo oslobodi ovog samoubilačkog ropstva. Verujmo da će nas On uslišiti! Verujmo. Jer su Njegova sveistinita božanska usta izrekla na našu besmrtnu radost i ovu blagovest: „Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte daćete primiti; i biće vam“ (Mk.1,24). 2. Ne zaboravljajmo ni u snu ni na javi: nad nama je Nebeska Srbija. Ona nesumnjivo ovih trinaest raskolničkih godina tuguje nad nama, plače i rida nad ojađenom Zemaljskom Srbijom, i moli se za nas. Naročito naši divni Svetitelji, na čelu sa Svetim Savom. O, teško je raskolom obolela Zemaljska Srbija, i postala samrtni bolesnik. Evo, već punih trinaest godina mi sramotimo Nebesku Srbiju. Neophodno je nama, i najneophodnije: moliti se njoj da nas neprestano ima u molitvama svojim, i da ne odvrati lice svoje od nas zbog strašnih grehova naših. Prestane li ona moliti se za naše svenarodno pokajanje, mi ćemo postati njen večiti sram, njena večita tuga, njen večiti vapaj. I još zamislimo: kako ćemo izaći pred lice Nebeske Srbije: pred lice Svetoga Save, Svetoga Nemanje, Svetoga cara Lazara i ostalih srpskih Svetitelja, pred lice bezbrojnih srpskih Mučenika što vekovima ginuše za Krst časni i veru Pravoslavnu? Na zemlji mi smo raskolom stvorili sebi pakao, međusobni pakao. I ako se ne oslobodimo njega pokajanjem, on će nas pratiti i u onaj svet. A to će biti na radost samo demonima i svima neprijateljima Zemaljske i Nebeske Srbije. Zato: „prostim vsja voskresenijem“ (oprostimo sve Vaskresenjem) i vaskrsnom silom Vaskrsloga Gospoda vaskrsnimo sebe iz svih smrti, iz svih grehova, iz svih duhovnih grobova. Mi pravoslavni hrišćani nikad ne zaboravljajmo evanđelsku blagovest: pokajanje je svelek i za sami svegreh. Pritom sećajmo se i ovog spasonosnog nauka Svetih Otaca: „Samoispitivanje i samoosuda je početak spasenja“. Opet i opet: Gore srca ka Svemilostivom Gospodu i Spasitelju! Budimo Njegovi, i od nas će pobeći svi gresi, sve smrti, svi demoni.

O Uskrsu 1975. Man. Sv. Ćelije

Preporučuje se svetim apostolskim molitvama Svetog Arhijerejskog Sabora Arhimandrit Justin Popović, s.r. duhovnik Manastira Ćelije

  

6. ISTINA O S.P. CRKVI U KOMUNISTIČKOJ JUGOSLAVIJI

O ODNOSU CRKVE PREMA VLASTIMA

,, Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima “ (Dela Ap. 5,29).

To je duša, to srce Pravoslavne Crkve; to njeno Evanđelje, njeno Sveevanđelje. Ona time živi, i radi toga živi. U tome je njena besmrtnost i večnost; u tome njena neprolazna svevrednost. Pokoravati se Bogu većma nego ljudima – to je njeno načelo nad načelima, svetinja nad svetinja, merilo nad merilima.

To Sveevanđelje je suština svih svetih dogmata i svih svetih kanona Pravoslavne Crkve. Tu se ne smeju, po cenu svih cena, od strane Crkve činiti nikakvi ustupci nikakvim političnim režimima, niti praviti kompromisi ni sa ljudima ni sa demonima. Najmanje sa otvorenim crkvoborcima i crkvogoniteljima i crkvouništiteljima.

„Pokoravati se Bogu većma nego ljudima” – to je ustav Pravoslavne Crkve, njen večni i neizmenljivi Ustav – Sveustav, njen večni i neizmenljivi Stav – Svestav. To i prvi odgovor njen prvim goniteljima Crkve: Dela Apostolska 5, 29; a to njen odgovor i svima goniteljima njenim kroza sve vekove, do Strašnoga Suda. Za Crkvu je Bog uvek na prvom mestu, a čovek, a ljudi uvek na drugom mestu. Ljudima se treba pokoravati sve dok nisu protiv Boga i Božijih zakona. No čim istupe protiv Boga i Njegovih zakona, Crkva im se mora odupreti i suprotstaviti. Ne radi li tako, zar je Crkva? I predstavnici Crkve, ne rade li tako, zar su apostolski predstavnici Crkve? Pravdati se pri tome takozvanom crkvenom ikonomijom nije drugo do prikriveno izdavati Boga i Crkvu. Takva ikonomija je prosto naprosto – izdajstvo Crkve Hristove.

Crkva je večnost u vremenu, u vremenskom svetu. Svet se menja, ali se Crkva ne menja; ne menja se njena večna Božanska Istina, njena večna Božanska Pravda, njeno večno Božansko Evanđelje, njena večna Božanska sredstva. Ne menja se, jer se ne menja Gospod Hristos koji je i čini takvom. Evanđelska je istina i stvarnost: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek”(Jevr. 13, 8). Crkvom je večnost prisutna u vremenu, da bi se vreme osvećivalo njome, obnavljalo njome, ovečnilo njome, i ravnjalo prema njoj. Ne ona prema vremenu, ni prema duhu vremena, već vreme prema njoj kao Večnoj, i duh vremena prema njoj kao nosiocu Duha Večnosti, Duha Bogočovečnosti. Jer ona je uvek sveta, uvek apostolska, uvek saborna, uvek božanska, zato ne sme nikada žrtvovati Večno vremenskom, Božje ljudskom, Nebesko zemaljskom. Niti se prilagođavati duhu vremena. Naprotiv, njeno je: prilagođavati vreme Večnosti, vremensko Večnom, čovečje Bogočovečjem. Njen je večiti put kroz ovaj svet: prvo Bog, pa onda čovek; napred Bog, a za njim čovek: „Gospod Hristos da bude u svemu prvi” (Kol. 1,8).

Vlast je u načelu od Boga (Rim. 13, 1—6): i hijerarhija vrednosti i hijerarhija poretka je od Boga. Zato se u načelu treba pokoravati vlasti kao regulatoru i kao održavaocu tog bogodanog i božanskog poretka u svetu. Inače se pada i zapada u bezvlašće, u anarhiju.

Vlastima se treba pokoravati sve dok održavaju božanski poredak u svetu, dok su „sluge Božije”, i kao sluge Božje. Pokoravati se vlastima zato što kao sluge Božje nose mač kojim kažnjavaju zlo a štite dobro. Pokoravati se vlastima zato što su sluge Božje „strah zlim delima”, a ne dobrim. No kada su vlasti strah dobrim delima, kada vlasti gone Božje dobro, i najveće Dobro i Svedobro ovoga sveta – Gospoda Hrista, i time Njegovu Crkvu, onda se takvim vlastima ne treba pokoravati, niti ih slušati. Sa njima se hrišćanin mora boriti, i to svetim, evanđelskim sredstvima boriti. Nikada se hrišćanin ne sme većma pokoravati ljudima nego Bogu, naročito ljudima koji su protiv Boga Istinoga i protiv Njegovog Evanđelja.

Vlast je u načelu, u principu od Boga. Ali kad se vlast odmetne od Boga i istupi protiv Boga, onda se ona pretvara u nasilje, i time prestaje biti od Boga i postaje od đavola. Tako, mi hrišćani znamo i tajnu vlasti i tajnu nasilja: vlast je blagoslovena Bogom, nasilje je prokleto Bogom. Sve što je od Boga – dobro je, čim se zloupotrebi – od đavola je. Zloupotreba Božjeg – to je đavo, i sav đavolizam svih svetova, pa i čovečanskog. Vlast je od Boga; i dok se drži u Bogu i pod Bogom i sa Bogom – ona je blagoslovena. Čim napusti Boga, ona postaje nasilje, i time prenosi sebe pod vlast protivboga – đavola.

