Države Bliskog istoka gotovo da su zauzele neutralnu poziciju apelujući na deeskalaciju sukoba, ali bez otvorenih kritika na račun Moskve.
Većina arapskih zemalja oprezno pokušava da izbegne da se politički opredeli u vezi s ruskom agresijom na Ukrajinu kako bi balansirala odnose sa dve evropske države koje su njihovi glavni snabdevači žitaricama.
Konzervativne monarhije Zaliva, koje se tradicionalno smatraju uporištem američkih interesa u regionu, gotovo da su zauzele neutralnu poziciju apelujući na deeskalaciju sukoba, ali bez otvorenih kritika Rusije.
Uočljiva uzdržanost tumači se i kao svojevrstan odgovor otkako su odnosi sa SAD zahladneli posle zaokreta administracije Džozefa Bajdena od Bliskog istoka ka Indopacifičkom regionu, zbog američkih kritika stanja ljudskih prava u Zalivu, zbog rata u Jemenu i odluke da se obustave isporuke ofanzivnog američkog oružja, ali i zbog politike Vašingtona da smanji tenzije s Teheranom i da se udalji od saudijsko-iranskog konflikta.
Saudijska Arabija, u manjoj meri i Ujedinjeni Arapski Emirati, okrenuli su se jačanju ekonomske i vojne saradnje s Kinom i Rusijom, što dodatno doprinosi padu američkog uticaja u regionu koji je bio jedan od vašingtonskih prioriteta još od vremena Sueckog rata 1956.
U vreme kad su se smanjile potrebe SAD za bliskoistočnom naftom, države Zaliva, ali i Alžir i Irak, prioritetno žele da sačuvaju dobre odnose s Moskvom zbog nabavki ruskog naoružanja, kao i zbog partnerstva u borbi za očuvanje visokih cena nafte na svetskim tržištima.
Egipat takođe manevriše između Rusije i Amerike. Pre pet godina potpisao je sporazum s Moskvom za gradnju nuklearnog reaktora u okolini Aleksandrije, a 2018. je sklopio posao kupovine ruskih lovaca pošto su SAD blokirale prodaju svojih aviona zbog ozbiljnog kršenja ljudskih prava.
Konflikt u Ukrajini stavio je i Izrael u tešku poziciju jer je zemlja najbliži američki saveznik na Bliskom istoku, a istovremeno ima dobre odnose i s Moskvom i s Kijevom. Izrael je 2014. bio odsutan dok su UN donosile rezoluciju osude ruske aneksije Krima. Sada je osudio invaziju Ukrajine kao „ozbiljno kršenje međunarodnog poretka”, ali se od tada nije suviše oglašavao oko ruskih akcija.
Ovaj oprezni pragmatizam motivisan je ruskim prisustvom u Siriji i saglasnošću Moskve s izraelskim vojnim operacijama protiv proiranskih milicija. Takav stav, uprkos nezadovoljstvu Moskve zbog osude, omogućio je nastavak vojne koordinacije s Rusijom oko Sirije.
Očekivano, Sirija i Iran podržavaju Moskvu kao osvedočenog partnera u njihovoj konfrontaciji sa SAD. Režim Bašara el Asada u Damasku, koji je povratio kontrolu nad 80 odsto sirijske teritorije, isključivo zahvaljujući ruskoj vojnoj intervenciji 2015, otvoreno je stao na stranu Vladimira Putina, a Sirija je među malobrojnim zemljama koje su, sem Rusije, priznale „nezavisnost” otcepljenih „narodnih republika” Donjeck i Lugansk na istoku Ukrajine.
Zvanični Teheran tvrdi da je zbog poziva na dijalog „jedina zemlja u regionu koja je prihvatila balansiranu poziciju”, ali se akcentom na opasnosti proširenja NATO-a na istok i telefonskim razgovorom predsednika Ebrahima Raisija s Putinom stavlja na stranu Moskve.
Bliski istok je decenijama bio arena borbe za uticaj dve velike sile, a rivalstvo je trajalo sve do početka mandata predsednika Bajdena 2021, kad je on prioritet dao konfrontaciji s Kinom i Rusijom u Aziji.
Deo država regiona sada strahuje da će se američko-ruski konflikt oko Ukrajine preliti do Bliskog istoka. Ruske intervencije u Siriji i Libiji komplikovale su konflikt u obe zemlje, a Arapi procenjuju da će tenzija između Rusije i Zapada dodatno poremetiti međunarodne napore da se sukobi u ove dve zemlje reše mirnim putem.
Druge, posebno izvoznice gasa poput Katara, Egipta i Alžira, procenjuju da je kriza u Evropi prilika da nadoknade eventualne gubitke ruskog gasa. Izvoznice nafte – Saudijska Arabija, Irak, Kuvajt ili UAE – takođe procenjuju da mogu da pomognu smanjivanju evropske energetske zavisnosti od Rusije.
Mnoge arapske države, posebno siromašnije kao što su Alžir, Egipat, Jemen, Jordan, Liban, Libija ili Tunis, oslanjaju se na uvoz žitarica iz Rusije i Ukrajine, koje kontrolišu gotovo trećinu svetskog tržišta. Egipat oko 60 odsto žita uvozi iz Rusije, a 30 procenata iz Ukrajine. Zabrinutost vlada i u Iranu, koji je među deset najvećih uvoznika žita na svetu. Region sada strahuje od skoka cena, koji može da izazove ozbiljne socijalne potrese. U Bagdadu predviđaju da će izdaci za uvoz žitarica, koji su prošle godine iznosili oko milijardu dolara, ove godine biti utrostručeni.
Rusija je posle dužeg odsustva iz regiona uspela da stvori nove balanse moći koji su se proširili arapskim svetom. Potisnut je američki ekskluzivitet u rešavanju regionalnih kriza. Vratila se hladnoratovska logika: svaki uspeh Amerike je neuspeh Rusije, i obrnuto.
Putinu je arapski i muslimanski svet potreban i zbog unutrašnjih dešavanja. Ukoliko želi da ojača uticaj Moskve na postsovjetskom prostoru, što je deo plana projekta Ruski svet, onda mu dobri odnosi pomažu da dobije ne samo podršku 25 miliona muslimana koji žive u Rusiji, već i po većinski muslimanskim zemljama, kakve su Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan ili Turkmenistan.
