U jednom demokratskom društvu pravnoobavezna vakcinacija može biti isključivo i samo poslednje sredstvo, iskorišćeno tek kada sva druga medicinska sredstva nedvosmisleno zataje.
VLADI REPUBLIKE SRBIJE
Poštovani,
I
Onaj ko želi da uvede pravnoobaveznu vakcinaciju pod pretnjom kaznenog progona najneposrednije dovodi u pitanje sledeća prava i slobode čoveka garantovane Ustavom RS:
a) dostojanstvo čoveka (član 23.);
b) nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25. stav 1.);
v) pravo na samoodlučivanje koje proizilazi iz poslovne sposobnosti (član 37. stav 2.)
Pod sledećim dodatnim okolnostima dovode se u pitanje i:
a) pravo na život (član 24.) – ako su kontraindikacije vakcine učestale i opasne;
b) izlaganje mučenju, nečovečnom postupanju i podvrgavanje medicinskom eksperimentu bez pristanka (član 25. stav 2.) – ako vakcina nije prošla sve uobičajene faze u testiranju pa se njena primena može izjednačiti sa medicinskim eksperimentom;
v) pravo na rad (čl. 60.) – ako se obavljanje određenih poslova uslovi vakcinacijom;
g) sloboda savesti, misli i veroispovesti (član 43.) – ako se obaveza vakcinacije kosi sa verskim ubeđenjem ili svetonazorom; i
d) roditeljsko pravo (član 65.) – ako je uvedena obavezna vakcinacija dece.
Ustav RS i Ovijedo konvencija SE nalažu onom ko želi da uvede pravnoobaveznu vakcinaciju da odgovori na čitav niz pitanja.
Na prvom mestu ona mora biti krajnje nužna i neizbežna (tzv. načelo ultima ratio – niti jedno drugo rešenje ne dolazi u obzir), stvarno sprovodljiva (načelo zabrane diskriminacije – ono što ne može da se u potpunosti sprovede vodi diskriminaciji onih koji su uspešno zahvaćeni merom, a privilegovanju onih koji su se „izvukli“) i kristalno jasno i apsolutno nedvosmisleno da je odgovarajuće (načelo proporcionalnosti – mera mora biti odgovarajuća cilju koji želi da se postigne) svrsi – zaštiti javnog zdravlja.
Drugim rečima, jedna liberalna pravna država opravdanje ovako drastičnog upliva u pravo odraslog i poslovno sposobnog pojedinca na samostalno odlučivanje može da nađe samo dok je opasnost bolesti protiv koje se vakciniše izuzetno velika i najneposrednije preti, a neki drugi, manje invazivan, način za njeno otklanjanje ne postoji. Pri svemu ovome ograničenje prava i sloboda mora biti srazmerno cilju zbog kojeg se sprovodi.
U jednom demokratskom društvu pravnoobavezna vakcinacija može biti isključivo i samo poslednje sredstvo, iskorišćeno tek kada sva druga medicinska sredstva nedvosmisleno zataje. Jedina mogućnost da se uvede pravnoobavezujuća vakcinacija jeste da se bez izuzetka i potpunom izvesnošću utvrdi da se odlukom da se ne vakciniše svo stanovništvo bez opravdanja teško narušava javno zdravlje.
Apsolutno ne postoji mogućnost da se u srpskom pravnom poretku nađe osnov ili opravdanje za vakcinaciju koja bi se sprovodila fizičkom prinudom.
Naročito bi bilo nedopustivo, osim što bi bilo pravno neosnovano, prinudno vakcinisanje dece, kakvo je najavljivao bivši ministar prosvete, jer bi vodilo do njihovog dvostrukog traumatizovanja. Prvo zato što bi se oni morali nasilno odvojiti od roditelja i drugo zato što bi ih tada neki strani ljudi koji bi dobili privremeno starateljstvo nad njima, nasilno ubadali iglom.