Takvo je evanđelsko, apostolsko, svetomučeničko, svetootačko, pravoslavno učenje o prirodi i vrednosti vlasti. Takvo je sveto i nepogrešivo učenje Pravoslavne Crkve Hristove o tome, takvo od početka do sada, i od sada pa kroza sve vekove vekova. Svedoci toga? – Svi Sveti Apostoli, svi Sveti Oci, svi Sveti Mučenici. Naročito Sveti Mučenici, počevši od Svetog prvomučenika Stefana, pa sve do našeg Svetog đakona Avakuma i ostalih Svetih Mučenika današnjih. Svi su oni stradali za Gospoda Hrista, mahom, od careva i kraljeva i poglavara; rečju: od bogoboračkih vlasti ovoga sveta. A tih Svetih Ispovednika je ne samo na hiljade nego na milione. Svi su oni sveti i besmrtni svedoci Bogočovečanske Istine: hrišćani su dužni protiviti se bezbožnim i protivbožjim naredbama careva, poglavara, vlastodržaca ovoga sveta, pa ma gde oni bili i ma ko bili. Svaki Sveti Mučenik, svaki Sveti Ispovednik vere Hristove živo je ovaploćenje i besmrtno oličenje presvetog Sveevanđelja Pravoslavne Crkve: „Bogu se većma pokoravati nego ljudima“. Svaki se od njih svom dušom, svim srcem, svom snagom, svim umom držao tog božanskog Sveevanđelja. I zato su svi oni i bili mučeni, zlostavljani i ubijani od bogoboračkih vlastodržaca kroz vekove.

EVO IZVESTAN BROJ od tih bezbrojnih svetih i besmrtnih svedoka:

1) Sveti Mučenik Glikerije, prezviter (+ 303. god.), govorio je caru Maksimijanu u Nikomidijskom hramu, prepunom hrišćana, koje car hoće da spali zajedno sa hramom – što je i učinio – ako se ne odreknu Hrista: „Care, mi niti želimo darove koje nam obećavaš, niti se bojimo tvojih pretnji; jer sve što je u svetu za nas je kao san, a smatramo za kaznu i gubitak ne pretrpeti najljuće muke za Hrista … Ne bojimo se mi ni najmanje tvoga gonjenja, jer imamo oružje od Nebeskog Cara; Njegovim oružjem mi se naoružavamo, i Njegovim oružjenoscima mi smo ograđeni, kao što si ti sada ograđen svojim oružjenoscima. I čvrsto se nadamo da ćemo mi, boreći se s tobom, odneti čudesnu pobedu: jer mi bijeni nadvlađujemo, i padajući pobeđujemo”.

2) Sveti Mučenik Jakov Persijanac (+ 421. god.) i car Izdigerd. Car Mučeniku: „Znaj, osuđujem te na smrt. Ali te neću pogubiti mačem, da ne umreš odmah, nego ću te dugo mučiti mukama, da gorkom smrću umreš”. – Sveti Jakov odgovara: „Care, čini odmah to što se hvališ da ćeš činiti. Jer znaj: mene neće uplašiti tvoje reči, koje su što i vetar koji duva na kamen; niti će me tvoja pretnja zastrašiti; ja se ne bojim smrti, znajući da vremena smrt nije smrt već san: jer će pri strašnom dolasku Hrista mog svi ljudi ustati iz grobova kao iz sna” (vaskrsnuti).

Sveti Mučenik Tivurtije (+ 230. god.) carskom eparhu u Rimu Favijanu: „Pretiš nam mukama. Ali, zar je nama hrišćanima strašno stradati za Boga našeg? Pretiš mačem? Ta on će nas od tamnice tela osloboditi, i mi ćemo nebesku slobodu dobiti. Pretiš ognjem? No mi ugasismo veliki plamen pohote u telu našem, pa zar da se ovoga ognja bojimo? Pretiš progonstvom? Ali, Bog naš je svuda, i ma gde se nalaziš sa našim Bogom, tamo je i mesto naše”.

Sveti Mučenik Mina (+ 304. god.) i carski doglavnik Ermogen, mučitelj hrišćana. – Ermogen zahteva od svetog Mine da izvršuje carska naređeša; Sveti Mina odgovara: „Sveta je stvar poštovati careve, zbog vlasti i poretka. Ali kad carevi nepravilno i nepobožno počituju Boga, koji je vrhovna vlast, niti Mu ukazuju dužno poštovanje, onda njih ne treba poštovati”.

Carski namesnik Agripin upozorava Svetog Mučenika Platona (+ 306. god.) i preti mu da ispuni careva naređenja. A sveti Platon mu odgovara: „Ja znam naredbe Boga mog, i postupam kako mi naređuju Njegove svete i životvorne zapovesti”.

Sveti Mučenici: episkop Akepsim, prezviter Josif i đakon Aital (postradali oko 376. god.), i njihov mučitelj knez persijskih maga. Mučenicima koje muče knez govori: „Ne protivite se carevoj volji”. – A onimu odgovaraju: „Svaki koji ispunjuje volju bezakonog cara vašeg, protivi se Bogu”.

7) Sveti Mučenik Trofim (+ oko 300. god.) i sudija Atik. Carski namesnik. Sudija Atik pita Mučenika: „Jesi li čitao carske naredbe odnosno hrišćana?“ – Svetitelj odgovara: „Pročitao sam. No šta su one za nas? Između vere i demonske zablude postoji takva razlika, kao između dana i noći”.

Sveti Prepodobnomučenik Andrej Kritski (+ 767. god.) odgovara caru Konstantinu Kopronimu: „Ne daj Bože, da se ja odreknem Hrista mog … Ti care, bolje je da se baviš vojnim stvarima i da upravljaš narodom, nego da Hrista i sluge Njegove goniš”.

Sveta Velikomučenica Efimija i sa njom četrdeset osam Mučenika (+ 304. god.) i carski namesnik Prisk. – Prisk ih pita: „Vi li se protivite naređenju carevom i našem, nipodaštavajući prinošenje žrtava velikome bogu Areju?” – Mučenici odgovoriše: „Carevom ili tvom naređenju, carski namesniče, treba se povinjavati, ako ono nije protivno Nebeskom Bogu; a ako je protivno Bogu, onda mu se ne samo ne treba povinjavati, nego mu se valja suprotiti. Kada biste nam naredili ono u čemu smo mi dužni pokoravati se vlastima, mi bismo onda dali ćesarevo ćesaru (Mt. 22, 21). Ali pošto je vaše naređenje bogoprotivno i bogomrsko, jer vi naređujete: poštovati tvar više nego Tvorca, pokloniti se i prineti žrtvu demonu a ne Bogu Višnjem – to mi ovo naređenje vaše nikada nećemo poslušati, jer smo istinski poklonici Boga Istinoga koji na nebesima živi”.

10) Sveta Mučenica Nimfodora, i njene svete sestre Minodora i Mitrodora (postradale oko 305-311. god.), govore njihovom mučitelju knezu Frontonu, velmoži cara Maksimijana: „Zar ti misliš da nas uplašiš mučenjima i ljutim ranama? Saberi ovde iz cele vaseljene sprave za mučenje, mačeve, kolce, gvozdene nokte; sazovi sve mučitelje iz celoga sveta; spoji sve vrste mučenja i sruči ih na slabo telo naše, pa ćeš videti da će se pre sva ta oruđa polomiti, i svima mučiteljima ruke umoriti, i sve vrste mučenja iscrpsti, nego što ćemo se mi odreći Hrista našeg, za koga će nam gorke muke biti slatkim rajem, a vremena smrti večnim životom”.

11) Sveti Sveštenomučenik Filip, episkop (+ 304. god.), odgovara carskom namesniku Justinu: „Ja sam hrišćanin, i nemogu izvršiti to što ti zahtevaš; ti me možeš mučiti, ali me ne možeš pobediti”.

Posle sedam meseci isti namesnik pita istog Svetitelja: „Zašto se ti tako nerazumno protiviš carevoj volji?” – a on mu odgovara: „Ne postupam ja nerazumno, nego ispunjujem volju Boga, Tvorca i Sudije sviju. Sveto Pismo kaže: „Podajte Bogu Božje i i,aru carevo”. To ja i ispunjujem. Pravičnim naredbama careva ja sam se uvek pokoravao”.

12) Smejući se knezu mučitelju i mukama kojima ga on muči, Sveti Mučenik Kalinik (+ 250. god.) mu gromko dovikuje: „Pretio si mi velikim mukama, a nalažeš na mene veoma male. Zadaj mi veće rane, nanesi mi najljuće mučenje: jer se ja ni ognja ne bojim ni mača ne plašim, i smejem se smrti, čekajući da od Gospoda mog dobijem život večni”.

Sveti Velikomučenik Pantelejmon (+ 305.god.) odgovara caru Maksimijanu koji ga ljuto muči:„Care, koji god umreše za Hrista, nisu poginuli nego su se obreli u večnom životu … Ja smatram da je meni gubitak ne umreti za Hrista, a dobitak – umreti za Njega”.

Svete Mučenice, monahinje devstvenice (oko 305. god), odgovaraju arhimagu koji ih muči: „Mi se klanjamo Gospodu našem Isusu Hristu, a careva naređenja ne slušamo; čini s nama što hoćeš”.

15) Sveti Sveštenomučenik Antipa, episkop Pergamski (učenik Sv. Ap. Jovana Bogoslova, postradao krajem 1. veka), odgovara carevom vojvodi: „Vojvodo, znaj ovo: hrišćanin sam, i zato se bezumnom i bezbožnom naređenju carevom neću pokoriti”.

16) Carski namesnik Evpsihije pita Svetog Mučenika Teodula (oko 300. god): „Ne znaš li da je pravedno poslušati naređenje careva koji vladaju vaseljenom?” – Sveti Teodul odgovara: „Vaistinu je pravedno i pobožno poslušati i na delu ispuniti ono što naređuje Gospodar neba i zemlje, a naređenja privremenih careva dobro je poslušati ako su pravedna i neprotivna nebeskom Tvorcu; ako su pak nepravedna, onda ih ni u kom slučaju ne treba poslušati”.

Sevastijan, vojvoda rimskog cara Antonina, saopštava Svetom Mučeniku Viktoru, vojniku (oko 150. god): „Dobismo od cara naređenje kojim naređuje da vi hrišćani prinesete žrtve našim bogovima; ko ne posluša, staviti ga na teške muke”. –Sveti Viktor odgovara: „To bezbožno naređenje smrtnoga cara ja poslušati neću, niti ću izvršiti volju njegovu, jer imam Besmrtnoga Cara i Spasa moga Isusa, Njegovo je Carstvo beskonačno, i koji tvori volju Njegovu dobiće život večni; a smrtnog cara vašeg i carstvo je privremeno, i koji tvore bezbožnu volju njegovu poginuće zanavek”.

Sveta Mučenica Julijana (oko 275. god.) odgovara caru Avrelijanu: „Ja se ni mučenja tvojih ne bojim, niti marim od tvojih pretnji. Jer na nebu postoji Bog, koji nas može izbaviti iz tvojih bezbožničkih ruku. Sva mučenja kojim raspolažeš naloži na mene, da bi po tome poznao pomoć Gospoda mog Isusa Hrista”.

Svet Mučenik Kodrat Nikomidijski (+ 250.god.) i carski namesnik Perenije. – Perenije naređuje Svetom Kodratu: „Pokori se zakonima carskim a ne Hristovim!” – Svetitelj odgovara: „Pokoravam se zakonima Nebeskog Cara, a ne bezumnom naređenju ljudi koji ne znaju Boga”.

Sveti Sveštenomučenik Vlasije, episkop Sevastijski (4-316. god.), govori carskom igemonu Agrikolaju: „Ja se ne bojim tvojih pretnji; muči me kako hoćeš. Evo, za Hrista moga predajem tebi telo moje, a Bog ima vlasti nad dušom mojom”.

Vojvoda Neronov, Sveti Mučenik Viktor (oko 64. god), govori knezu Neronovom Sevastijanu: „Ja ću činiti volju Nebeskog i Besmrtnog Cara Hrista, a za naredbu zemaljskog cara Nerona da gonim hrišćane, neću ni da čujem”.

Sveti Sveštenomučenik Kliment Ankirski, episkop (+312. god), govori carskom namesniku Domicijanu: „Carski namesniče, vaše poklone smatramo za štetu, vaša odlikovanja – za sramotu, i veliki položaj – za zarobljeničku rabotu; a ruženja, pretnje, muke smatramo za nasladu i utehu, pa štaviše – pomoću njih se sjedinjujemo s Bogom. Znajući to, ne nadaj se da ćeš nas ičim odvratiti od vere. To nećeš postići ni obećavajući odlikovanja i poklone, ni preteći mukama”.

Carskom eparhu Akvilinu, koji muči Svetog Trifuna (+ 250. god.) i predlaže mu da se pokloni carevom kipu, Sveti Mučenik kaže: „Ja samog cara prezreh, i bezumne naredbe njegove popljuvah, zar da se bezdahnom kipu njegovom poklonim?”

Carskom namesniku Kintijanu, koji Svetoj Mučenici Agatiji (+ 302. god.) u tamnici obećava slobodu, ona veli: „Nama je sloboda – služiti Hristu”. Zatim na sudu, isti namesnik traži od nje da se pokori carevom naređenju, a ona mu odgova ra na to: „Sve su reči tvoje ništavne, i naređenje tvoga cara nepravedno; ono i sam vazduh skrnavi”.

25) Eparhu cara Trajana Tertilu Sveti Apostol Onisim (+ u 1. veku) kaže: „Sva mučenja na koja me budeš stavljao, neće me moći ustrašiti, makar i najstrahovitija, jer utešavan očekivanjem budućih blaga i ukrepljavan silom Hrista moga, ja ću ih lako podneti”.

Svetim Mučenicima: Evtropiju, Kleoniku i Vasilisku (+ 308. god), javlja se Gospod i veli im: „Kada vas mučahu ja tamo stajah kraj vas, posmatrajući vaše trpljenje. I pošto početak mučenja junački podneste, ja ću vam biti pomoćnik dok ne završite podvig svoj. Imena vaša biće zapisana u knjigu života”.

Sveti Prepodobnomučenik Konon (+ oko 275. god.) kaže vojvodi cara Avrelijana Dometijanu: „Umreti za Hrista nije smrt nego obretanje večnoga života”.

Sveti Sveštenomučenik Zinovije, episkop (+ oko 303. god), govori Liciju, carskom namesniku Dioklecijanovom: „Život vremenski bez Hrista, nije život no smrt; a smrt Hrista radi nije smrt no život besmrtni”.

Od Svetog Velikomučenika Teodora Tirona (+ 306. god.) carski namesnik Publije zahteva da izvrši carevo bogoprotivno naređenje i preti mu, a on odgovara: „Ne bojim se ni tebe ni tvojih mučenja, makar bila i najstrašnija. Hajde, čini šta hoćeš. Jer očekivanje budućih blaga, koja su u Boga mog, savetuje mi da budem hrabar zbog nade na ta blaga i zbog venca ispletenog mi od Boga … Muke koje mi ti zadaješ, nisu za mene muke. Jer je kraj mene Gospod moj i Car Isus Hristos, koji me izbavlja od tvojih mučenja. No ti Njega ne vidiš, pošto su ti oči uma slepe”.