Isto vredi i za izbacivanje dece iz škole koja nisu vakcinisana. I takvi akti bi sigurno vodili traumatizovanju dece jer bi bili vezani sa fizičkom zabranom deci da uđu u objekat škole, ili, još gore, njihovim fizičkim izbacivanjem napolje, ako uopšte uspeju da u nju uđu.
Ovi zaključci posebno dobijaju na težini ako smo svesni da se suočavamo sa bolešću o kojoj toliko malo znamo da svaki ozbiljan stručnjak teško može da garantuje postojanje neke njene karakteristike. Samo jedna njena karakteristika je sigurna: ona će postati endemska bolest i mi ćemo morati da naučimo da živimo sa njom.
Naročito je važno naglasiti da se apsolutno sve vakcine protiv KOVID-19 razvijaju u vremenskoj oskudici, skraćivanjem različitih faza u testiranju, a većina upotrebom novih, do sada neoprobanih tehnologija, što svakog iole razumnog čoveka sasvim opravdano dovodi u situaciju da postavi, ne ona uobičajena, već naročita i posebna pitanja u vezi sa njihovim kvalitetom i bezbednošću.
Na posebnu opreznost navode nas veći broj prisutnih indicija, od kojih su najsnažnije organizovanje simulacije pandemije (EVENT 201) dva meseca pre njenog izbijanja, kupovina akcija proizvođača vakcina i platformi za internet trgovinu neposredno pre krize i patenti za primenu nanotehnologija u vakcinama, koje toliko snažno ukazuju da ova zdravstvena kriza nije samo produkt prirodnih zakonitosti.
II
Osim gore navedenih pravnodogmatskih argumenata posebno skrećemo pažnju i na dva najvažnija pravnopolitička argumenta protiv pravne obaveznosti svake vakcinacije.
Najveća prepreka zdravog razuma svakoj pravnoobavezujućoj vakcinaciji jeste priroda odnosa koji postoji u zdravstvenoj delatnosti. Odnos pacijenta i zdravstvenog osoblja je uvek i iznad svega bio i ostao odnos poverenja. Kao što se ne ispovedamo kod sveštenika koji ispriča naše grehe pred celom parohijom, ili ne angažujemo advokata koji iznese stanje našeg slučaja protivnoj strani u sporu, tako se ne lečimo kod lekara kome ne verujemo.
Kako verovati lekaru kojeg je država kaznenom prinudom pretvorila u doušnika koji mora da prijavi naše sumnje, strepnje i brige u vezi sa kvalitetom i bezbednošću vakcine zdravstvenoj inspekciji? Da li je moguće stvoriti i održavati odnos poverenja pod pretnjom kaznene prinude? Odgovor se sam nameće: niti jedna savest se nije oslobodila na silu.
Nažalost, to teško stečeno poverenje naroda u zdravstvo je već proćerdano 2009. godine kada je srpska vlast prošli put pokušala da uvede opštu vanrednu vakcinaciju. Usled sprege histeričnih i apokaliptičnih informacija o obimu i opasnosti od bolesti sa sumnjivim materijalnim uticajem farmaceutske mafije u nabavci vakcine, ona je propala.
Glavna posledica ovog koliko štetočinskog toliko i kriminalnog postupka je iznevereno poverenje naroda u jednu sasvim razumnu i davno proverenu metodu sprečavanja širenja zaraznih bolesti: imunizaciju vakcinom.
Sada, kada bi trebalo sve snage usredsrediti na uspostavljanje tog srušenog poverenja jednom širokom kampanjom razumne, odmerene i staložene zdravstvene komunikacije sa građanima, ona se preskače i ponovo se pokušava da se na brzinu reši problem oboljenja koje će, sada je to sasvim izvesno, postati endemsko.