30) Sveti Sveštenomučenik Sadok, episkop Persijski (+ oko 343. god), i car Sapor. Sveti Sadok i sa njim sto dvadeset osam Mučenika, primoravani i mučeni da ispune bogoprotivnu zapovest carevu, to neće da učine. I Sveti Sadok govori: „Mi smo hrišćani, i klanjamo se jedinome Bogu, Tvorcu neba i zemlje; i Njemu služimo svom dušom i svom snagom svojom; a suncu koje je On stvorio, ne klanjamo se, niti obožavamo oganj, jer ih je Bog stvorio da služe ljudima. Zato nećemo poslušati carevu naredbu o tome, i nećemo da budemo otstupnici od Boga našeg. Ne bojimo se smrti, koja nas iz ovog privremenog i sujetnog života prevodi u život večni. Stoga ne odlažite ni za trenutak, nego nas odmah poubijajte! Nemojte štedeti krv našu, koja će se liti pred vašim očima!”

Tada sam car govori Mučenicima: „Ako naredbu moju ne poslušate, i ne ispunite volju moju, onda je evo nastao strašni čas vaše pogibije”. – Na to Sveti Mučenici kao jednim ustima odgovoriše: „Nećemo mi poginuti zbog našeg Boga, niti ćemo umreti u Hristu Njegovom, jer nas On oživljuje blaženim i večnim životom, i daje nam u nasleđe i odmor besmrtno carstvo. Hajde, predaj nas brzo smrti, jer smo svim srcem gotovi da umremo za Boga našeg, ali se suncu i ognju nećemo pokloniti, niti poslušati bezbožne naredbe carske, koje su pune smrti i pogibli”.

Caru Antoninu Piju i Rimskom senatu Sveti Mučenik Justin filosof (+ 157. god.), prvi filosof koji je postao hrišćanin, piše u svojoj znamenitoj Apologijii ovo: „Vi nas možete ubijati, ali nam ne možete naškoditi”.

Carskim izaslanicima – velikašima, i među njima episkopu Teodosiju, Sv. Maksim Ispovednik, iguman (+ 662.god.), izjavljuje: „Rado pristajem na sve što mi car naredi, ako to nije protivno Bogu i ne škodi večnom spasenju duše”.

Sveti Teodor Studit, iguman (upokojio se 826. god.), govori caru Lavu Jermeninu: „Bog dade Crkvi jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, na usavršenje svetih” (Ef. 4,11 -12). Apostol nije rekao: i careve. Tebi je, care, povereno da upravljaš svetovnim poslovima, gradskim delima i vojnom silom. O tome se ti staraj, a crkvene poslove ostavi pastirima i učiteljima, kako to Apostol uči. Ako ne, onda znaj, mi nećemo poslušati učenje suprotno našoj Pravoslavnoj veri, makar ga doneo anđeo s neba, a kamoli da poslušamo tebe zemljanog, trošnog čoveka”.

Isti Sveti Teodor Studit govori istome caru u carskoj palati pred velikašima i episkopima: „Care, shvati i dobro čuj: nije tvoje da crkvena pravila pretresaš i ispituješ; tvojoj vlasti pripada da svetovne stvari raspravljaš i njima upravljaš, a crkveni poslovi pripadaju episkopima i učiteljima crkvenim; tebi pak je naređeno da im sleduješ i da im se pokoravaš. Tako je Sveti Apostol rekao: „Bog postavi u Crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje” (1Kor. 12, 29), a ne careve. I na drugim mestima Sveto Pismo naređuje da crkvenim poslovima upravljaju crkveni učitelji, a ne carevi”.

34) Car Lav V Jermenin, gonitelj Crkve Pravoslavne, šalje izaslanike Svetom Teofanu Sigrijanu, Ispovedniku (+ 818. god), i preko njih traži od njega obećanjima i pretnjama da stane uz njega, cara ikonoborca. Sveti Ispovednik odgovara: „Zašto me car plaši pretnjom, kao malo dete prutom? Neka spremi za mene svakojake muke, neka raspali oganj, i ja ću, iako, kao što vidite, ne mogu sam da idem, ipak skočiti u oganj za Pravoslavlje”.

Isti Sveti Ispovednik piše iz tamnice caru: „Tvoje je, care, da ratuješ protiv inoplemenika. Crkvene pak dogmate i zakone treba da razmatraju Sveti Oci a ne carevi”.

Sveti Mihail Ispovednik, episkop Sinadski (+ 818. god.), govori caru Lavu V Jermeninu: „Ja poštujem svete ikone Spasitelja mog Isusa Hrista i Prečiste Djeve, Matere Njegove i klanjam im se, a tvoje naređenje prezirem i niušta ne smatram”.

Neustrašivi ispovednik Istine, učitelj vaseljene, Sveti Jovan Zlatoust (+407. god.) govori izaslanicima carice Evdoksije: „Neka se ljuti carica koliko hoće, no ja neću prestati da govorim istinu. Jer bolje mi je da razgnevljujem ljude nego Boga; i kad bih ljudima ugađao, ja ne bih bio sluga Hristov”.

Sunčani stub Crkve Pravoslavne, Sveti Vasilije Veliki (+ 379. god.), govori carskom namesniku Modestu, koji mu preti: „Da li ćeš mi uzeti imanje? Time nećeš ni sebe obogatiti, ni mene osiromašiti. Mislim da ti nisu potrebne ove moje vete haljine i nešto knjiga, koje sačinjavaju svo moje bogatstvo. Progonstva se ne plašim, jer je sva zemlja Božja. Na muke i ne gledam, jer će me odvesti željenom kraju, i time ćeš mi učiniti dobro, jer ćeš me brže poslati Bogu mome”.

Modest na to reče: „Niko mi nije tako smelo govorio”. Svetiteljodgovori: „Jer ti se nije desilo da razgovaraš sa episkopom. Mi u svemu ostalome ponašamo se smireno i krotko, ali kada neko hoće da nam uzme Boga i pravdu Njegovu, mi tada ne gledamo ni na koga”.

Najzad Modest reče: „Razmisli do sutra, jer ću te predati na pogubljenje”. – Sveti Vasilije odgovori: „Ja ću i sutra biti isti, no želim da i ti ostaneš pri svojoj reči”.

38) Bogozračno sunce Pravoslavne Istine, heruvimski revnitelj Pravoslavne vere, presveto oko Crkve Pravoslavne, Sveti Simeon Novi Bogoslov, iguman (preminuo 1020. god.), govori u oči svome nadležnom episkopu, patrijarhu Carigradskom, koji ga je poslao u progonstvo i koji ga goni podmuklo i lukavo: „Pristani da nas učiš saglasno Svetome Pismu, sledeći ranijim Svetim Ocima, i mi ćemo te primiti kao ravnog Apostolima, i bićemo ti zemlja, i prah pod tvojim svetim nogama; i da budemo gaženi tobom, smatraćemo to za posvećenje, za hirotoniju. I ne samo to nego ćemo tvoja naređenja ispunjavati do smrti. Ali, ako ti nećeš da nas učiš tako kako bi nas pobudio da se pokoravamo tvojim naradbama, … u tom slučaju mi ne možemo ništa drugo reći do ono što i učenici Hristovi: „ Većma se treba pokoravati Bogu nego ljudima” (D.Ap. 5,29).

  • + +

Takav je stav, takav put, takva istina Pravoslavne Crkve Hristove od Svetih Apostola do danas, i od danas pa sve do završetka sveta zemaljskog. Na račun tog stava, tog puta, te istine, ne smeju se praviti ni ustupci, ni kompromisi, ni otstupanja. I to ni od koga, pa ni od samog Vaseljenskog Sabora, ako bi se sastao.

II

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U KOMUNISTIČKO J JUGOSLAVIJI

Po prvi put u svojoj istoriji Srpska Pravoslavna Crkva se nalazi pod političkom vlašću načelnih bezbožnika, načelnih bogoboraca, načelnih protivnika vere uopšte, a posebno Hrišćanstva kao takvog. I eto punih petnaest godina bezbožnički komunistički režim planski i sistematski vodi rat na razne načine protiv Srpske Pravoslavne Crkve. Sa krajnjim ideološkim ciljem: da je potpuno uništi. Svedočanstva su o tome mnogobrojna, činjenična i očigledna. I uvek jezivo potresna. Činjenice su najdostoverniji svedoci, za sve koji imaju oči i hoće da vide, i za sve koji imaju uši i hoće da čuju. A tih činjenica – svedoka je bezbroj. Dosta je ukazati na neke od tog „legiona” činjenica, da se odmah oseti i vidi, kakvo je nebo i podneblje, kakva zemlja i podzemlje za Srpsku Pravoslavnu Crkvu pod komunističkom bogoboračkom vlašću.

EVO NEKOLIKO TIH ČINJENICA – SVEDOKA

ŠKOLA. Od najniže do najviše: sistematsko obezboženje učenika. To je u srži školstva (pod komunizmom). Posredno i neposredno vodi se planski rat protiv Hrista i Crkve. Programom propisano i zakonom ozakonjeno bogoboračko i hristoboračko bezboštvo. Diktatura bezbožništva je u punom zaletu, razrađena i smišljena. Pri tome sva sredstva dopuštena, sva u punoj upotrebi za dostignuće cilja. Povorke i povorke gnusnih izmišljotina i laži o Gospodu Hristu, sve u odori „naučnosti”. Kakvo jezivo gonjenje Hrista iz duša dečice i omladine! Kakvi progoni svih znakova i oznaka vere: krstića, ikonica, odlaženja u crkvu, pričešćivanja, posta! kakva ruganja, ismevanja, pogrde o Crkvi, o sveštenstvu, o veri! kakvo kažnjavanje dečice zbog deklamovanja o Svetom Savi u crkvi! kakva hajka na sve što je Hristovo, evanđelsko, svetosavsko! Jednom rečju: diktatura bezbožništva vlada školom.

PROSVETA od vrha do dna, sva je ne samo bez Hrista nego obavezno i protiv Hrista, protiv Boga, protiv Crkve. Obezbožiti prosvetu, to je cilj svekolike prosvetne delatnosti komunističke. I na tome svim sredstvima radi diktatura bezbožništva. Osobito putem javnih predavanja i štampe. Osnovni dogmati komunističko-bezbožničke prosvete jeste vulgarna parola: „Vera je opijum za narod”, otrov za narod! Zato se boriti bez predaha sa svakom verom, naročito sa hrišćanskom, pošto je njenim opijumom najviše ljudi opijeno.

3) VOJSKA. I tu je glavni predmet: borba protiv Boga, vere, Crkve. Diktatura bezbožništva uporno radi na tome: da svakog vojnika prevaspita u ratnika protiv Boga, protiv Gospoda Hrista. Tu su i sredstva sirovija i surovija. Ne može biti ni reči o pravima vojnika – hrišćanina: da pohađaju crkvu, da se pričešćuju, da poste, da slave, da imaju Sveto Pismo, krstić, pobožne knjige, ikonice, ili koju drugu oznaku vere svoje hrišćanske.

4) PROSVETNI RADNICI. Bili u partiji ili ne, svima je zabranjeno manifestovati svoju veru: oni ne smeju odlaziti u crkvu; ne smeju se pričešćivati, ne smeju slaviti Slavu; ne smeju praznovati praznike; ne smeju krštavati decu; ne smeju se vančavati u crkvi; ne smeju biti kumovi; ne smeju ulaziti u crkvu prilikom opela svojih srodnika, prijatelja; ne smeju prisustvovati na parastosu u crkvi. Jednom rečju: lišeni su svih prava koja kao hrišćani moraju imati. Diktatura bezbožništva tu nema očiju.

DRŽAVNI SLUŽBENICI. I njima, skoro svima, onemogućuje se držati se svoje vere. Tu se upotrebljavaju tajne i javne pretnje, kazne, neprijatnosti, pritisci, zastrašivanja, a katkad premeštaj, pa i otpuštanje iz službe.

UOPŠTE GRAĐANI OVE ZEMLJE. Hristoboračka diktatura bozbožništva mrko gleda i na one građane koji, iako nisu „u radnom odnosu” sa državom, no manifestuju svoja verska osećanja i ubeđenja. Kao sredstvo borbe tu se najviše upotrebljava: zadirkivanje, ismevanje, potsmevanje, pa i pretnje, ako dotična ličnost ima koga iz kuće „u radnom odnosu” sa državom.

7) DRŽAVNA VERA. Kada se sve ove činjenice saberu u jedan zbir, onda taj zbir, ma s koje strane posmatran, svaku normalnu ljudsku pamet navodi neminovno na ovakav zaključak: u komunističkoj Jugoslaviji bezbožništvo je ustvari državna vera, koju diktatura bezbožništva na sve moguće načine nameće građanima ove zemlje.

8) RENESANS NEZNABOŽAČKOG IDOLOPOKLONSTVA. Izmišljeno je novo vrhovno božanstvo, novi vrhovni idol: država (komunistička). Diktatura bezbožništva zahteva da se tome idolu prinese na žrtvu sve: i savest, i vera, i pamet, i telo, i sve vidljivo i nevidljivo. Novi vrhovni idol, Novi vrhovni bog, novi Zevs okružen je novim bogovima, novim idolima. To su: pozitivistička „nauka” materijalistička filosofija, komunistička etika, anarhistička estetika, „socrealistička” književnost, i … ostali sa njima. Tim novim idolima ima se klanjati svaki, i prinositi im na žrtvu sebe i sve svoje.

Šta je to? – Povampireno idolo-poklonstvo, povampireno neznabožačko mnogoboštvo, povampireni fetišizam. Umesto jednog i jedinog istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista –puno je samozvanih bogova i bogčića, idola i idolčića. Trude se da budu bezbožnici, a ustvari su mnogobošci, idolopoklonici. Neprestano se izmišljaju novi idoli, proglašavaju za bogove, i unose u novi panteon uz bučni ritualistički ceremonijal. A diktatura bezbožništva trudi se na sve moguće načine da svakoga nagovori ili namora da se pokloni novim bogovima i prinese im žrtvu, da podržava „kult ličnosti”. Kroza sve to zbiva se ovo: povampirenje neznabožačko-mnogobožačkog života: povampirenje neznabožačkog načina mišljenja, neznabožačkog načina shvatanja, neznabožačkog načina delanja, neznabožačkog načina življenja. I tako sam život teče: „u bogomrskim neznaboštvima” (1 Petr. 4, 3).

POSTEPENO LIKVIDIRANJE CRKVE

Sve u svemu: krajnji cilj, svecilj diktature bezbožništva jeste potpuna likvidacija Crkve. I na tome se radi planski, sistematski: postepeno se razara Crkva iznutra i spolja, ideološki i organizaciono; upotrebljavaju se sva sredstva: znana i neznana, javna i tajna, prefinjena i grubijanska, salonska i tiranska, cinična i farisejska, dioklecijanovska i pilatovska, neronovska i judinska. I sve je to vešto izmešano, ali ustvari otrov do otrova, samo u saharinskim oblandama. Diktatura bežbožništva kroz sve to lišava Crkvu njeni osnovnih prava. I svaki se hrišćanin u čudu pita: Jesmo li mi pravoslavni hrišćani punopravni građani ove zemlje? Ustavom je „zajamčena sloboda savesti i vere”, isto tako i Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica; a gde je ta sloboda za nas pravoslavne? Sloboda je dati mogućnosti da se prava ostvare. Bez toga, sloboda je skaska, sloboda je bajka, sloboda je suva apstrakcija i zločinačka utopija.

1) CRKVENA PROSVETA. U samoj stvari: crkvena prosveta ne postoji, jer je gotovo potpuno onemogućena od diktature bezbožništva. Protiv Crkve i vere pišu se odvratne, uvek pamfletske, bljuvotine i bestidne izmišljotine, ali se Crkvi ne dopušta da se brani ni putem štampe, ni putem javnih predavanja, ni putem slobodne diskusije. Pa, avaj! ni sa crkvene propovedaonice! Napadaju nas sa svih strana, ali nam ne daju da se branimo. Braniš li se, odmah si politički „neprijatelj” države, naroda, slobode, bratstva, jedinstva …

U pogledu štampanja crkvenih knjiga, vraćeni smo u Srednji vek, u doba pre pojave štamparije. Što nam treba – prepisujemo. Crkvena pak književnost u širem smislu ne postoji. Cenzura je tu nepoštedna. Dopusti se po nešto najobičnije i najelementarnije; i to sa propagandnim ciljem: da se ne bi reklo, da je crkvena književnost potpuno zabranjena.