Razumna epidemiologija, lišena burnih emocija i erupcija vašarske rečitosti, vrlo dobro zna da je svaka epidemija, a naročito ona novih i nepoznatih bolesti, u prvom redu politički, zatim društveni i privredni, pa tek onda zdravstveni fenomen. One su, slično ekonomskim ili društvenim krizama, sistemske nesreće. To znači da su složene, imaju više uzroka i uslovljenje su daleko više međudelovanjem sila, kako u društvenom i ekonomskom, tako i u prirodnom okruženju.
Stoga se ona mora najpre rešavati merama iz oblasti socijalne i ekonomske politike koje će uzeti u obzir dve neoborive činjenice. Prva je da borba protiv KOVID-19 neće biti dobijena kratkoročnim tehnološkim rešenjima, zato što ona razdvajaju biološke od društvenih i ekonomskih dimenzija epidemije – ne postoji toliko dobro seme da će da nikne na goloj zemlji.
Druga je da će ona biti pobeđena samo kolektivnim merama osnovanim na saznanju o tome kako sile prirode, društvena struktura i imperativi ekonomskog sistema utiču na distribuciju bolesti u različitim geografskim, demografskim i socijalnim slojevima srpskog društva, a ne individualnim, jednako skrojenim za sve.
Iz ovoga proizilazi da se sveopšta pravnoobavezujuća vakcinacija kosi sa činjenicom da su različiti pojedinci, različiti slojevi stanovništva, različite društvene grupe i različiti regioni (kao i isti pojedinci, slojevi stanovništva, grupe ili regioni zemlje ali u različitim društvenim, radnim ili životnim okruženjima) različito ugroženi, pa i odluka o ovakvoj vakcinaciji nužno mora biti pogrešna.
Krajnje je vreme da se shvati da će bitka sa KOVID-19 biti maraton. Svaka zdravstvena politika koja pretenduje da jednu ovakvu trku reši sprinterskim metodama, demonstrira da uopšte nije upoznata sa složenošću problema i u startu je osuđena na propast.
Za početak srpske vlasti bi trebalo da krenu od stare lekarske izreke: nemoj da lečiš bolest dok ne utvrdiš koje je vrste.
POTPISNICI (AZBUČNIM REDOM):
Dr Radomir Baturan
Prof. dr Dragiša Bojović
Prof. dr Pavle Botić
Prof. dr Slobodan Vladušić
Srđan Volarević, književnik
Prof. dr Igor Vuković
Prof. dr Ljubiša Despotović
Dr Vladimir Dimitrijević
Prof. dr Aleksandar B. Đikić
Dr Gordana Živković
Bogdan Zlatić, filmski kritičar
Rade Janković, pravnik i književnik
Dr Slobodan Janković
Dr Jovan Janjić, kulturolog
Jugoslav Kiprijanović, urednik srpske Internet stranice Svetskog kongresa porodica
Dr Marta Kovačević
Prof. dr Miloš Ković
Prof. dr Časlav Koprivica
Mr Dragan Krsmanović, pukovnik avijacije u penziji
Aleksandar Lazić, „Stanje stvari“
Milan Lekić
Prof. dr Aleksandar Lipkovski
Nikola Malović, književnik
Miroslav Maravić, književnik
Nikola Milovančev, pravnik i istoričar
Prof. dr Dejan Mirović
Hadži Bratislav Nikolić, pravoslavni publicista i scenarista
Prof. dr Slobodan Orlović
Prof. dr Marko Pavlović
Željko Perović, književnik
Duško M. Petrović, književnik
Miroslava D. Petrović
Akademik Predrag Piper
Prof. dr Svetozar Poštić
Dr Dušan Proroković
Dr Slobodan Reljić, sociolog i novinar
Prof. dr Branislav Ristivojević
Prim. dr Milan Roganović
Dr Milomir Stepić
Hadži Slobodan Stojičević, pravnik i publicista
Prof. dr Srđa Trifković
Nenad Ćurković, publicista
Dragan Hamović, književnik
Prof. dr Đorđe Čantrak
Prof. dr Zoran Čvorović
Borisav Čeliković, istoričar
Prof. dr Ljiljana Čolić