BOGOSLOVIJE. Postoje samo dve. Jedva životare. U mnogome prosjačke škole. Učenici njihovi lišeni su svih prava, koja poseduju učenici svih ostalih škola, od najnižih do najviših. Na bogoslove se u vojsci vrše svakovrsni pritisci, nedostojna primoravanja, nedolična zlostavljanja, da bi ih odvratili od stupanja u sveštenički čin.

BOGOSLOVSKI FAKULTET – „Plač, naricanje i jauk”. Tu je diktatura bezbožništva bezočno nametnula svoj veto pri izboru nastavnika, ma da je Ustavom Crkva odvojena od Države. Zato ima tamo „naših” i „vaših”. Ko su „naši” a ko „vaši”? To valjda znaju: onaj na vrhu crkvene osmatračnice, i oni sa kule bogoboračke diktature.

VERSKA NASTAVA. „Verska nastava (katihizacija) u crkvama, hramovima odnosno u drugim prostorijama koje su za to određene, slobodna je” – tako glasi član 4 Zakona o pravnom položaju verskih zajednica. Tako glasi za propagandni izvoz u inostranstvo, dok ustvari verska nastava je onemogućena širom naše zemlje od strane hristoboračke diktature bezbožništva. Upotrebljavaju se sva sredstva zastrašivanja i roditelja i đaka, da đaci ne pohađaju versku nastavu.

CRKVENI HOROVI – gde su? A bilo ih je pre rata u celoj zemlji. Sve je to diktatura bezbožništva rasturila na razne načine. Sada ih nešto ima u Beogradu, radi stranaca najviše. I još po neki horčić, možda, u kojoj varoši u unutrašnjosti.

6) MANASTIRI – vekovni čuvari Srpskoga naroda, svete osmatračnice srpske savesti, žive svetinje narodne vere, neosporive tapije Srpske zemlje. Šta je sa njima? Diktatura bezbožnička ih postepeno pretvara u „kulturne spomenike” i u muzeje mrtvih starina. A to znači: pretvara ih u mrtvačnice, u grobnice. „Kulturni spomenici?” – nadgrobni spomenici. Kakav cinizam, pri još živom Srpskom narodu, pri još živoj srpskoj pravoslavnoj veri i Crkvi!

Da se razumemo: za pravoslavne Srbe, manastiri su živi hramovi Živome Bogu, sveti domovi molitve, sveti suzarnici naši, svete riznice molitava i uzdaha i vapaja i kliktanja naših kroz vekove i vekove. A kada diktatura bezbožnička te svete domove molitve pretvara u muzeje, ona ih pretvara u razbojničke pećine. Jer dom molitve, lišen molitve, postaje pećina razbojnička, po rečima Sveistinoga (Mt. 21, 13). O, kakva tragedija Srpskog naroda: ulaziš u svete Sopoćane i plaćaš četrdeset dinara, muzejsku ulaznicu! Jer Sopoćani su već muzej; i tamo nema svetih bogosluženja. No avaj! avaj! avaj! i još bezbroj puta: avaj! ulaziš u svetu lavru Studenicu, i plaćaš muzejsku ulaznicu! „Oj, kukavno Srpstvo ugašeno!”

Monasima se sve više i više onemogućava opstanak po manastirima. Poreze su basnoslovne. Manastirske đake-poslušnike diktatura bezbožnička izvlači iz manastira na razne načine: obećanjima, pretnjama, odvođenjem u druge škole, na zanate, pritiskom na roditelje.

7) SVEŠTENIČKO UDRUŽENJE. Prosto naprosto: agentura Udbe. Skupove, ručkove, putovanja, bankete, stranstvovanja plaća diktatura bezbožništva. I list Udruženja „Vesnik” takođe. Sto nasto od učlanjenih sveštenika stupilo u Udruženje pod pritiskom Udbe, osim klike plaćenika na čelu: sveštenika komunista. Ovo Udruženje je skroz naskroz protivdogmatsko i protivkanonsko, protivevanđelsko i protivcrkveno: nakaza, apokaliptičko čudovište prerušeno u „socijalnog” anđela. A njegov list „Vesnik” nije drugo do „evanđelje” maskiranog Satane; čaša otrova, prelivena tankom pavlakom lažnoga meda. – Ovo Udruženje i po biću i po delatnosti ne pripada Crkvi, jer samim svojim postojanjem radi protiv Crkve, sramoti Crkvu i razorava Crkvu. Ukoliko ovo Udruženje samozvano dela u ime Crkve, ono to čini samo kao komunistički trojanski konj u Crkvi.

SOCIJALNO OSIGURANJE SVEŠTENIKA. – To je narkoza koju operatori bezbožničke diktature s predumišljajem daju pacijentu, da bi mu obezosećajili i savest i dušu, dok ga operacioni nož bezbožništva i crkvoborstva ne umori. Pod narkozom „socijalnog osiguranja” lakše će se, bezbolno će se izvršiti operacija na žrtvi, osuđenoj na smrt od strane operatora. Socijalno osiguranje – sladunjava, no predsmrtna injekcija tajnog otrova, koja se daje žrtvi, osuđenoj na smrt od strane diktature bezbožništva. I još: narkoza – da žrtva ne bi bila svesna svoje pogibli pod komplikovanom operacionom instrumentacijom veštih hirurga bozbožja.

IZBOR PATRIJARHA. Diktatura bezbožništva je do sada birala dva patrijarha … I tako cinično pogazila sveta prava Crkve, a preko njih i svete dogmate.

„MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA”. – Ovako katastrofalno nepravoslavnim i sudbonosno kobnim rešenjem pitanja Makedonske pravoslavne crkve – Sveti Sava je ponovo spaljen. A sa tim: spaljeni i svi sveti dogmati, i svi sveti kanoni Pravoslavne Crkve Hristove. Zato takozvana Makedonska pravoslavna crkva – u samom njenom postupku je njen nestanak …

RASKOL U SRPSKOJ CRKVI.*[1] – Smrt i pakao idu za ovim Raskolom, i halapljivo proždiru srpske duše. O, da gozbe demonske, gozbe antihristovske! po prvi put priređene u hiljadugodišnjoj istoriji Srpskoga naroda. Priredili je komunistički bogoborci sa svojim saradnicima, cinično pogazivši svete dogmate i svete kanone Pravoslavne Crkve. O, greha, koji se, po svetim rečima Svetog Zlatousta, ni mučeničkom krvlju oprati ne može! Kroz ovaj Raskol natutkane su na Srpski narod sve apokaliptičke hristoborske zveri. „Pocrne sunce i nebo” nad kukavnim narodom Srpskim. O, da neviđenog pokolja srpskih duša, naročito u Americi gde se zbog ovog Raskola Srbi: i svađaju, i biju, a često i krv polivaju.

GONJENJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

Ako ove činjenice, i bezbroj drugih oko njih i iza njih, saberete u pitanje: šta je to? Odgovor može biti jedan, samo jedan: To je gonjenje Crkve, kakvog nije bilo od dana Svetih Apostola do danas. Ustvari, to je neprekidan petnaestogodišnji rat protiv Srpske Pravoslavne Crkve, koji se vodi svima sredstvima na svima poprištima života, vodi i otvoreno i tajno, i podmuklo i javno. Cilj tog rata je antihrišćanski i antihristovski: uništenje Crkve. To je očigledno i za slepce, samo ako su nepristrasni.

Potpuno istrebiti Hrišćanstvo – bio je cilj Dioklecijanovog gonjenja, najsvirepijeg i najorganizovanijeg u prvim vekovima Hrišćanstva. To je cilj i hristoboračkog komunizma u nas. U svakom komunistu se taji po jedan Dioklecijan, katkad i Neron. Nevidljivi, no svudaprisutni Dioklecijan je tu, oko tebe, blizu tebe, prikriven, pritajen. Otuda u nas – robovanje strahu: strahom pretvarati ljude u bezvoljne robove, i avaj! u bezvoljne robote, koji ne smeju da znaju za Boga, niti da služe Bogu. Koliko mudrosti i čovekoljublja u Povelji Ujedinjenih nacija, koja traži za ljude „slobodu od straha”.

Iz straha od hristogonitelja mnogi se u nas krišom krštavaju, i venčavaju, i pričešćuju, i slave, i ostale svete tajne svoje vere krišom obavljaju, kao u vreme Dekija i Dioklecijana. Mnogi krišom odlaze u daleke crkve, kao nekada u katakombe. Da, da, naše katakombno doba u dvadesetom veku, veku atomske kulture i prašumske etike!

Za ovih petnaest godina diktature bezbožništva izvršen je najveći pokolj srpskih duša od kako je Srpski narod zakoračio u istoriju. Škola klanica srpskih duša; vojska – klanica srpskih duša; svako nadleštvo – klanica srpskih duša; svaka opština – isto; sva zemlja širom – ogromna klanica srpskih duša. Da, ogromna klanica: jer se bezobzirno ubijaju i gaze sve svetinje srpske pravoslavne duše, i uništavaju sve vrednosti njene. I taj pokolj, iz dana u dan je sve jači, sve bezobzirniji, sve jeziviji … Cela zemlja je pretvorena u strašni dioklecijanovski amfiteatar, na kome se nemilosrdno gone i progone, muče i ubijaju duše zbog vere pravoslavne. Zabranjuje se pravoslavnim ljudima da se krštavaju, da se venčavaju, da se pričešćuju, da crkvu pohađaju – zar to nije pokolj duša? Zabranjuje se Srbinu Slavu slaviti zar to nije dioklecijanovsko mučilište za duše srpske? Zabranjuju se litije, zabranjuje se obnavljanje hramova – zar to nije pokolj duša? Od oko 300 hramova, porušenih zavreme rata u bivšoj „Nezavisnoj državi Hrvatskoj”, obnovljeno je samo nekoliko, i to na jedvite jade dobijeno odobrenje od bogoboračkih vlasti. A šta je sa tolikim hramovima na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori? O, da potresno jeziva pokolja pravoslavnih duša na Kosovu i u postojbini Vladike Njegoša!

Nijedan službenik ne sme slobodno da manifestuje, da izrazi svoja verska osećanja i ubeđenja. Jer zbog toga – služba je uvek u opasnosti. Šta je to? Dioklecijan iz onog sveta prepušta prvenstvo u gonjenju hrišćana današnjim bezbožnicima komunistima. Gle, čim osuđenik prekorači prag robijašnice, automatski gubi sva svoja hrišćanska prava, kao da je prestao biti ljudsko biće: on se ne može ni pričestiti, ni ispovediti, ni postiti, ni, ako umre, opojati. Šta je to, šta, šta, šta, ako ne besprimerni pokolj srpskih duša?

Za pravoslavnog Srbina pod diktaturom bezbožništva komunističkog, svi su dani pretvoreni u Veliki Petak: jer se vrši stalno ruganje Hristu, stalno ismevanje, pljuvanje, raspinjanje Hrista. To smišljeno i planski čini svaki Hristoborac i Hristoubica. A za njima kaskaju izvesne Hristoizdajice i Hristoubice u mantijama: Jude. I sarađuju im! Na čemu? – Na pljuvanju Hrista, na mučenju Hrista, na raspinjanju Hrista, na ubijanju, na stavljanju trnovih, bezbroj trnovih venaca, na tu predivnu Božansku Glavu, koja više vredi nego svi svetovi skupa, nego sve vasione skupa, sve, sve, sve, i one vidljive i one nevidljive!

Užarena Vavilonska peć – eto to je bezbožnički komunistički režim za Srpsku Pravoslavnu Crkvu. U ovoj novoj Vavilonskoj peći neće izgoreti jedino ljudi jake vere, svetosavske vere. Danonoćno hodimo posred ognja. Što smo jošte živi – delo je milosti Božje i sile Božje. A oko nas vihor i ozakonjena u bezbožničkoj prosveti najgnusnija laž zemaljskoga sveta: „Hristos je mit”, “Hristos nije postojao”, „Hristos je obmana”. – To je prosvetni program. I zar to priznati, i zar sa tim sarađivati, i smatrati sebe hrišćaninom? Ne! Evo mi izjavljujemo i objavljujemo: To je najbednija i najbestidnija i najgadnija hula, koju su ljudska usta mogla izreći protiv najsavršenijeg i najčarobnijeg i najčovekoljubivijeg Bića Ljudskog pod nebom, koje je koračalo ovom krastavom zvezdom što se zemlja zove. I mi svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom stojimo uz Njega, za Njega, i iza Njega, po cenu svih smrti koje na nas mogu natutkati svi bogoborci i Hristoborci ovoga sveta, a ne samo oni zemlje naše.

Diktatura Hristoboračkih bezbožnika i Hristoizdajničkih Juda – eto naše tužne, naše mučeničke stvarnosti i mučeničkog života. Diktatura Jude! Ima li išta odvratnije od toga za Crkvu Hristovu, i za čoveka Hrišćanina?…

Najelementarnija i najrudimentarnija logika pokazuje i dokazuje: da je potpuno nelogična i protivlogična saradnja između otvorenih bezbožnika, zakletih Hristoboraca i Pravoslavne Crkve Hristove. One koji hoće takvu sradnju, ili rade na njoj, ili – hirribile dictu – čak i primoravaju na nju, pitamo zajedno sa Svetim Apostolom: „Kakvu zajednicu ima pravda s bezakonjem? kakvu vezu ima svetlost sa tamom? Kako se slaže Hristos s Velijarom?” (2Kor. 6, 14—15). Ne čujete li Hristonosnog Apostola koji grmi: „Ako mi, ili anđeo s neba, javi vam Evanđelje drugčije nego što vam javismo, proklet da bude!” (Gal. 3, 8). Zar ste pod tutnjavom diktature bezbožništva potpuno ogluveli za Hristovu božansku istinu i zapovest: „Ne možete služiti Bogu i mamonu” (Mt. 6, 24).

Vi stavljate primedbu: Ali Ustav postoji, Zakon o pravnom položaju verskih zajednica postoji, i njime se „zajamčuje sloboda savesti i sloboda veroispovesti”. – Da, zajamčuje se, ali se ne ostvaruje. Sve napred pomenute činjenice dokazuju i svedoče da to jemčenje ima deklarativni, propagandni, izvoznički karakter: za naivne i lakoverne ljude s one strane naše gvozdene zavese.

NE SARADANJA – NEGO KOEGZISTENCIJA

„Bogu Božije – caru carevo”. To je evanđelska koegzistencija Crkve i države, određena i propisana samim bezgrešnim sveznajućim Gospodom i Spasiteljem Hristom (Mt. 22, 21). Zato za Crkvu neizmenljivo i večito obavezna.

Caru: harač, novac, na njemu lik carev. A Bogu? – i dušu i telo: jer na duši i u duši lik Božji, i na telu i u telu preko duše, jer ono živi bogolikom dušom i nosilac je bogolike duše. Zato i jedno i drugo pripadaju Bogu = večnosti, večnom životu = Večnoj Istini, Večnoj Pravdi, Večnom Razumu, Večnom Smislu. Stoga se Božje ne sme žrtvovati radi carevog. Prvenstvo i tu uvek pripada Bogu.

U Bogočoveku i Njegovom delu i telu – Crkvi: Bog uvek na prvom mestu, a čovek na drugom; uvek se sve rešava Bogom, a ne čovekom. To je Vaseljenske Crkve i svevrednost i svemerilo. Zato se svakom problemu pristupa: „sa strahom Božjim, verom i ljubavlju”. Crkva je Bogočovečanski organizam, pa onda organizacija. Ona – telo Bogočoveka: zato se u njoj sve mora prvo gledati i videti i meriti Bogom, pa čovekom, i onda: čovekom iz Bogočoveka. Nikada samo čovekom, nikada „po čoveku”. Stoga: uvek, uvek, uvek: „Bogu se treba većma pokoravati nego čoveku, nego ljudima”. Kada je to u pitanju, onda se i prvovrhovnom apostolu Petru – „u oči protivstaje”. Tu je u večno neizmenljivoj važnosti bogonadahnuto apostolsko načelo i metod delanja Crkve: „Nađe za dobro Duh Sveti i mi” (D. Ap. 15, 28): prvo Duh Sveti pa mi: mi iza Duha Svetog i u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim.

„ Bogu Božije – caru carevo” – to je evanđelski princip koegzistencije između Crkve i države. Ne saradnje, već koegzistencije = sapostojanja. Ne saradnje, pogotovu kada „car” potire sve što je Božije, i neće ništa što je Božije, i hoće da uništi sve što je Božije. Tu nema najosnovnijih uslova za saradnju. Ili sapostojanje ravnopravnih ustanova, i ljudskih bića u njima, ili stradanje Crkve od gonitelja, od mučitelja, od nasilnika, koji odriču i gone Boga i što je Božje, a diktaturom nameću anti-Boga i anti-Božije. Crkva i država: odvojena jedna od druge: svaka za sebe, i u sebi i po sebi. Ne mešati se u unutrašnje stvari Crkve, ne dirati njene večne i svete evanđelske dužnosti i prava. Jasno je: Crkva mora u svakom režimu, pa i u bezbožničkom, naći svoj modus vivendi; ali uvek u duhu i granicama evanđelskog principa koegzistencija: „Bogu Božije, i,aru carevo”. I još, pod vrhovnom kontrolom Sveevanđelja: „ Bogu se većma pokoravati nego ljudima”. Ako toga nema, onda Crkvi kao jedini evanđelski modus vivendi ostaje: stradati za Gospoda Hrista, trpeti, zlopatiti se, i tako se boriti za osnovna prava vere i duše.

Naši komunisti urbi et orbi propovedaju i zalažu se za koegzistenciju raznih ideologija, raznih ideoloških sistema i režima. Evo im najneposrednije prilike da to stvarno pokažu i na našem tlu. Ne teoriski, ne apstraktno, ne propagandno, ne izvozno. No vi, umesto koegzistencije tražite, i namećete Crkvi saradnju. A to znači: tražite i primoravate da vas većma slušamo nego Boga, i – strašno je i reći! – da radi vas radimo protiv Boga, protiv Gospoda Hrista! Na to vaše traženje i primoravanje evo neizmenljivog i večnog odgovora Crkve kroz usta bogonosnog Apostola: „Sudite je li pravo pred Botgom da vas većma slušamo nego li Boga”(D. Ap. 4, 19). Uvek zauvek mi ispovedamo i propovedamo: „ Bogu se treba većma pokoravati njegoli ljudima” (D. Ap. 5, 29).

Ne bude li takve koegzistencije na našem jugoslovenskom tlu za Srpsku Pravoslavnu Crkvu, onda sve priče naših komunista o koegzistenciji na međudržavnom i međukontinentalnom planu ostaju: gola apstrakcija, mrtva shema, izvoznički mit: sirenski zavolljiva reklama, propagandna basna, bajka iz komunističke Hiljadu i jedne noći.

KOZMIČKA LAŽ

Sva su srpska srca u Zemaljskoj i Nebeskoj Srbiji od bola i užasa zajecala – i stalno jecaju; i sva su srpska lica od stida i srama pocrvenila – i stalno crvene, kada je sa Srpske zemlje lansirana – i još se uvek lansira – kozmička laž: da je Srpska Pravoslavna Crkva u komunističkoj Jugoslaviji slobodna, i da su njeni odnosi sa državom dobri, bolji, pa i najbolji. Tu kozmičku laž lansirali su širom zemaljskog i nebeskog sveta komunisti i njihovi izmećari, i sve bučnije i bučnije, sve bestidnije i bestidnije, sve bezobzirnije i bezobzirnije, neprestano lansiraju tu laž i Istoku i Zapadu, i Severu i Jugu, i zemlji, i nebu, kao da se sav Juda uselio u njih.

A činjenice, iz svakog kvadratnog metra i santimetra širom naše zemlje, prosto riču i urliču protiv ove judinske bezočne i bestidne kozmičke laži. I objavljuju tužnu i ridajno bolnu istinu za sve koji imaju uši da čuju: da je Srpska Pravoslavna Crkva stalno na dioklecijanovskom mučilištu diktature komunističkog bezbožništva.

  • + +

ZNAM, ZNAM, ZNAM:

Od ovoga časa (kad se ovo objavi) za mene su širom Jugoslavije otvorene sve tamnice, sve robijašnice, svi logori smrti. Ali pre no što krenem ka njima ja metanišući molim naše bogoborce i Hristoborce: U alhemičarskoj laboratoriji svoje crkvoboračke diktature umnožite me u hiljade i pošaljite po jednog u svaku vašu robijašnicu – na večitu robiju, u svaku vašu tamnicu – na večito tamnovanje, u svaki vaš logor smrti – na večito umiranje. I ja ću s radošću po hiljadu puta na dan umirati u njima za nezamenljivog Gospoda i Boga mog Isusa Hrista: Jedinog istinitog Boga i jedinog istinitog Čoveka u svima svetovima, u kojima se kreće ljudska misao i kruži ljudsko osećanje.

Hvala čudesnom i čudotvornom Gospodu mome Sladčajšem: ničega se ne bojim, jer stojim u slobodi kojom me Hristos oslobodi: u slobodi od straha, u slobodi od smrti, u slobodi od pakla, u slobodi od đavola. Svega se toga ne bojim: ni straha, ni pakla, ni đavola – sve je to mrtvo pred Gospodom mojim, za Koga živim i za Koga svom dušom, svim srcem, svim biće stojim.*

  • Molim svu braću hrišćane: Ne verovati nikakvoj drugoj izjavi mojoj, koja bi bila suprotna ovoj.

Januar, 1960. godine

Justin Popović

- Advertisement -

još članaka

Ostavite komentar

- Advertisement -
loading...

Najnovije vesti

NEMAČKA: Ubio se ministar finansija i nesuđeni premijer

Ministar finansija nemačke pokrajine Hesen Tomas Šefer pronađen je mrtav pored železničke pruge, a policija pretpostavlja da se radi o samoubistvu. Prema...

Iran oslobodio 100.000 zatvorenika

Iran je privremeno oslobodio iz zatvora oko 100.000 zatvorenika zbog virusa korona, saopštio je portparol sudske vlasti u zemlji Golamhosein Esmaili.

BILI BERON PREKINUO ĆUTANJE: ,,Srbi nedostajete mi, šteta, čekao nas je uzbudljiv plej-of!“ (VIDEO)

Košarkaš Crvene zvezde Bili Beron govorio je o potencijalnom nastavku košarkaške sezone. Zvezdin Amerikanac je neposredno pred zatvaranje...

DOKTOR KON: ”Srbija se nalazi u ratnom stanju” (VIDEO)

Epidemiolog Predrag Kon rekao je da se Srbija nalazi u ratnom stanju, i da bi zbog ozbiljnosti situacije podržao i zabranu...

PRSLOOK BAND PRIZNAO: Dr. Sandro je postao Kralj tuge

Danas se na Ju Tjubu pod izdavačkom kućom Grand pojavio novi singl Prslook Banda i spot za pesmu Kralj Tuge koji je...